Rat je bio besmislen

Nato i Balkan

Slovenacka vojska salje na Kosovo prvih pet oficira, zaduzenih za informisanje i kontakte sa javnoscu; inace, u privremenoj upravi Ujedinjenih nacija na Kosovu naleze se trojica Slovenaca (medju njima je i bivsi sudija Ustavnog suda Jugoslavije Ivan Kristan) a slovenacka diplomatija u saradnji sa evropskim zemljama i SAD sprema konkretne projekte za pomoc jugoistocnoj Evropi. Vojni analiticar Milan Gorjanc specijalno za AIM analizira kakve su pouke i rezultati upravo zavrsenog rata za Kosovo.

Ljubljana, 15.11.1999.

Sto se Balkana tice, paznja svetskih medija je sa Kosova skrenuta na Beograd i nemocnu opoziciju Milosevicevog rezima. Sa Kosova se izvestava samo o incidentima, i to veoma biranim recima (kada su Srbi zrtve albanskog nasilja), pri cemu se nekako stidljivo pominje nacionalna pripadnost zrtve i pocinioca. Znatno zapazeniji prostor dobijaju srpska nedela nad Albancima, kako ona iz bliske proslosti, a posebno najnovija, pocinjena posle okupacije Kosova.

Nedostaje (i izostaje) kriticka analiza rezultata poslednjeg rata. Rat se u nacelu vodi, kako rece Klauzevic, za ostvarenje politickih ciljeva oruzanim sredstvima. A jesu li, i kako, ostvareni politicki ciljevi pobednicke strane?

NATO je poceo da bombarduje Jugoslaviju kako bi ôprinudio Milosevica da sidje s vlastiö, omogucio demokratizaciju regiona i dao slobodu Albancima na Kosovu, pa mozda jos i Muslimanima u Sandzaku i Madjarima u Vojvodini, uz trasiranje rute Crnogorcima ka izvesnom otcepljenju Crne Gore. To je bio deklarativni cilj Zapada. Fakticki se desilo nesto drugo - prosirio je politicki uticaj prema Istoku i granicama Rusije i povezao bitne interesne geografske sfere û zapadnu Evropu sa Bliskim Istokom. Razmestanjem Nato snaga na Kosovu ostvarena je neposredna kopnena veza izmedju svih Nato snaga u Evropi koje su u vreme Titove Jugoslavije bile pocepane na Centralno-evropske, juzne (u Italiji) i na nepouzdane partnere sa istoka (Grcka i Turska). Uhlebljenje Nato-snaga u bivsoj SFR Jugoslaviji i ulazak Madjarske u Nato pakt jednostavno prisiljava labilne rezime u Bugarskoj i Rumuniji na saradnju sa Zapadom i udaljavanje od vekovnog saveznika - Rusije. Istim udarcem je umanjena uloga Turske na Bliskom Istoku, na ruskom Kavkazu i na moreuzima, pa vise ne moze da iznudjava popustanja u pogledu podele kiparskog ostrva ili za genocid nad Kurdima, kao ni za prijem u Evropsku Uniju.

SAD su razmestajem trupa na podrucju nekadasnje Titove Jugoslavije efikasno resile problem vojnog prisustva u Evropi, posto pomeranje granica NATO-a (za preko 2500 km ka Istoku) cini suvisnim i neopravdanim zadrzavanje jakih americkih snaga u zapadnoj Evropi (kao u vreme hladnog rata). Drzanje vojnika na nesigurnom balkanskom terenu iziskuje jaku komandnu i logisticku infrastrukturu u zemljama NATO-a na juzno-evropskom bojistu, posebno u Italiji, cime je Vasington uvecao znacaj Rima u okviru Saveza. I Francuska se uspesno vratila u vojni deo Pakta; zaposljava sopstvene vojne kontigente i uverava domacu javnost u neophodnost izdrzavanja jake profesionalne vojske, cak i kad ne preti neposredna opasnost od ruske agresije na Francusku. Ocekuje se da ce tokom narednih meseci i Pariz ostvariti neku Nato-koncesiju, mozda dislociranje kakve visoke komande na tlo Francuske, ili postavljenje francuskog generala na vodeci polozaj u Nato-strukturi.

