ALBANIJA: DEVET GODINA KASNIJE
AIM TIRANA, 16. decembar, 1999.
Kako su je zapadni mediji nazivali "poslednjom dominom" ili kako su je lokalni mediji smatrali "nepobedivom trvdjavom komunizma", pala je decembra meseca 1990., godinu dana posle Berlinskog zida. Kao i u ostalim istocno - evropskim zemljama, mirni skupovi i pregovaracki stolovi bili su simboli demokratskog pokreta. Termin "pregovaracka revolucija" sasvim odgovara demokratskom pokretu u Albaniji.
Devet godina kasnije Albanija ustvari verovatno predstavlja znatno promenjenu bivsu komunisticku zemlju. U stvari, svako poredjenje sa okrutnim komunistickim rezimom zvucalo bi smesno. Od svih istocno-evropski naroda Albanci imaju najmanje razloga da tuguju za vremenom pre pada Berlinskog zida.
Ali, devet godina post-komunisticke tranzicije takodje su i najdramaticnije godine novije albanske istorije. Nekada kontrolisana staljinisticka zemlja verovatno je bila u sredistu paznje svih sredstava informisanja na svetu vise nego ijedna druga istocna zemlja. Pojava anti-komunisticke opozicije 1990.godine, rusenje statue diktatora Hodze 1991.godine, nesporna pobeda demokratske opozicije 1992.godine, odbacivanje nacrta Ustava koji je Berisa podneo 1994, osporeni izbori iz maja 1996, kriza sa piramidom investicione seme sa proleca 1997, nasilni dogadjaji iz septembra 1998. i, konacno i najvaznije, kosovski rat u prolece 1999. godine, dali su dramaticne tonove albanskoj tranziciji kakvu je tesko naci u bilo kojoj drugoj zemlji.
Medjutim, devet godina kasnije, albanski gradjanin se moze uporediti sa putnikom koji ceka na autobuskoj stanici ne znajuci u kom pravcu putuje. Ova sicusna balkanska zemlja moze se smatrati zemljom nade. "Izlazak iz komunizma" nije bio tako ruzicast i slavan kako se cinilo.
Mada je Albanija zemlja koja je tokom ovih devet godina primila vise pomoci po glavi stanovnika od Evropske unije nego i jedna druga, ona je jos uvek najsiromasnija zemlja Evrope sa unistenom infrastrukturom. Drumovi su u losem stanju. U zimskim mesecima isporuka struje je bila neuredna, a tokom leta se javila nestasica pijace vode. Kako je jedan novinar ironicni primetio zemlja ulazi u novi milenijum sa svecom u jednoj ruci i mobilnim telefonom u drugoj.
Ali, paradoksalno, Albanija jos uvek ima najjacu valutu u celoj Istocnoj Evropi. Albanska valuta "lek" je skoro stabilna, a inflacija priblizna nuli, ne toliko zahvaljujuci ekonomskoj politici koja se primenjuje, koliko cinjenici da zemlja dnevno dobija USD 1 milion od doznaka skoro 500.000 radnika iz inostranstva koji rade u Grckoj i Italiji, a znatnom iznosu konvertibilnih valuta koje cirkulisu zemljom zbog nelegalnog prometa droga, prostitucije, ukradenih kola, itd.
Devet godina kasnije u Albaniji vlada oruzani mir. Skoro pola miliona komada oruzja nalazi se u rukama naroda od pobune iz marta 1997. godine kada su opljackana armijska skladista. Drumovi u zemlji su jos uvek nezasticeni od delovanja naoruzanih bandi, uprkos odlucnim merama koje je preduzeo novi ministar javnog reda Spartak Poci. Niko se ne usteze da prica o organizovanom kriminalu, a cesto se desava da kriminalce koje policija uhvati par dana kasnije oslobode korumpirane sudije.
Ironicno je sto je istovremeno sa hapsenjem jednog od bosova investicione piramide zvanog "Gjalica" u Turskoj pre par dana, sud oslobodio drugog gazdu najvece investicione piramide - VEFA, u kojoj se pretpostavlja da je vecina naroda, koji je tokom proleca 1997. godine protestvovao na ulicama i trgovima, izgubila svoju celokupnu zivotnu ustedjevinu.
