NADA U PROMENAMA

Podgorica Dec 31, 1999

Javno mnjenje Srbije

Ovdašnje javno mnjenje nema visoko mišljenje o političarima. Više od polovine građana ne izdvaja nekog od političara kao osobu od najvećeg poverenja. Ostali najveće poverenje imaju u Slobodana Miloševiću i bišeg guvernera NBJ Dragoslava Avramaovića, s tim što predsednik Milošević "zadržava" skoro dve trećine onih koji o njemu imaju pozitivno mišljenje, a Avramović tek nešto više od jedne petine.

AIM, PODGORICA, 31. 12. 1999. (Od dopisnika AIM iz Beograda)

Na kraju dvadesetog veka građani Srbije su najnezadovoljniji materijalnim uslovima života, političkim prilikama (posebno međunarodnim statusom zemlje) i odsustvom perspektive. Ovako bi se, u najkraćem, mogli sažeti razultati najnovijeg sondiranja javnog mnjenja Srbije, koje je od 12. do

decembra 1999.(na teritoriji Srbije, bez Kosova, na uzorku od 2039 građana) obavio Centar za politikološka istraživanja i javno mnjenje Instituta društvenih nauka u Beogradu.

Daleke 1966. godine čak 95 odsto građana Srbije bilo je zadovoljno međunarodnim položajem svoje zemlje (SFRJ), poštenjem i ponašanjem sugrađana (60 odsto), ličnom budućnošću i budućnošću dece (85 odsto), životnim standardom 67 odsto. Sada, na kraju veka, klatno se pomerilo na drugu stranu, pa je čak 85 odsto građana nezadovoljno međunarodnim položajem zemlje, 82 odsto političkom situacijom, 79 odsto ekonomskom situacijom, 72 vlašću u republici, 64 posto međunacionalnim odnosima, budućnošću (ličnom i svoje dece) 79 odsto, a građanskim pravima i slobodama 58 odsto stanovništva.

Kako pokazuju nalazi ispitivanja javnog mnjenja nezadovoljstvo međunarodnim položajem Srbije je opšte: zadovoljno je samo pet posto građana, dok je čak 85 nezadovoljno. Zanimljivo je da ovde gotovo nema značajnijih razlika među ispitanicima bez obzira na nacionalnost, zanimanje ili starost. I same pristalice stranaka vladajuće koalicije nezadovoljne su međunarodnim položajem zemlje (među pristalicama SPS 57 posto je nezadovoljno, a 24 zadovoljno, među radikalima 85 odsto je nezadovoljnih, naspram 12 odsto zadovoljnih. Nezadovoljstvo među pristalicama opozicionih stranaka kreće se od 96 do 100 posto. To znači da ogromna većina ne odobrava sadašnju spoljnu politiku koju vodi režim. Tako, recimo, na pitanje da li se moglo izbeći bombardovanje Jugoslavije 59 odsto građana smatra da se moglo izbeći mudrijom spoljnom politikom, dok svega 28 odsto smatra da se ono nije moglo izbeći. Izuzev pristalica vladajuće koalicije niko drugi ne smatra da je do bombardovanja moralo doći.

Uprkos vidnih napora ovdašnje državne propagande da saradnju opozicije za Zapadom prikaže kao saradnju sa neprijteljima i na taj način je satanizuje, nalazi istraživanja pokazuju da su ljudi u dobroj meri imuni na takvu antizapadnu kampanju. Recimo, na pitanje da li budućnost Srbije vide u savezu sa Rusijom i Belorusijom ili u približavanju Zapadu, ispitanici su odgovorili ovako: 43 odsto je za oslanjanje na Zapad, još 18 odsto je za svaku integraciju i traženje saveznika na Zapadu, a svega 18 odsto za savez sa Rusijom i Belorusijom. Jedino su pristalice SPS (64 odsto) i SRS (60 odsto) većinom za taj savez. Pristalice opozicije, pak, su prozapadno orijentisane SZP (77 odsto) pristalica, SPO (74 odsto). Među zagovornicima proruske orijentacije su više penzioneri, dok su pripadnici svih ostlih zanimanja prozapadno orijentisani.