Konacno, poslednji boj na Kosovu pomogao je i Nemackoj da se resi pola veka dugog kompleksa naraslog zbog vojske zatvorene unutar njenih granica. Tako Nemacka sada od privredne velesile postaje politicka i vojna supersila. Najvazniji domet nemackog ucesca u Kosovskoj krizi jeste saznanje da ni svetska javnost, ni vodece velesile (pobednice nad Hitlerovom Nemackom, ukljucujuci i Rusiju), kao ni domaci mirotvorci nisu reagovali na zaobilaznu promenu nemackog ustava u pogledu angazovanja Bundesvera izvan granica ujedinjene Nemacke. Demohriscanin Kol zapoceo je taj posao unekoliko sramezljivo, angazovanjem saniteta i logistike u sastavu UNPROFOR-a u BiH, pazljivo osluskujuci reakciju evropske levice i Rusije, pa kad je recena reakcija izostala zadatak je zavrsio socijaldemokrata Sreder, ali i njegove ôlevicarskeö kolege u drugim evropskim drzavama, koji su ocutali promenjenu ulogu nemacke vojske. Ucescem u ratu u Jugoslaviji Nemacka je mnogo dobila politicki, iako ce platiti visoku cenu u novcu. Kao vodeca sila u Paktu stabilnosti morace posteno da odresi kesu s markama, pogotovo sto je nemacka marka gotovo legalno sredstvo placanja u svim zemljama nekadasnje Jugoslavije.

Svakome ponesto...

Rim je uz blagoslov SAD pojacao politicki i vojni uticaj na Balkanu; sada se potvrdjuje teza o nekakvom mandatu Italije nad Balkanom i Istocnim Sredozemljem, pogotovo sto zvanicni Rim nije prekinuo diplomatske odnose sa Milosevicevim rezimom ni u vreme Nato bombardovanja. Italija se iskazala kao sve pouzdaniji partner SAD na jugu Evrope, gde protezira vise vlastite aspiracije i interese SAD, nego interese ostalih evropskih zemalja, clanica NATO-a. Ostale Nato drzave bile su u toj igri vise dekoracija za racun Natovog ratnog ôjedinstvaö, nego isticanja i ostvarenja nekih svojih ciljeva i interesa.

Veliki dobitnik u poslednjem ratu jeste Rusija, koja je spretno (po ko zna koji put u istoriji) unovcila srpsku zanesenost ôslovenstvomö i pravoslavljem. Primakov je s lupingom Iljusina prakticno nad Vasingtonom izbegao naporne pregovore o finansijskoj pomoci, pregovore koji bi bili uslovljeni tvrdim i tesko izvedivim zahtevima MMF-a, a i iznosi bi, verovatno, bili daleko skromniji. Ovako je Jelcinu novac donesen ôna nogeö, i to bez rigidnijih zahteva i ogranicenja. Ali, ni novac nije bio sve; Moskva je uz finansije dobila i precutno odobrenje da se obracuna sa nepokornim ecenima, pri cemu je ôborba protiv terorizma islamskih ekstremistaö samo izgovor za ponovnu okupaciju ecenije. Rusija je, doduse, dobila priliku da i sama ucestvuje u smirivanju nemirnog Kosova, ali sa gotovo simbolicnim vojnim kontingentom, rasporedjenim unutar sektora Nato-zemalja. Zauzimanje pristinskog aerodroma je bio propagadni potez, nesto kao melem za srpski ponos; realno je ocekivati da ce se u bliskoj buducnosti Rusi povuci sa Kosova, posto rat u eceniji kosta, a Rusi Srbima ionako vise ne mogu (ili nece) da pomognu.