Ni jedna od zagonetki novije albanske istorije, pocevsi sa ubistvom popularnog opozicionog delegata Azema Hajdarija ili brutalnog premlacivanja opozicije na glavnom tiranskom trgu Skenderbeg 1996. godine, pa sve do unistenja albanske armije 1997. godine nisu rasvetljene i cini se da ce ostati u mraku jos dugo vremena.
Savremeno zakonodavstvo zasnovano na evropskim standardima je jedna stvar, a albanska realnost sasvim nesto drugo. Ustvari, ovde se zakoni pisu prema evropskim standardima a primenjuju prema balkanskim standardima. Nakon duzeg oklevanja Albanija je prosle nedelje ukinula smrtnu kaznu, ali se u severnim delovima zemlje ponovno pojavila vendeta (osveta) pa su stotine porodica prisiljene na izolaciju u tzv. "kulama izolacije".
Politicki prelazak na demokratiju ima svoje sopstvene uspone i padove, pocevsi od medjufaze autoritarizma (1994-1997) pa sve do anarhije (1997-1999). Albanska drzava je nazadovala u vise sfera. Pokazalo se da su njene institucije zasnovane na politickom klijentelizmu a ne na zakonu.
S druge strane, politicki prelaz sa diktature na demokratiju pratio je drustveni prelazak sa ruralnog na urbano drustvo, kao zakasneli proces. Hiljade ljudi sa sela uputile su se u velike gradove, u potpuno nekontrolisanom procesu. Ono sto sada privlaci paznju nije urbanizacija sela, vec ruralizacija gradova.
Pad komunizma u Albaniji pratila je i kriza identiteta. Kako je jedan politicki posmatrac istakao, Albaniji nedostaje snazan nacionalisticki osnov da bi komunisticki autoritarizam pretocila u autoritarizam zasnovan na nacionalizmu, kako je Tudjman uradio u Hrvatskoj, ali joj nedostaju i osnovne demokratske institucije - koje postoje u drugim zemljama poput Poljske, Ceske Republike, Madjarske - da bi se razvila u demokratsku drzavu.
Mada su Albanci izlazili na izbore vise od bilo koje druge istocnoevropske nacije (cetiri puta na parlamentarne izbore, dva puta na lokalne izbore i dva puta na referendum zbog Ustava), nesumnjivo se moze tvrditi da su oni i dalje politicki nedovoljno zastupljena nacija. Nakon devet godina u Albaniji je nepopularna ili vlada ili opozicija. Verovatno jedna polovina Albanaca ne moze da se odluci koja bi ih politicka partija predstavljala. Svi opsti izbori odrzani u Albaniji davali su pobednike sa dvotrecinskom vecinom sto dokazuje da je uvek vise Albanca glasalo "protiv" nego "za". Devet vlada za devet godina je samo jedan od pokazatelja nestabilnog politickog zivota.
Pa ipak, Albanija nije prosla ispit mirne smene vlasti nakon pada komunizma. Sve izborne procese osporavala je jedna ili druga strana, sa izuzetkom martovskih izbora
- godine, koji su na vlast doveli - antikomunisticku opoziciju. Tako ce predstojeci izbori, kad god da se odrze, biti osnovni ispit za albansku demokratiju kojoj su devet godina kasnije potrebni nesporni glasovi.
Tridesetogodisni premijer Ilir Meta, koji predvodi sadasnju vladu, izabrao je za borbeni adut borbu protiv korupcije sto je rak rana albanskog drustva. Pragmaticna borba tridesetogodisnjeg Mete, nekadasnjeg ucesnika u antikomunistickim studentskim protestima, dobra je reklama za bivse albanske komuniste koji su nakon devet godina uspeli da postanu miljenici Zapada.
Nakon devet godina Berisina desnicarska opozicija je ponovo u opoziciji. Dok je decembra 1990. bila jedinstven blok, danas je razjedinjena. Grupa unutar ove stranke, koju predvodi bivsi poslanik predsednik Genc Polohas, osporila je neprikosnoveni autoritet bivseg predsednika Berise nanoseci vise stete njegovom ugledu u inostranstvu nego njegovoj popularnosti medju desnicarima u zemlji.
