TRAGANJE ZA DEFINICIJOM
Vojvodjanska politička scena
AIM, PODGORICA, 9. 12. 1999. (Od doisnika AIM iz Beograda)
Mišljenje da će se u Vojvodini nešto dogoditi (mada svako ima sopstveni odgovor na pitanje šta) i, gotovo konsenzulano (i opoziciono i režimsko) da je Vojvodina "na redu", najčešće služi kao metod zastrašivanja kroz upozoravanje glasnogovornika vlasti. U opticaju je i ideja po kojoj se bitno ne razlikuju ni vlast ni opozocija, da će, "posle Kosova" i Vojvodina "otići". Gradjansko krilo opozicije - a ono je u Vojvodini uticajno i, po pravilu, autonomaško - mahom ne prihvata nikakve paralele s Kosovom i smatra pogrešnim svodjenje problema Vojvodine na etničke odnose, čak samo na položaj Madjara kao njene najbrojnije etničke zajednice. Taj deo političke scene pitanje Vojvodine doživljava kao demokratsko i kao deo procesa demokratizacije Srbije. Ali, ne negira da ono postoji. Niko ne govori ni o "odlasku".
Nedavni poziv Lige socijaldemokrata Vojvodine (LSV) da se, posle konsultacija sa svim relevantnim vojvodjanskim političkim organizacijama koncipira strateška platforma o budućim odnosima Srbije i Vojvodine, po objašnjenju predsednika ove stranke Nenada Čanka, nije motivisan pitanjem ustavnog položaja Vojvodine, nego redefinisanjem odnosa Vojvodine i Srbije, a za AIM navodi prevenciju kao jedan od ključnih razloga.
"Medjunarodna zajednica, i svi mi, ne smemo stalno da budemo u ulozi vatrogasaca i da se pojavljujemo puni dobre volje na zgarištima već spaljenih prostora. Ako je, od osam federalnih jedinica bivše SFRJ, sedam na neki način definisalo svoj status, a osma se - a to je Vojvodina - čak i ne spominje, onda je jasno da će, kad tad, problemi koji postoje u Vojvodini izbiti svom žestinom. To je ono što ne želimo da dočekamo. Mi ne želimo nikakve ratove i tenzije na teritoriji Vojvodine, već da preventivno uredimo odnose Vojvodine prema Srbiji - u kojoj Vojvodina treba da ostane - a ne da čekamo da se odnosi do te mere zatruju da bilo kakvo miroljubivo rešenje prestane da bude moguće". Čanak napominje da je tako govorio i na nedavnom sastanku sa predsedavajućim OEBS Knutom Volebekom u Oslu.
Najavljujući poziv na razgovore o definiciji značenja reči Vojvodina, LSV je napomenula da ova stranka ima svoj strateški dokument "Republika Vojvodina - put mira, razvoja i stabilnosti" u kojem se Srbija vidi kao federacija, ali i da nije dobro da stateški dokumenti budu zalaganja pojedinačnih partija. Poziv na definisanje značenja autonomije, može se protumačiti kao ponuda stvaranja političkog bloka vojvodjanskih partija - a njih je mnogo i svakim danom sve više, mada većina nije izborima prov erila svoj stvarni uticaj na mase - ali se čini da bi to bio lakši deo posla i da to nije jedini cilj.
Kao i prilikom definisanja stranačke platforme o federalnoj Srbiji, čini se da LSV, i ovog puta, "strelicu" zapravo, ponovo upućuje prema Beogradu i opozicionim partijama čije je sedište u prestonici a glasači u Vojvodini, kao neku vrstu testa "podnošenja demokratije". Nenad Čanak, uz tezu da će se samom promenom režima mnogo toga u Srbiji promeniti, upozorava da ne znači da će se, promenom režima u Srbiji, promeniti položaj Vojvodine, niti da će se u samoj Vojvodini mnogo toga promeniti. On insistira na "pravu Vojvodine za samodefinisanjem". Taj tremin suprotstavlja terminima samoopredeljenja, otcepljenja i osamostaljenja: "Gradjani Vojvodine moraju imati neotudjivo pravo da kažu u kakvoj državi hoće da žive. Skupština Vojvodine mora da kaže svoje mišljenje o tome, ne samo kao sugestiju, nego i kao odluku."
Objašnjavajući potrebu za samodefinisanjem Vojvodine naš sagovornik upozorava na potpuno pogrešnu ali uvreženu zabludu da se Vojvodina sticajem okolnosti "pojavila" na ovom prostoru, pa da je, shodno tome, ona više stvar opcije i konvencije, a ne prava. On kaže da nije bitno da li je Vojvodina 1918. ušla u Srbiju ili direktno u Jugoslaviju, nego da je Vojvodina "u šta god da je ulazila" ušla skupštinskom odlukom: "To, samo po sebi, znači da je skupština Vojvodine zadužena da prati te odnose i da je dužna da ih redefiniše ukoliko su izrazito na štetu Vojvodine i njenih gradjana bez obzira na njihovu nacionalnu, versku ili političku pripadnost".