Pri tome ne treba smetnuti s uma ulogu ernomirdina u posredovanju izmedju Milosevica i NATO-a; ernomirdin je medju najuticajnijim menadzerima naftne industrije Rusije, a shodno tome i jedan od najbogatijih Rusa. Mozda je upravo on isposlovao popustljivost Zapada u resavanju cecenskog pitanja, pogotovo sto ruska nafta iz kaspijskog naftonosnog basena uglavnom putuje kroz eceniju, sto je povecavalo troskove (trebalo je platiti cecenskoj vladi), uz stalnu nestabilnost dostave nafte na evropsko trziste.

Pobednici na papiru

Trebalo bi da su i Albanci nekakvi pobednici, ali vreme pokazuje da su oni postigli politicku afirmaciju, iako su, prakticno, gubitnici. Nisu dobili svoju drzavu i sasvim je neizvesno kada ce je i hoce li je uopste dobiti. Revansizam albanskog stanovnistva, simbolicno vracanje oruzja, opsti haos i nered u pokrajini, nemogucnost delovanja zajednicke policije - to su ozbiljni razlozi da Zapad odgodi politicko resenje koje bi bilo po ukusu Tacija i njegovih saboraca. Pomoc stize sa velikim zakasnjenjem; bilo je lako istresti ratne zalihe nad Jugoslavijom, a sad pomoc treba dati u novcu i drugim dobrima, koja treba platiti iz budzeta; obaska sto mora da obnovi ratne zalihe municije i naoruzanja, uz dopunu novih, skupocenih sredstava.

Jasno je sta je dobio Zapad, sta su izgubili Srbi, postavlja se pitanje - sta je jos izgubio albanski narod? Krov nad glavom, posao, delovanje administracije, redovno snabdevanje... i nema perspektivu kada ce stici nivo zivota iz 1989. godine, pa cak i 1998. Zapad je u propagandnom delu rata lansirao brojku od 11.000 masakriranih Albanaca i preko 500 masovnih grobnica. Posle sest meseci intenzivnih iskopavanja pronadjeno je nesto preko 2100 leseva. Indikativni su novinarski izvestaji - kada se pronadje grob sa vise leseva, mediji izveste o desetini pronadjenih, uz napomenu da bi ih moglo biti sto, i vise. A onda po zavrsenom iskopavanju jednostavno ôizostaneö izvestaj o okoncanju radova, kao i broju mrtvih. Daleko od toga da bi se trazilo opravdanje za zlocine pocinjene nad Albancima, ali problem je sto ratna ôistinaö sve vise postaje mirnodobska zbilja.

Tokom poslednjih meseci su mnogo izgubili i albanski lideri, na celu sa Tacijem. Zapad je uvideo da nema moc da utice na Albance i da se sve vise priklanja ekstremnim zahtevima plemenskih vodja i hodza. Posebno sto na vidiku nema politicara koji bi smogao snagu i volju da povede Albance iz agrarne zaostalosti 19. u informaticku perspektivu 21. veka. Proizilazi da nisu samo Srbi totalni gubitnici, obzirom da su izgubili kolevku srpstva.

Namece se i dilema je li Jugoslavija porazena u ratu? Vojna masinerija Jugoslavije nije bitno smanjena; gubici u naoruzanju su gotovo zanemarivi. General Klark je u jednom momentu rata govorio o 90 odsto unistenih oklopnih sredstava, preko 30 odsto artiljerije i tvrdio da na srpskoj strani ima 5.000 poginulih vojnika. Jugoslovenski generali tvrde suprotno. Ovoga puta istina nije ônegde izmedjuö. Na bojnom polju Kosova nije ostao nijedan ostecen ili unisten tenk, odnosno artiljerijsko orudje. Gotovo nemoguce je tehnicki tako temeljito ocistiti bojno polje u sedam dana, koliko je trajalo povlacenje. Kada bi bile tacne tvrdnje generala Klarka, onda bi jugoslovenskoj vojsci trebalo bar mesec dana da izvlaci samo ostecene i unistene tenkove. Kad je NATO tako uspesno registrovao unistene tenkove iz aviona i satelita, kako to da nam nije predocio snimak kolona teskih tegljaca, natovarenih ostecenim tenkovima? inilo se da bar generalu Klarku nije bilo potrebno propagandisticko hvalisanje u stilu novokomponovanih generala sa naseg podneblja, od Kacina iz Slovenije, preko Praljka iz Hrvatske do kafanskih generala iz rata u BiH.

