KO SAVETUJE PATRIJARHA
Podele u Srpskoj pravoslavnoj crkvi
Gostovanje poglavara SPC kod bračnog para Milošević - Marković, na prijemu u čast rodjendana nepostojeće države, izbacilo je u prvi plan odnos Crkve prema režimu i podele u njenom vrhu
AIM, PODGORICA, 17. 12. 1999. (Od dopisnika AIM iz Beograda)
Umesto da svoje uveliko zavadjenu i od dugogodišnje bede i nesreće posustalu pastvu i narod miri i krepi, srpski patrijarh je postao jabuka novih razdora medju Srbima. Da li je trebalo da ode na prijem kod predsednika države koji se smatra najvećom srpskom raspikućom i to povodom tako osporavanog praznika kakav je Dan republike? Da li je otišao svojom voljom, zato što misli da je red da se odazove pozivu šefa svoje države, ili ga je neko od njemu i režimu podjednako bliskih saradnika nagovorio da ode na noge Slobodanu Miloševiću, čiju je ostavku pre četiri meseca tražio, i tako Srpsku pravoslavnu crkvu još jednom podmetne kao lopovske merdevine za premošćavanje sve dubljeg jaza izmedju predsednika i naroda i njegovo spasavanje?
Srbi, koji oskudevaju u svemu osim u podelama, ne prestaju od tog 29-novembarskog prijema - u režimskim medijima plasiranom tako vešto da se fizički sićušan poglavar SPC savršeno dobro vidi u predsednikovom društvu - da se dele na one koji opravdavaju i one koji osudjuju patrijarhovo gostovanje kod bračnog para Milošević - Marković. Državni praznik nepostojeće države je odavno prošao a u ovdašnjoj javnosti i dalje dominira pitanje: zašto je gospodin Pavle celokupnom moralnom snagom i autoritetom koje sobom nosi uloga i misija patrijarha SPC ponovo zalegao za Miloševića.
Prašina bi se, mogućno, i slegla a povod da se govori o podelama u samoj SPC u medjuvremenu izgubio ili privremeno neutralisao da se nedelju dana posle prijema u javnosti nije oglasio vladika raško-prizrenski Artemije. Reč je o arhijereju koji je tron Svetog Save na Kosovu i Metohiji nasledio baš od gospodina Pavla i jednom od najpredanijih i najdoslednijih boraca za srpski opstanak na multietničkom Kosovu i Metohiji, što mu, donekle, daje pokriće da se otvorenim pismom obrati svom patrijarhu. Već samim naslovom "Na ljutu ranu ljutu travu, Vaša svetosti",vladika je pokazao da neće štedeti poglavara SPC čiji je odlazak na poklonjenje Miloševiću doživeo kao "učvršćivanje rasklimatanog prestola Upropastitelja".
"Preklinjem Vas živim Bogom ne dovodite nas više u situaciju da ne možemo pred svoj narod i svoju pastvu da izadjemo. Posle svega što je G-din Milošević uradio srpskom narodu u zadnjih deset godina (i ne samo srpskom), posle tragedije koju je stvorio na Kosovu i Metohiji i za albanski i za srpski narod pogotovu u zadnje dve godine, posle odlučnog stava i zahteva Srpske pravoslavne crkve da Milošević podnese ostavku i ode sa vlasti radi spasenja naroda i države, posle više puta izraženog stava Crkve o potrebi vaspostavljanja monarhije u Srbiji i povratka Domu Karadjordjevića njegovih legitimnih prava kojih su lišeni odlukom bezbožne komunističke vlasti, posle svega toga i mnogo drugog - Vaš odazov na poziv i odlazak Miloševiću "na noge" da mu čestitate praznik rodjendana države koja je umrla pre deset godina, a koji se od ove godine pretvorio u "praznik kojim je ukinuta monarhija" srpskom narodu, zapanjila je i dovela u nedoumicu mnogu braću arhijereje, časno sveštenstvo i monaštvo i ogromnu većinu pravoslavnog srpskog naroda..."
