KO JE KRIV ZA HAOS?

AIM Pristina, 25.11.1999

Zastitu Srba, zatim Roma i nekih drugih manjina medjunarodna diplomatija postavlja kao akutno pitanje. U poslednje vreme primetni su i pokusaji da se ono postavi cak i kao preduslov za ostvarivanje obecanja o rekonstrukciji i obnovi Kosova. Najcesca opsta politicka argumentacija je da je NATO intervenisao protiv etnickog ciscenja Albanaca i jednako nece dozvoliti etnicko ciscenje nealbanskih nacionalnih zajednica. Krivica se zbog toga prebacuje iskljucivo na Albance, pa se u tom upiranju prstom na njih ide do tvrdnji kako su progonjeni postali progonitelji. Ova naizgled blaza politicka i diplomatska retorika u nekim medijima prevodi se formulacijom: zrtve su postale zlocinci. Beograd i ovdasnji Srbi cine sve da ovom trendu misljenja daju maksimalno ubrzanje. Nadaju se da ce im to biti od velike koristi u obezbedjivanju opipljivijeg prisustva Srbije na Kosovu i u sticanju snaznijih pregovarackih pozicija, posebno oko konacnog statusa Kosova.

Na albanskoj strani odlucno se i u celosti odbacuju ocene situacije u duhu: zrtve su postale zlocinci. Ublazavaju se neke krutosti prema drugima sto se izrazava pokazivanjem vece osetljivosti prema problemu manjina. Ipak, tesko iznutra posvadjani i vodjeni iskljucivo instiktom borbe za vlast, oni bi se pre iscrpljivali u optuzivanju jedan drugog za ove probleme, nego sto bi se angazovali i ulozili napore da pokazu i dokazu da su kosovski medjuetnicki problemi daleko slozeniji od sematicnih pogleda stranaca ili vec poznatih sablona propagandnog rata koji se nastavlja istim tempom i sa istom argumentacijom. Ovim semama izmicu ili se u njima namerno izostavljaju bezbrojne nijanse koje bi pokazale da stanje nije samo crno, samo belo, niti samo crno i belo.

Medjutim, opste uzevsi oko problema manjina, albanska strana ponasa se dosta sicardzijski. Jos se ne sagledava da u pogledu njenih krajnjih ciljeva to moze postati vrlo akutno pitanje. Medjutim, ne bi se moglo reci da je u pitanju manjina albanski blok monolitan. Kada je rec o politicarima, intelektualcima i drugim javnim licnostima, lepeza stavova krece se od iskrenih osuda progona manjina i zabrinutosti pracenih brojnim umesnim dilemama do neiskrene oportunisticke retorike, nedostatka hrabrosti da se problem definise u svim dimenzijama i opredeljenja za cutanje. Moze se pretpostaviti da je lepeza misljenja slicna i medju onima koji se zbog mnogo cega opredeljuju za cutanje. Stice se utisak da su politicari i ljudi sa ozbiljnim politickim ambicijama najbrojniji u sloju onih koji cute ili jedva izuste po koju rec. Od ulaska KFOR-a, njihovi prioriteti su izbori i dopadanje glasacima, tim pre sto vec odavno neki od njih vide sebe u udobnim foteljama vlasti. Odprilike takva bi trebala da budu i raspolozenja albanskog stanovnistva. Medjutim, uprkos preovladjujuceg negativnog odnosa, uglavnom prema Srbima, delom prema Romima i ne toliko intenzivnih slicnih raspolozenja prema drugima, albansko stanovnistvo ne bi aktivno ucestvovalo u njihovom proganjanju. Do sada nije bilo indikacija ili se o tome javno nije govorilo da iza progona Srba stoje strukture povezane ili usmerene od albanskih politickih snaga koje se prihvataju kao partneri u resavanju kosovskog pitanja. Ako je tako, uz sav potrebni oprez, trebalo bi zakljuciti da su izvrsioci ove vrste teskog kriminala albanske grupe i pojedinci ili mozda i neke druge grupe. O njima je tesko govoriti dok se na uverljiv nacin ne otkriju pravi motivi ovih krivicnih dela. Pretpostavlja se da su njihovi motivi politicki i osvetnicki, ali i koristoljubivi i pljackaski. U situaciji izrazito negativnih raspolozenja prema Srbima, oni se medju Albancima osecaju prilicno sigurno i tu lezi velika moralna odgovornost Albanaca kao ogromne vecine za zastitu manjina.

