CENA POMILOVANJA

Inicijativa za donosenje saveznog zakona o amnestiji

AIM, PODGORICA, 23. 11. 1999. (Od dopisnika AIM iz Beograda)

Od prestanka NATO bombardovanja, i zvanicnog ukidanja ratnog stanja, Jugoslovenski komitet pravnika za ljudska prava pokrenuo je kampanju za donosenje zakona o amnestiji gradjana koji su odbili da ucestvuju u ratu ili su nacinili neki delikt vezan za obavljanje vojne sluzbe tokom ratnog stanja. Ovaj komitet je, kako je saopsteno na proslonedeljnoj tribini, uputio pismo jugoslovenskom premijeru Momiru Bulatovicu sa zahtevom da po hitnom postupku predlozi usvajanje saveznog zakona o amnestiji, kakav je nedavno izglasan u crnogorskom parlamentu.

Biljana Kovacevic-Vuco, predsednik Jugoslovenskog komiteta pravnika za ljudska prava, istice da je ovaj zahtev saveznoj vladi upucen, izmedju ostalog, i zbog toga "da bi se izbegle negativne posledice koje mogu da proisteknu po gradjane Srbije posle usvajanja crnogorskog zakona o amnestiji, ali i za gradjane Crne Gore ukoliko savezni organi pokazu jaku zelju i volju da sprovode savezne zakone. Ne treba imati veliku mastu da bi se zamislilo do kakvih bi ekscesa to moglo dovesti".

Praksa koju je drzava uvela posle svakog rata (od 1991. godine nezvanicno smo "ucestvovali" u cetiri) upravo je davanje sveopste amnestije (dva puta dosad). Doduse, amnestija je proglasavana kao obaveza iz "paketa mirovnih sporazuma", kao sto je bio Dejtonski sporazum kada je Jugoslavija pomilovala 200.000 lica. Ovog puta, medjunarodna zajednica ni u Rezoluciji Saveta bezbednosti, a ni Vojno-tehnickim sporazumom koji je Vojska Jugoslavije potpisala sa NATO-om, nije predvidela mogucnost amnestije. Biljana Kovacevic-Vuco smatra to "neocekivanim i nedopustivim" i, dodaje, "da nas to sto amnestija nije ukljucena u paket uslova za okoncanje rata, prisiljava da postavimo pitanje da li je rat uopste zavrsen".

Sumnju da ce bez pritiska spolja biti donet akt o amnestiji potkrepljuje i Savezna vlada, koja se se po pitanju amnestije do donosenja crnogorskog zakona, uopste, nije oglasavala. Po njegovom usvajanju, savezni ministar pravde Petar Jojic ocenio je da je Zakon o amnestiji, koji je usvojila Skupstina Crne Gore, "akt podrivanja i rusenja pravnog sistema SRJ", i dodao da su "krivicna dela Vojske Jugoslavije inkrimisana u Krivicnom zakonu SRJ, pa amnestiju za ta dela moze dati samo Savezna skupstina. Pored toga, ustavno je odredjenje da zakoni moraju biti saglasni sa Ustavom". Ministar, inace, nije ni nagovestio da se u Saveznoj vladi razmislja o zakonu o amnestiji, niti da li ce savezna drzava poceti "treniranje stogoce" nad 14 hiljada amnestiranih gradjana Crne Gore, posto se ona, uglavnom, ne mesa u svoje poslove, dok se na pravom mestu ne odluci drugacije.

Jugoslovenski komitet pravnika za ljudska prava predlaze da se donese savezni zakon o amnestiji kojim bi se krivicnog gonjenja, odnosno izdrzavanja kazne oslobodila lica protiv kojih se vodi, ili je okoncan postupak za neodazivanje na vojni poziv ili samovoljno udaljenje iz jedinica. Zakonom bi, predlazu podnosioci zahteva, trebalo da budu amnestirani i gradjani osumnjiceni ili osudjeni za "politicka" i krivicna dela i druge delikte vezane za vrsenje vojne sluzbe, izuzev klasicnog kriminala i ratnih zlocina.