Bez imalo nežnosti, vladika Artemije je podsetio "pastira naroda" da je tim poklonjenjem produžio Miloševićevu, kako je rekao, predsmrtnu agoniju na ko zna koje još vreme i to u času kad "ceo narod zapinje iz petnih žila da se oslobodi ovog gubitničkog i nenardodnog režima", a Srbiju izvuče iz provalije u koju je gurnuta rukama "mudrog vodje". Više od osam godina je SPC, kako smatra vladika, podržavala zločinački režim Slobodana Miloševića, a okrenula mu ledja i zatražila mu ostavku "kad je postala nezadovoljna njegovim uspehom u vodjenim ratovima". Tako tešku optužbu na račun SPC do Artemija niko nije javno izrekao! Vladika Artemije se u pismu patrijarhu dotakao i izuzetno delikatne teme - podela unutar SPC - o kojoj se u javnosti poslednjih godina uporno govori. On smatra da patrijarhov postupak "konačno izbacuje na videlo dana do sada uspešno skrivanu i negiranu činjenicu o podeli i neslaganju u vrhovima Srpske pravoslavne crkve, bar kad je odnos prema režimu G-dina Miloševića u pitanju". To, tvrdi vladika, više ne može i ne treba da se krije. To je očigledno isto toliko koliko je očigledno da patrijarhovo učešće u "proslavi" "nije stav Crkve. To je privatno delo Vas, Vaša svetosti i onih koji su sa Vama tamo bili iako nepozvani".
Vladika raško-prizrenski ne samo da je otškrinuo kutiju s dobro čuvanom tajnom o neslozi srpskih jereja po "Miloševićevom pitanju" već je, na neki način, osporio pravo patrijarhu da u toj stvari predstavlja SPC. Zanimljivo, na Artemijevo otvoreno pismo nisu reagovali oni na koje je "pucao" već mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije, koji uz Artemija i vladiku Atanasija (Jevtića) slovi kao veliki protivnik Miloševićevog režima. "Da sam ja na mestu vladike Artemija ne bih se patrijarhu obraćao pismom. Pitao bih ga to lično", saopštio je mitropolit zvanično, sa očiglednom namerom ne da negira vladikine tvrdnje već da ospori način na koji su iznete. Nezvanično, pak, mitropolit je izjavio da su "patrijarhu očigledno pogrešno objasnili da je 29. novembar zajednički praznik Srbije i Crne Gore a ne da je to dan kad je ukinuta monarhija".
Patrijarh je, po mitropolitu, očigledno imao loše savetnike. Na pitanje ko je savetovao patrijarha, Amfilohije je odgovorio lakonski: "Vi znate ko su njegovi savetnici". Medju zvaničnicima SPC gotovo je nemoguće naći sagovornika koji će pristati na razgovor o podelama i "savetnicima." Sam vladika Artemije, koji je patrijarhu obećao da mu više nikad neće slati otvorena pisma, misli da je rekao sve što se ovim povodom moglo reći. On računa da srpska javnost nije toliko neuka i neobaveštena da ne zna ko je ko u SPC, kako se ko ponaša, s kim se druži, zašta se zalaže i kakve stavove zastupa. Da bi se, dakle, složio mozaik o odnosu SPC prema Miloševićevom režimu i odnosu svetih otaca prema njemu treba samo poredjati činjenice!
No, najpre o patrijarhu. Kao što je bilo zapaženo da je otišao na pomenuti prijem, tako je bilo uočeno da se petnaestak dana pre toga nije pojavio tamo gde su ga svi očekivali i gde je njegovo prisustvo bilo i prirodno i potrebno. Reč je o Sentandrejskom saboru, organizovanom pod pokroviteljstvom NJKV prestolonaslednika Aleksandra, na kome su najistaknutiji predstavnici matice i srpske dijaspore, u kojoj živi oko tri miliona Srba, tri dana tražili odgovor kako da ujedinjenim snagama izvuku nesrećnu Srbiju iz ambisa i Miloševićevih kandži.
Patrijarh nije došao čak ni na liturgiju za spas Srbije, kojom je u Sabornoj crkvi u Sent Andreji, inače spomeniku srpskih seoba i stradanja, završen taj sabor. Zauzvrat, samo nekoliko dana ranije služio je četrdesetodnevni pomen Veselinu Boškovicu, istaknutom članu SPO i bratu Danice Drašković, postradalom na lazarevačkom drumu početkom oktobra pod još nerazjašnjenim okolnostima. O patrijarhu se, inače, govori da je pod velikim uticajem vladike banatskog Irineja, koga smartraju sivom emninencijom SPC i velikodostojnikom veoma bliskom bračnom paru Milošević -Marković. Tvrdi se da tom uticaju treba zahvaliti što je veoma tvrd i odredjen stav Svetog arhijerejskog sinoda, koji je 15. juna zahtevao da "aktuelni predsednik države i njegova vlada u interesu naroda i za njegovo spasenje podnesu ostavke", koji je Sveti arhijerejski sabor potvrdio, ubrzo potom, na vanrednom Saboru, revidiran i umekšan.