Medjutim, imajuci u vidu ono sto se dogadjalo i stanje u kakvoj se nalazi Kosovo pa i celo juznobalkansko podneblje, ne izostavljajuci pri tome tradicionalno pomanjkanje sposobnosti pravljenja razlika izmedju racionalnog i emocionalnog sagledavanja stvari, ne treba se cuditi sto veliki broj Albanaca jos nije u moci da pravi razliku izmedju kriminala i patriotizma. Kada je rec o ovim i drugim problemima ne treba ispustiti iz vida da jos nisu uklonjeni sustinski uzroci kosovskog rata. O statusu Kosova tek treba da se razgovara. Trenutno se ne zna ni kada bi mogli da pocnu, a kamoli da se govori o eventualnoj proceduri pregovora koja nece biti beznacajna za njihov tok i okoncanje. Takodje, nisu uklonjene neke od direktnih posledica rata koje onemogucavaju normalno opadanje tenzija. I dalje se otkrivaju kolektivne grobnice i nastavlja sahrana zrtava rata, na listama nestalih ima nekoliko hiljada Albanaca, a u zatvorima Srbije oko dve hiljade. Svi su nestali, kidnapovani ili uhapseni tokom rata, uglavnom u periodu NATO-ve vazdusne kampanje. U nekim elementima rat se nastavlja i, u tome, u drugacijim uslovima i drugacijim sredstvima ucestvuju jednako i Albanci i Srbi. Identicne oblike kriminala vrse Srbi prema Albancima u enklavama pod njihovom kontrolom. Bez obzira sta govore za javnost, te enklave oni smatraju teritorijama u kojima se obezbedjuje kontinuitet srpske vlasti i vladavine po srpskim zakonima. Region Mitrovice je najocigledniji primer. Osim toga na Kosovu jos nije prestao vec poznati propagandni rat. Najcesce se manipulise brojem ljudskih zrtava. Nedavno je i ovdasnja i svetska javnost imala prilike da procita ili cuje pretpostavku da je tokom celog perioda NATO-ve vazdusne kampanje poginulo mozda samo nekoliko stotina Albanaca. Istovremeno, lansirani su podaci da je samo od ulaska KFOR-a, sredinom juna ove godine ubijeno cak do hiljadu Srba. KFOR je nedavno objavio da za gotovo pet meseci njegove vladavine, do odprilike 10 novembra na Kosovu je ubijeno 379 ljudi od kojih 145 su albanske i 135 srpske nacionalnosti. Za ostale nije poznata nacionalna pripadnost. KFOR je takodje objavio podatak da su tokom ovog perioda kidnapovana 137 lica od kojih 77 su albanske i 43 srpske nacionalnosti. Predstavnici Srpskog nacionalnog veca osporili su ove podatke tvrdeci da je tokom ovog perioda ubijeno 350 i kidnapovano 450 Srba.

Oprez je neophodan u procenjivanju svih aspekata kosovske situacije. O tome koliko bi mogao da bude prisutan politicki motiv u ukupnom kosovskom kriminalu, kao zanimljiv indikator moze da posluzi skoro objavljeni podatak da se u prvoj nedelji novembra 62 odsto svih oblika kriminala na Kosovu dogodilo u regionu Pristine. Prema nekim procenama u drugoj polovini ove godine glavni kosovski urbani centar gotovo je udvostrucio svoje stanovnistvo. Ova za ovdasnje uslove mamutska urbana sredina gotovo neprekidno zivi sa duzim ili kracim restrikcijama struje i vode, sa veoma ogranicenim mogucnostima telefonskog komuniciranja sa svetom i bez telefonskih veza sa ostalim kosovskim gradskim centrima.

Celokupnu vlast na Kosovu imaju UNMIK i KFOR. U ovom kontekstu prebacivanje odgovornosti iskljucivo na Albance lici pomalo i na pokusaj skidanja ili ublazavanja UNMIK-ove odgovornosti zbog elemenata anarhije, kriminala i ubijanja ljudi zbog politickih i drugih motiva. Od svog dolaska UNMIK i KFOR preduzimaju sve mere kako bi potisli i eliminisali sve sto su nasli u obliku lokalnih albanskih struktura vlasti. Tako je stvaran vakuum koji UNMIK nije i verovatno nikada nece uspeti da popuni sopstvenim snagama i ljudima. Osim toga, na Kosovu vlada bezakonje. Ovo treba uzimati u doslovnom smislu, jer nema pisanih i propisno usvojenih zakona. Naravno, nema ni sudova ili oni jos ne obavljaju poslove iz svoje nadleznosti. Ako nisu ovdasnji domaci i strani politicari, potpuno je nerealno ocekivati da ce toliko slozenih problema svakodnevnog zivota ljudi resiti strani vojnici i policajci.

AIM Pristina Fehim