Istovremeno sa ovom inicijativom, u javnosti se vodi i zucna polemika o tome da li treba proglasiti amnestiju onih koji se nisu odazvali mobilizacijskom pozivu "Otadzbina zove", kao sto se od samog uvodjenja ratnog stanja u SRJ spekulise i sa brojem gradjana koji su izbegli poziv za mobilizaciju. Kao i oko mnogih drugih pitanja, javnost je i ovde ostro polarizovana. Ne shvatajuci sam cin amnestije, oni koji su se vojnom pozivu odazvali, tvrde da oni nece da budu "zrtve" amnestije, "ovce", dok se za "mamine i tatine sinove koji su pobegli u inostranstvo trazi pomilovanje". Drugi se pitaju da li je to "amnestiranje politickog i vojnog rukovodstva od odgovornosti za katastrofalnu politiku koju su vodili".

"Komitet pravnika za ljudska prava, podnoseci ovu inicijativu kako kaze Biljana Kovacevic-Vuco, predsednca ovog Komiteta, "ne zauzima politicki stav, niti staje na stranu dezertera, niti onih koji su pocinili krivicna dela. Amnestijom se, naime, ljudi ne oslobadjaju od odgovornosti, ona je akt milosti koji drzava daje ljudima koji su izvrsili krivicno delo".

Predstavnici vojnih vlasti ostro se suprotstavljaju zahtevima za amnestijom tvrdeci da je "velika sreca da je broj dezertera u poslednjem ratu bio beznacajan u odnosu na broj pozvanih i da je pokazan izuzetan patriotizam, kao nikada ranije" (general Milos Gojkovic, predsednik Vrhovnog vojnog suda). Po njegovom misljenju, amnestija bi bila veoma pogresan potez, jer neki ljudi nisu izvrsili svoju patriotsku i ustavnu obavezu, a neki su stradali ".

Predstavnici vojnog pravosudja kazu da se broj predmata moze utvrditi tek kada svi postupci budu okoncani. Pocetkom jula, po vojnim izvorima, u Jugoslaviji je bilo pokrenuto 28 hiljada postupaka, a prema recima potpukovnika Ratka Kolrata, vrsioca duznosti predsednika Vojnog suda u Beogradu kod ovog suda se nalazilo 2.400 optuznica i 1.900 predmeta u fazi istrage. Advokat dr Jovan Buturovic, penzionisani sudija Vrhovnog vojnog suda, prokomentarisao je tu izjavu na jednom skupu o amnestiji, tvrdnjom da treba imati u vidu da se ti podaci odnose samo na Prvu armijsku oblast, te da je najveci broj postupaka pokrenut u Crnoj Gori (Druga armija) i na jugu Srbije, gde je bila gotovo opsta mobilizacija (Treca armija).

Zagovornici amnestije isticu da su razlozi koji ih rukovode da pokrenu inicijativu za donosenje zakona o amnestiji veliki broj mladih ljudi koji se nisu odazvali "zovu otadzbine" i, koji sada zive u ilegali, ili u inostranstvu. Za njih je veoma vazno donosenje ovog zakona kako bi se prekinulo stanje straha i neizvesnosti. Iako nema tacnih podataka o broju ljudi protiv kojih se vodi postupak, procene nevladinih organizacija su da je broj optuzenih daleko od zanemarljivog. U Srbiji se predvidja da je u pitanju od 23 do 28 hiljada ljudi.