Sudeći po rezultatima istraživanja, među građanima dominira i nezadovoljstvo stanjem međuancionalnih odnosa: 63 odsto ispitanika su nezadovoljni, 22 odsto zadovoljni, a 15 odsto njih nije bilo spremno da se izjasni. Stanjem međunacionalnih odnosa iznad proseka su, naravno, zadovoljne pristalice SPS (47 odsto) i SRS (39 odsto), a nadprosečno su nezadovoljne pristalice Saveza za promene (84 odsto), SPO (71 odsto) i DSS (63 odsto). Zanimljivo je da je ovim stanjem nezadovoljna i polovina radikala (50 odsto).

Istraživači upućuju i na zanimljive zaokrete u stavovima javnog mnjenja kad je reč o Kosovu. Kao najbolje trajno rešenje za Kosovo i Metohiju 34 odsto građana navodi visok stepen autonomije unutar Srbije. Nadprosečno su za ovo pristalice DSS (46 odsto), SZP i SPO (po 40 odsto). Podelu na srpski i albanski deo kao najbolje rešenje navodi 24 posto građana, što je u poređenju sa ranijim nalazima ogromona skok: samo godinu dana ranije za podelu Kosova bilo je svega četiri odsto građana. Za povratak, makar i silom, na stanje pre rata je 16 odsto građana. Najveći procenat onih koji su za eventualnu upotrebu sile, generacijski gledano, je među najstarijima (21 odsto starijih od 60 godina) i među najmlađima (19 odsto do 29 godina). Dakle, nešto ratoborniji od drugih su oni koji ne podležu vojnoj obavezi, kao i oni koji nemaju mnogo životnog iskustva. Inače, najratobornije su pristalice radikala (46 odsto) i socijalista (31 odsto), dok je za ovu opciju svega šest odsto pristalica SZP, 11 odsto SPO, i 17 odsto DSS.

Prvi političar na rejting listi, prema ovom istraživanju je Dragoslav Avramović, bivši guverner NBJ, koji je ubedljivo najpopularniji političar i jedini o kome većina građana ima povoljno mišljenje. Na drugom mestu je Vojislav Koštunica, sa izjednačenim brojem pozitivnih i negativnih mišljenja, dok kod ostalih ubedljivo dominiraju nepovoljna mišljenja. O predsedniku Miloševiću povoljno mišljenje ima 20 odsto ispitanika, a nepovoljno 56 odsto, Vuku Draškoviću (18 odsto prema 52), Zoranu Đinđiću (13 prema 57 odsto) i Vojislavu Šešelju o kome 13 odsto ispitanika ima povoljno i 64 odsto nepovoljno mišljenje. Dragoslav Avramović je najbolje ocenjen od strane pristalica Saveza za promene, Demokratske stranke i Srpskog pokreta obnove (89, 90 i 71 odsto), ali i od pristalica Demokratske stranke Srbije (54 odsto), izbornih apstitnenata (42 odsto), neodlučnih u pogledu izlaska na izbore (46 odsto). O Koštunici pristalice vlastite stranke listom imaju pozitivno mišljenje (94 odsto), ali i pristalice Demokratske stranke (60 odsto), Srpskog pokreta obnove (59 odsto) i Saveza za proemne (50 odsto). Povoljna mišljenja o ostalim političarima prvenstveno potiču od pristalica njihovih stanaka.

Inače, ovdašnje javno mnjenje nema visoko mišljenje o političarima. Više od polovine građana ne izdvaja nekog od političara kao osobu od najvećeg poverenja. Ostali najveće poverenje imaju u Slobodana Miloševiću i bišeg guvernera NBJ Dragoslava Avramaovića, s tim što predsednik Milošević "zadržava" skoro dve trećine onih koji o njemu imaju pozitivno mišljenje, a Avramović tek nešto više od jedne petine.

Nezadovoljstvo političkom situacijom i političarima iskazuje se i u dominantnom raspoloženju građana za prevremene izbore. Naravno, za održavanje prevremenih izbora pre svega su pristalice opozicije: 96 odsto SPO, 90 odsto SZP, 84 odsto pristalica drugih stranka i gotovo polovina onih koji još ne znaju za koga bi glasali, ali i 44 posto pristalica SRS. Protiv prevremenih izbora samo je većina pristalica SPS i JUL (69 pdsto).

