ZA SADA BEZ DOBROG NASLOVA
Kongres socijalista
AIM, PODGORICA, 15. 12. 1999. (Od dopisnika AIM iz Beograda)
Socijalistička partija Srbije započela je ovih dana pripreme za novi kongres koji će se, kako je saopšteno, održati
- februara iduće godine. U najavama ovog skupa socijalisti ističu da je reč o IV kongresu ove patrtije. Pojedini istraživači političkih prilika u Srbiji, poput dr Dijane Vukomanović iz beogradskog Instituta društvenih nauka, iznose medjutim, nešto drugačije računice i podsećaju kako se socijalisti zapravo spremaju da održe 15. kongres po redu. Po mišljenju dr Vukomanović, predhodnih jedanaest kongresa ove partije održano je pod imenom Saveza komunista Srbije, ali se nesumnjivo radi o istoj partiji, izgradjivanoj decenijama. Socijalistička partija Srbije formirana je zvanično 17. jula 1990. godine, zadržavši pri tom istorijski, ideološki, organizacioni i personalni kontinuitet sa SK Srbije. Slična je ostala i tehnologija vladanja. SPS je danas i jedina ex-komunistička partija koja je uspela da se održi na vlasti posle pada Berlinskog zida.
Ma kako se brojali kongresi ove stranke i ma šta ko mislio o dosadašnjim učincima vladavine socijalista, činjenica da je SPS jedina partija ovog tipa koja se toliko dugo održala na vlasti svakako zaslužuje posebna tumačenja i dodatnu istraživačku pažnju. O partiji koja je toliko dugo na vlasti, sa toliko mnogo neuspeha iza sebe( četiri rata, NATO bombardovanje i hiper inflacija) za koje nikada nije platila punu cenu, već su napisani čitavi tomovi analiza sa mogućim zajedničkim naslovom - tajne vladavine SPS-a. O tim "tajnama" govoriće se izgleda mnogo duže nego što se to pretpostavljalo krajem prošlog leta kada se činilo da srpska opozicija kreće u žestoku akciju na koju socijalisti ovoga puta neće imati pravovremenih i valjanih odgovora.
Na osnovu onoga što se trenutno zbiva na političkoj sceni Srbije pre bi se moglo zaključiti da socijalisti upravo izlaze iz najžešce krize u kojoj su do sada bili i da im do februarskog kongresa predstoji period konsolidacije. To što je SPS očigledno stranka opadajuće snage koja od izbora do izbora osvaja po nekoliko procenat a glasova manje, ne znači da predvodeći crveno-crnu kolaciju sa JUL-om i radikalima nije u stanju da pobedi i na narednim izborima koje bi srpska opozicija želela da vidi što pre.
O izborima se govorilo i na poslednjoj sednici Glavnog odbora SPS-a na kojoj je i zakazan naredni kongres ove stranke i odredeni funkcioneri zaduženi za pripremu kongresa. Na ovoj sednici predsednik SPS-a Slobodan Milošević saopštio je članovima Glavnog odbora da će izbori na saveznom niovu biti održani u redovnom roku, a to znači najverovatnije u septembru naredne godine. Milošević pri tom nije izričito pominjao lokalne izbore što bi, po mišljenju nekih članova ove partije, moglo da znači da lokalni izbori slede možda već narednog proleća, za šta se inače otvoreno zalažu u svojim javnim istupima čelnici Srpske radikalne stranke. Ideja je da vladajuća koalicija na ove izbore izadje sa jedinstvenom listom i na taj način još jednom porazi srpsku opoziciju pred neuporedivo važnije izbore koji bi usledili nekoliko meseci kasnije.
Režim računa da će se opozicija prvo posvadjati oko toga da li da na izbore, koji će biti organizovani po novom zakonu o samoupravi, uopšte izadje ili ne. Ista računica takodje kaže da Drašković i Djindjić neće uspeti da se dogovore o zajedničkom nastupu i jedinstvenoj listi, što je i jedini način da se pobedi na lokalnom nivou. Uobičajena opoziciona nesloga i 300 milona dolara nedavno pristigle pomoći kineske vlade beogradskom režimu, mogli bi da budu sasvim dovoljni ne samo da se pregura ova zima i opozicija utera u laž (priče o tome da će se gladan narod smrzavati ove zime bez struje i grejanja), već i da se uoči narednih izbora podele vanredne penzije, prodavnice napune uljem i šecerom i kompletira slika o uspešnoj obnovi i izgradnji zemlje.