Vecini optuzenih za neodazivanje vojnom pozivu (u ovdasnjem zakonu se, naime, ne koristi termin dezerter) sudilo se u odsustvu. Sada se uglavnom kriju, i cekaju da ih advokati spasu. Njihovi branioci tvrde da su vojni sudovi prosto pretrpani ovim predmetima. U pocetku rata bila je praksa da se za neodazivanje pozivu u vojsku ili napustanje jedinice sudi prekrsajno. Kasnije su prvostepeni sudovi presli sa minimalnih na maksimalne kazne po clanovima 214. i 217. Krivicnog zakona. Najcesci su slucajevi haoticnog i nemarnog urucivanja poziva, koji nisu ni stizali do onih kojima su poslati, nakon cega bi usledilo sudjenje u odsustvu. Slucajeva osudjenih za dezerterstvo ima, po nekim procenama, i cetiri puta vise nego sto su kapaciteti zatvora u Srbiji, koji su inace puni. Inace, ukupni kapaciteti jugoslovenskih zatvora su oko 11 hiljada.

"Pravno-tehnicki, krivicno goniti 23 hiljade ljudi je nemoguce, jer ni svi vojni sudovi ne bi to mogli da postignu za cetiri-pet godina. Na ovaj nacin se otvara problem gonjenja jer se omogucava selektivan pristup, a time i prostor za zloupotrebe i korupciju. Cim se u praksi prelazi na selekciju, sa pravom je gotovo", tvrdi advokat Buturovic.

Advokati koji brane optuzene za izbegavanje vojnog poziva i udaljenje iz jedinica isticu da njihovi klijenti uglavnom neosnovano optuzeni za ova dela, te da im nije omogucena adekvatna odbrana (advokati po sluzbenoj duznosti). Znacajnu ulogu u tome imali su pozivari cije su primedbe i izjave bile kljucne za izricanje drakonskih kazni. Gradimir Nalic, advokat Jugoslovenskog komiteta pravnika za ljudska prava, pominje slucaj jednog od svojih klijenata koji nije primio poziv, a u odsustvu je osudjen na sedam godina zatvora na osnovu primedbe pozivara da "niko ne otvara vrata, ali da se iz stana cuje zagor".

U ovdasnjoj javnosti ostace upamcen slucaj Sase Ercega koji je skoro tri meseca bio na ratistu, ali je zbog prijavljenog zakasnjenja od dva dana (sto je na sudjenju potvrdio pozivar) osudjen na godinu zatvora. Najpoznatiji slucaj pokretanja krivicnog postupka zbog neodazivanja na vojni poziv je, svakako, "slucaj Djindjic". Predsednik Demokratske stranke je izbegao krivicno gonjenje, dokazavsi u istrazi da nije znao da je dobio mobilizacijski poziv, ali je za ovdasnje rezimske medije i dalje "izdajnik srpskog naroda". Zanimljiv je i slucaj njegovog stranackog kolege, "dezertera" Gorana Vesica, koji je slucajno (preko prijatelja) saznao da mu je zbog neodazivanja na vojni poziv presudjeno u odsustvu - dve godine zatvora. Njemu su, naime pozivari, urucivali poziv na adresu u Kraljevu sa koje je odjavljen vec 11 godina. Istovremeno, on je tokom ratnog stanja bio u Beogradu, i dostupan sudu. Kao odbornik ucestvovao je i u radu radu sednice Skupstine grada.

Amnestija je akt politicke volje i u ovdasnjim uslovima je test i za vlast i opoziciju. Sudeci po izjavama glasnogovornika ovog rezima optuzbe za svekolika "izdajstva" su na ceni i oni ih se ne bi rado odrekli. Deo opozicionih lidera nacelno se zalaze za amnestiju (SPO), ali ne propusta priliku da suparnike optuzi za dezerterstvo (Djindjic). Lideri Saveza za promene, koji su najglasniji u osudama besmislenog rata nisu se bas isticali u trazenju amnestije za ljude koji su odbili da u njemu ucestvuju.

Od toga koliko dugo budu trajale procene vlasti, pa i opozicije, sta je ovde "dobitna kombinacija" - guslarsko-ratnicka tradicija deseterackog pojanja o junacima i izdajnicima, ili raskid sa njom, zavisice i sudbina donosenja zakona o amnestiji.

Vesna Bjekic(AIM)