U maksimalno centralizovanoj Srbiji, Vojvodina ima pokrajinsku Skupštinu koja nema nadležnosti, a njen budžet, koji dobija od republičkog parlamenta, pokriva plate zaposlenih u upravi koja ničim ne upravlja. Opozicioni pokušaji da se na njenim retkim zasedanjima pokrene bilo koja tema završavaju se tako što se vojvodjanski parlament, preglasavanjem i dodatno proglasi nenadležnom.
U Vojvodini 95 odsto gradova i sela ima mešovit etnički sastav stanovništva. Pitanje definisanja Vojvodine Čanak vezuje za ukupno rešavanje pitanja jugoistočne Evrope, Pakt o stabilnosti i druge razne medjunarodne aktivnosti na ovom prostoru:``Nije u pitanju nikakv separatizam. On bi značio odvajanje, a Vojvodina nema gde da se odvaja. Mislimo da nama samostalnost, ne samo da nije potrebna, nego bi, u ovom trenutku, mogla biti i izuzetno opasna po samu Vojvodinu i sve njene gradjane. Ali, idemo za samodefinisanjem. Vojvodina mora biti ono što njeni gradjani odluče da će biti".
Većina gradjana traži da Vojvodina ima autonomni status u okviru Srbije. Na pitanje da li je ponuda za samodefinisanjem Vojvodine i svojevrstan odgovor delu javnosti, jer ispitivanja raspoloženja Vojvodjana beleže porast broja onih koji bi voleli samostalnu državu Vojvodinu - što je novo i, po svemu sudeći, emocijama motivisano mišljenje u "severnoj pokrajini" - Nenad Čanak kaže: "Mi smo protiv samostalne države Vojvodine iz mnogo razloga, ali je pitanje do režima u Srbiji, a ne do nas, kako će Vojvodina izgledati", a uzrok takvih zahteva vidi, pre svega, kao pitanje pritiska koji ide na Vojvodinu iz Beograda. "Vojvodina će ići onoliko u samostalnost koliko se na nju bude vršio pritisak iz Beograda. Na žalost, moram reći da taj pritisak raste".
Mada pozivi na razgovor još nisu formalno upućeni, niti je objavljeno ko će sve u njemu učestvovati, reagovalo se i "unutar opcije" i izvan nje. Ideološki heterogen Vojvodjanski pokret, izrastao na temeljima diskusionih tribina nestranačkog Vojvodjanskog kluba i nekoliko manjih stranaka koje nikad nisu proverile svoj rejting na izborima, upozorava da već postoje (njegovi) dokumenti o definisanju autonomnog statusa Vojvodine i platforme kako da se to učini. Brzo je reagovao i lider demokratske stranke Srbije (DSS) Vojislava Koštunice koji se, odmah, usprotivio ideji da Vojvodina bide republike. Srpski pokret obnove (SPO) voli da se u Vojvodini hvali svojom (stranačkom) deklaracijom o njoj, ali odavno sipa otrov na pomen "republikanskih" ideja. Istovremeno, istupanja nekih od lokalnih čelnika Demokratske stranke (DS) veoma češto je teško, po retorici, razlikovati od radikalno autonomaških.
Na redu je, po svemu sudeći, rasprava o Vojvodini posle koje će, veoma krupan, doprinos biti razgrtanje magle. Isuviše puno se govori o autonomiji (novčanika i ekonomije, najčešće), i svi su ovde (pomalo) autonomaši. Malo je govora o mehanizmima kojima se to ostvaruje. Po principu - kad kažem autonomija, mislim birači...
Milena Putnik (AIM)
Antrfile:
NACIONALNO PITANJE
U Vojvodini od ukupno 45, samo sedam opština na severu Bačke, ima većinsko madjarskim stanovništvom. To ne čini značajan procenat. "Ali ne umanjuje", napominje Čanak, "značaj razrešenja nacionalnog pitanja gradjana madjarske nacionalnosti u Vojvodini i njihovog prava na negovanje i očuvanje nacionalne specifičnosti, jezika i kulture". On insistira na činjenici da to pravo ne pripada samo njima, nego svim gradjanima Vojvodine bez obzira na njihovu nacionalnost. U Vojvodini živi 29 nacionalnih za jednica. Stav LSV je da prava ne smeju biti vezana za teritorijalno organizovanje po etničkom principu, jer se to pokazalo kao potpuno pogrešno.
</body>