Iako pred sobom već nekoliko meseci ima prilično sužen izbor taktike da savlada krizu jer je definitvno izgubio podršku medjunarodne zajednice, Milošević pokušava da igra sa onim što mu je preostalo - on i dalje pokušava da diktira pravila ovdašnje političke igre. Kao vladar sa ubedljivo najdužim vladarskim stažom u Evropi on je za sada samo jednom, i to na kratko (posle kradje na lokalnim izborima 1996. godine i masovnih protesta gradjana), bio u poziciji da ne može da utiče na pravila političke igre u Srbiji. Pre i posle toga, njegova sposobnost da prvi potegne pravo pitanje i nametne pravila igre, omogućavala mu je da uvek prilično lako izadje na kraj sa opozicijom. Milošević je svojevremeno prvi pokretao tzv. srpsko nacionalno pitanje, i isto tako, nekoliko godina kasnije, prvi smislio kako "mir nema alternativu". Upravo u trenutku kada je opozicija iz sve snage upirala da objasni kako nije ništa manje nacionalistička od Miloševića, on je narodu objasnio kako nacionalizam više nije bitan. U toj Miloševićevoj sposobnosti da odredjuje koja su pitanja važna, a koja ne, Dušan Pavlović, istraživač iz beogradskog Instituta za evropske studije vidi jedan od najbitnijih razloga za dugovečnost ovog režima. Milošević je sa lakoćom menjao politiku baš zato što nikada nije bio priteran opozicionim pritiscima, odnosno zato što srpska opozicija nikada nije bila u stanju da ga natera da nešto u toj politici ili načinu razmišljanja menja, tvrdi Pavlović.
Nešto slično dogadja se i ovog puta. U trenutku kada se činilo da usred pritisaka medjunarodne zajednice i opozicionih najava o vreloj jeseni i zimi, režim počinje da se povija i socijalisti polako stiču utisak kako njihov "gazda" gubi moć da na efikasan način rešava iskrsle probleme, Milošević je izgleda ponovo delimično došao do daha. Nekoliko uobičajeno trapavih poteza medjunarodne zajednice (pre svega nemoć da se zaustavi proterivanje nealbanskog stanovništva sa Kosova), nešto kineskih para koje će delimično uvećati devizne rezerve zemlje i delimično smanjiti preteće socijalne tenzije, zatim tradicionalna razjedinjenost srpske opozicije koja i dalje liči na vojsku što se redovno raspadne još na manevrima, omogućiće režimu da u novu godinu udje sa uverenjem kako je kraj još prilično daleko.
Neuporedivo mirnije nego što su očekivali, socijalisti će se spremiti da odrade kongres koji će, u nedostatku vizije za budućnost i prave teme, najverovatnije proteći u znaku nadimanja patriotizmom i priča o uspešnoj obnovi i izgradnji porušene zemlje. Biće to zapravo skup na kome socijalisti neće moći previše da se oslanjaju ni na ono što je bilo juče, ni na ono što dolazi sutra. Njihov govor, kako je to nedavno primetio dramski pisac Dušan Kovačević, već prilično dugo podseća na govor narkomana koji ima samo jednu ideju - da stvori novac da se tog dana "ufiksa". Već sutra je novi dan u kome treba smisliti nešto novo, a na njihovu sreću uvek se tu nadje neko da pripomgne kada je najteže.
Oni koji se inače bave analizama o tajnama dugovečnosti Miloševićevog režima, osim nesumnjivih sposobnosti vlastodršca da uvek pronadje materijal za "ufiksavanje", kao i pune kontrole nad policijom, vojskom, medijima i tokovima novca, sve češće kao jedan od najpouzadnijih temelja vlasti pominju i srpsku opoziciju. Profesor Pravnog fakulteta u Beogradu dr Jovan Trkulja tvrdi čak da je na putu u pogibelj i sunovrat Milošević vozio kola, a da je sve vreme na mestu suvozača sedela opozicija. Ta vožnja u dvoje mogla bi biti nastavljena još prilično dugo ukoliko propadnu i najnoviji napori da se medju opozicinim partijama nadje minimum konsenzusa o tome kako odgovoriti na igru koju Milošević upravo ponovo pokušava da nametne. Poslednja ozbiljnija istraživanja javnog mnenja pokazuju da opozicija sa jedinstvenom listom beži vladajućoj koaliciji sasvim dovoljno da na narednim izborima ostvari komotnu pobedu. U ovom trenutku malo verovatna jedinstvena lista opozicije može biti i jedini odgovor na mogući kongresni slogan socijalista - "nas i Kineza, nekoliko stotina miliona".
Nenad.Lj.Stefanović (AIM)
</body>