Kad je reč o izbornoj orijentaciji, nalazi sondaže pokazuju da od parlamentarnih izbora 1997. stranke vladajuće koalicije stalno gube podršku građana: podrška SPS-JUL se gotovo prepolovila, dok je gubitak SRS još veći. Istraživači upozoravaju da kad je reč o radikalima treba biti obazriv, jer su oni u pojedinim periodima instruirani od svog vođsta da prikrivaju izbornu orijentaciju, pa je SRS znala da iznenadi istraživače. Ipak, nesporno je da je koalicija sa SPS-JUL, kao i politika koju vodi vladajuća koalicija značajno osuli podršku građana ovoj partiji.

Odbijanjem da raspišu prevremene izbore partije vladajuće koalicije, po svemu sudeći, računaju na faktor vremena i na mogućnost da poprave svoj rejting permanentnom kampanjom (promociju rezultata u "obnovi i izgradnji zemlje", promociju vlastitog patriotizma, vojničkih uspeha protiv NATO, zastrašivanjem građana nastavkom agresije "drugačijim sredstvima", mogućnošću novih udara NATO, diskreditovanje opozicije kao "izdajnika i strnaih plaćenika").

Taj pristup nije bez osnova. Naime, značajne promene izborne orijentacije potvrđuju i sledeće činjenice: od ukupnog broja birača koji su 1997. glasali za SPS, 42 odsto ne namerava ponovo da glasa za ovu stranku. Ovi razočarani glasači su se u dalekoj većoj meri "preselili" u neodlučne i apstinente nego među pristalice drugih stranaka. Posebno veliku grupu čine oni koji najavljuju izlazak na izbore, ali su neodlučni za koju stranku da glasaju - oko 2/5 biračkog tela.

Taj heterogeni "rezervoar" glasova nikako da iskoristi opozicija, iako sva istraživanja ukazuju na dominaciju opozicion orijentisanih građana u biračkom telu, konstatuju istraživači, i tvrde da je za opozicione stranke i dalje veliki problem kako da njihovu opozicionu orijentaciju pretoče u izbornu podršku. Ove građane, koji u velikoj meri apstiniraju na izborima, karakteriše gotovo isto nezadovoljstvo opozicijom kao i partijama na vlasti, kao i neverica da razjedinjena opozicija može pobediti. Samo četvrtina građana (26 odsto) smatra da će opozicione stranke uspeti da za predstojeće izbore formiraju jednu ili najviše dve koalicije i time spreče rasopanje glasova opoziciono orijentisanih birača i motivišu ih na veći izlazak na izbore.

Šta građani očekuju od 2000. godine? Prema istraživanju, građani Srbije prelazak u novi milenijum dočekuju sa pomešanim osećanjima, u kojima, ipak, dominiraju negativna: zabrinutost (34 odsto), nesigurnost (17), i strah (19 odsto) čak kod sedam desetina ispitanih. Nada, kao pokazatelj pozitivnih osećanja ispoljava se kod nešto više od jedne četvrtine građana, što je u odnosu na ranija istraživanja jasan pad. Sa nadom u novu godinu značajno više nego drugi gledaju pristalice vladajućih partija, SPS (54 odsto) i SRS (49 odsto). Zabrinutost je najizraženije osećanje kod pristalica DSS, SPO i SZP, dok to najmanje važi za pristalice socijalista i radikala. Oni, takođe najmanje strahuju od predstojeće godine, a i osećaju se najmanje nesigurno (samo pet odsto socijalista i 11 odsto radikala), dok je osećanje straha nadprosečno kod pristalica SZP (26 odsto) i SPO (24 odsto).

Uprkos veoma nepovoljnim ocenama svih aspekata života i dominantno negativnim osećanjima, građani, ipak, veruju u pozitivne promene u 2000. godini - političke (47 odsto) pre svega, a zatim mir (46 odsto) i ekonomski boljitak (41 odsto). Možda je to posledica uobičajenog novogodišnjeg optimizma, a možda i poznate činjenice da ljudi ne mogu da žive bez tračka nade. Uostalom, građanima u zemlji razapetoj između tradicionalnog i modernog, između stalnih težnji ka promenama, straha od promene i čvrste ruke, između obožavanja i osporavanja lidera, nada je jedino što je preostalo.

Vesna Bjekić(AIM)

</body>