Svaki poginuli vojnik je veliki gubitak za njegovu porodicu a i za narod. Prema objavljenim podacima se moze zakljuciti da gubici u zivoj sili (na srpskoj strani) nisu ni blizu ocekivanjima Zapada, s obzirom na zestinu bombardovanja i kolicinu utrosenog eksploziva, odnosno broja avionskih poletanja. I svu tu sliku jos dosole reportaze Radio Televizije Srbije o ôobnovi i izgradnjiö. Eto neimenovanih donatora, sa stotinama hiljada maraka i dolara. Da li to Zapad placa grizu savesti zbog nedela prema srpskom narodu? Glavni zadatak napada nije ostvaren; Milosevic je jos uvek na tronu i napustice vlast, kaze, tek na redovnim izborima. Zapad obecava pomoc u energentima i skidanje sankcija, ukoliko se izboksuju prevremeni izbori. A sta ako na prevremenim (ili redovnim, svejedno) izborima i pored mnostva nepristrasnih posmatraca iz inostranstva ponovo pobedi Milosevic, sto nije daleko od stvarnosti?

Pretpostavimo da Milosevic sidje s vlasti demokratskim putem i mirno prihvati volju biraca. Hoce li Zapad odmah pomoci Srbima ili ce od svezih demokrata traziti nove i nove ustupke? Zapadni analiticari izgleda nisu dobro shvatili anegdotu o knjazu Milosu i stezanju vristeceg naroda, a popustanju cuteceg. Jedan od slogana ôantibirokratskeö revolucije bio je ôpobednici u ratu, gubitnici u miruö. Moze li se obrnuti teza, pa da gubitnici u Nato bombardovanju postanu pobednici u demokratskom miru?

Od pretpostavljene demokratske vlasti u Srbiji ocekuje se da bi, poput sadasnje u Crnoj Gori, otvorila vrata stranom kapitalu, koji pored novca donosi i najsavremeniju tehnologiju. Srbija ima kvalifikovanu radnu snagu, spremnu da radi za nadnicu koja je i do deset puta manja od prihoda gasterbajtera u Nemackoj, a ipak dva do tri puta veca od sadasnjih plata u Srbiji. Uprkos gubitku Kosova, Srbija toj novoj industriji moze da da jeftinu energiju, plus sto blizina evropskih trzista smanjuje transportne troskove. Srbija definitivno moze da bude jeftinija od Dalekog Istoka. Jedina prepreka ostvarenju predocenog jeste ustrajanje na prvobitnoj tezi; Srbi bi, poput Nemaca posle Drugog svetskog rata, morali da priznaju poraz, prihvate novog politickog gospodara i napravili bi privredno cudo na Balkanu.

Kome se, dakle, isplatio ovaj ôglupi rat pametnim oruzjemö? Ako ima istine u poslovicama, na primer - da ôu svakoj nesreci ima neceg dobrogö, onda bi Jugoslavija morala brzo da se oporavi, ili ôgde se dvoje svadjaju, treci se koristiö - Rusi su dobili pare i ecene, i, najzad - ôko drugome jamu kopa, sam u nju padaö - u nasem slucaju to je Zapad, koji mora da plati obnovu Kosova, pa i Jugoslavije. Ne treba zaboraviti u tom kontekstu ni Albance, koji ce jos mnogo godina zavisiti od zapadne pomoci i raspolozenja.

Milan Gorjanc (AIM Ljubljana)