Devet godina kasnije dva glavna tabora albanske politike jos uvek se drze iste politicke terminologije kao sa pocetka 1991: Berisa nastavlja ono sto naziva "ratom protiv komuinizma", dok mu albanski socijalisti odgovaraju "ratom protiv Berise".
Za to vreme bivsi albanski komunisticki predsednik Ramiz Alija, deluje nezainteresovano na prijemima i koktelima, dok Hodzina udovica objavljuje memoare u kojima velica svog muza. U anketi koju je sproveo dnevnik "Koha Jone", na osnovu pisama citalaca, a ne profesionalnih i naucnih kriterijuma, vecina starijih gradjana i boraca Drugog svetskog rata izjavila je da je najveca albanska licnost veka upravo Enver Hodza.
Da li je ovo ironija istorije? Tumacenja su razlicita. Krecu se od kratkog istorijskog pamcenja Albanaca i nostalgije za drzavom (a ne Hodzom), pa sve do onog sto se naziva neuspehom albanske tranzicije i albanske demokratije.
Ustvari nije demokratija ta koja je podbacila u Albaniji, vec politicka klasa koja nije bila u stanju da vodi demokratski proces. Ako se albanska demokratija ne zasniva na konsenzusu vec na konfliktima to je zbog politicke klase, a ne albanskog naroda.
Kada su se demokrate uzdigle na vlast 1992. godine one su komunisticku ideologiju zamenili tzv. "demokratskom ideologijom". Tako je demokratija sagledavana ne kao metod, put, pravilo igre, vladavina zakona, vec kao zamena za ideologiju, da ne kazemo religiju. Devet godina kasnije komunizam i demokratija se i dalje vise sukobljavaju na stranicama novina i u govorima politicara, nego u zivotima Albanaca.
Dominantni ucesnici albanskog politickog zivota su nakon devet godina i dalje bivsi predsednik Berisa i bivsi premijer Nano, uzajamni ljuti protivnici. Ovaj par dinosaurusa, kako ih naziva strana stampa, uspeo je uprkos zapadnim kritikama i unutrasnjim problemima da opstane. Zlobnici kazu da je tokom svoje vladavine Berisa favorizovao veze sa obavestajnom sluzbom kako bi kontrolisao svoje protivnike, dok je Nano vise naginjao carinskoj sluzbi da bi kontrolisao sverc.
Uprkos unutrasnjim sukobima, Albanija nije imala, niti ima dileme o svojoj zapadnoj orijentaciji. Ona je zemlja regiona koja je najvise okrenuta Americi, sto je prvenstveno rezultat americke uloge u resavanju kosovske krize. Ovde se americki predsednik Bil Klinton smatra nacionalnim herojem.
Nije uvek bilo lako odrzavati ravnotezu izmedju evropske i americke orijentacije, izmedju Italije i Grcke na jednoj i Turske i Grcke na drugoj strani, izmedju zemalja Islamske konferencije i zemalja Frankofonske konferencije (Albanija je clanica obe organizacije).
Majusna balkanska zemlja zapanjila je sve kada se tokom tromesecne NATO akcije bombardovanja izborila sa prilivom od skoro pola miliona kosovskih izbeglica, sto je 15 posto ukupnog stanovnistva zemlje. Otvaranje granice izmedju Kosova i Albanije nakon pedeset godina smatra se padom Berlinskog zida koji je razdvajao Albance. Nakon sto su posetili Grcku, Italiju, Nemacku, SAD, na kraju veka Albanci sada posecuju ... Kosovo.
Ustvari, zid je srusen, ali postoje supljine. Politicki centri u Tirani i Pristini i dalje su podeljeni i nejedinstveni. Mada je put koji povezuje Tiranu sa Pristinom (ali ne figurativno) dug, tezak i pun rupa, potrebno je deset sati da se predje.
Sve u svemu, devet godina kasnije je moguce reci da su Albanci srusili zidove ali nisu podigli mostove. Kao sto je poznato, na Balkanu je teze graditi nego rusiti.
Remzi Lani
(AIM)
</body>