Crkva je, poput Pontija Pilata, oprala ruke od javno obnarodovanog stava da pod Miloševićevom vlašću ne mogu da se reše "brojni unutrašnji problemi i protivurečnosti i izolovanost naše države". Patrijarhovim odlaskom na prijem kao da je na to stavljen pečat! Vladiku Irineja, inače, smatraju i veoma moćnim čovekom u pravoslavnom svetu današnjice. On drži medjunarodnu saradnju SPC sa dvema najvećim patrijaršijama - Moskovskom i Vaseljenskom, a takode i sa Atinskom arhiepiskopijom. Dobro upućeni u odnose u SPC tvrde da je ovaj vladika sve najbitnije poslove prigrabio za sebe, a da njegova moć i silan uticaj na patrijarha vode poreklo iz dobrih veza za familijom Milošević - Marković i članstva u Atinskoj masonskoj loži. On, čak, što se od jednog vladike najverovatnije niti traži niti očekuje, redovno posećuje direktora "Politike", takode poznatog po bliskim vezama s najmoćnijom srpskom porodicom.
Na proslavu 2000. godine hrišcanstva, zajedno sa patrijarhom u Jerusalim putuje i vladika Irinej. Sa sobom vodi vladiku braničevskog Ignjatija. Nerazdvojni vladikin prijatelj, ne samo na prijemima koje prireduje vlast, je otac Filaret, druga zagonetka Srpske pravoslavne crkve. Do nedavno je bio starešina manastira Svetog arhangela Gavrila u Zemunu, a krajem maja ove godine postao je episkop mileševski. Hirotinisao ga je patrijarh Pavle i tom prilikom, u besedi, izgovorio biblijske reči svog imenjaka, apostola, da ko "episkopstvo želi, dobru službu želi, ali episkop treba da je bez mane". Episkop Filaret, u čijem životopisu piše da se "s blagoslovom patrijarha Pavla", što u svom manastiru, što odlaskom na "ratom zahvaćene prostore", bavio humanitarnim radom, po mišljenju crkvenog vrha nema mane. Naprotiv, to što mu se u novinama pojavila slika odevenog u mantiju a s kalašnjikovom u ruci, računa se kao Filaretova vrlina. Detalj s puškom je izostavljen, kao i fotografija na kojoj drži lobanju "srpskog deteta koga su ubile ustaše", a u životopis ubačeni samo podvizi koji opravdavaju Filaterovo napredovanje u crkvenoj hijerarhiji.
Na "trpezi ljubavi", koja se priredjuje u takvim prilikama, prvu zdravicu digao je mitropolit Amfilohije. Čestitao je Filaretu što je postao episkop drevne eparhije u kojoj je grob Svetog Save. Nije rekao da to zaslužuje, ali ako mu je čestitao - to se podrazumeva. Za trpezom se, osim arhijereja, okupilo i društvo iz svetovnog života. Recimo, Jugoslav Kostić, zapaženi i izuzetno agilni član Predsedništva SFRJ u fazi njenog rasturanja i vrlo istaknuti bivši komunistički pregalac, koga je tu doveo položaj saveznog ministra vera (!?) Ta pojedinost dosta rečito govori o odnosu SPC prema vlasti, a pre svega o tome da crkveni vrh ne ispoljava nikakvu gadljivost ili nedaj bože distancu prema bivšim komunističkim aktivistima koji nose veliku odgovornost za raspad druge Jugoslavije i strašno posrtanje srpskog naroda. Kostićeva zdravica u Filaterovu čast, da će se "po okončanju NATO agresije i sama država više potruditi na davanju većeg mesta prisustvu crkve u društvu koje ona zaista i treba da zauzme", primljena je kao melem na ranu.
Nekoliko dana kasnije ti isti arhijereji tražiće ostavku kompletne Savezne vlade i predsednika Jugoslavije i Srbije. Nešto kasnije odustaće od toga, a još kasnije će "svetac koji hoda", kako su verujući a i neverujući Srbi umeli ponekad da tepaju svom patrijarhu, zajedno sa svojim "savetnicima" uveličati Miloševićevu proslavu rodjendana nepostojeće države i pokazati narodu da je crkveni vrh uz predsednika, a da je sve ono sa ostavkom bila magla ili bar slučajna greška. Nazire li se posle svega odgovor na pitanje zašto Srbi nisu crkveni narod i zašto SPC postiže žalosno tanke rezultate u širenju pravoslavlja? Kad je crkveni vrh veroloman i podeljen, zašto bi narod bio drugačiji? Oduvek se pravoslavno sveštenstvo delilo na umerene i zilote. Ali, ko bi danas mogao da kaže da je neumeren, recimo, vladika Artemije jer kritikuje crkvu zbog saradnje s režimom, a umeren, recimo, Irinej koji hvali i crkvu i režim, a gleda kako država i narod, zaslugom tog režima, propadaju.
Biserka Matić(AIM)
</body>