BUGARSKA - DESET GODINA KASNIJE

AIM Sofija, 12.11.1999

Ako je za citavu Istocnu Evropu 9. novembar 1989. g. simbol pada Berlinskog zida, a odavde i rusenja komunistickog rezima, za Bugarsku je to 10. novembar 1989. godine. Svega dan posle zbivanja u Berlinu u Sofiji je izveden unutarpartijski puc u Bugarskoj komunistickoj partiji (BKP) i dugogodisnji partijski i drzavni rukovodilac Todor Zivkov oboren je sa vlasti. Na plenumu Centralnog komiteta BKP izglasana je ostavka Zivkova koji je upravljao Bugarskom vise od 30 godina. Njegovo mesto generalnog sekretara BKP zauzeo je Petar Mladenov, cime je stavljen pocetak beskrvnog prelaza ka demokratizaciji. Sada, 10 godina kasnije, doslo je vreme za svodjenje bilansa. Sta se dogodilo, a sta je trebalo, ali se nije dogodilo u Bugarskoj u tom periodu? Za razliku od vecine istocnoevropskih zemalja Bugarska se ne bi mogla pohvaliti nekim narocitim uspesima u ekonomskoj oblasti. Nesumnjiva su, medjutim, njena dostignuca u politickoj sferi. Nije slucajno sto Evropska komisija akcentuje na cinjenicu da je odluka kojom se preporucuje da se otpocnu pregovori o pristupanju Evropskoj Uniji iskljucivo politicka. Danas Bugarska ostaje relativno siromasna drzava, ali sa izbalansiranim politickim sistemom koji joj daje unutrasnju stabilnost i uliva poverenje stranim partnerima. U tom periodu Bugarska je ostala jedna od malo zemalja na Balkanskom poluostrvu koja nije dopustila da na njenoj teritoriji izbiju neki konflikti ili rat. Bugarin je naucio da glasa slobodno, bez straha od tajnih sluzbi ili pritisaka odredjenih politickih snaga. Za proteklih 10 godina od pocetka tranzicije u zemlji su 8 puta odrzani izbori, od kojih su 4 bili parlamentarni. Afirmisale su se dve velike politicke partije - Bugarska socijalisticka partija (BSP), bivsa komunisticka, i Savez demokratskih snaga (SDS). Partija turske manjine - Pokret za prava i slobode (DPS) nasla je svoje mesto u drustvu, a u razlicitim vremenskim periodu na politickom nebosklonu zasijale bi i neke manje formacije koje su igrale ulogu balansera u naelektrisanom bipolarnom prostoru izmedju BSP i SDS. Medjutim, poslednji lokalni izbori, koji su odrzani pre nesto manje od mesec dana, ne ulivaju puno nade bugarskim politicarima. Posmatrano u celini, partije su izgubile preko milion glasaca koji nisu izasli na glasanje. To su mahom ljudi iz tako zvanog aktivnog stanovnistva - mladi ljudi, biznismeni, radnici i sluzbenici. Bugarin pocinje da se sa apatijom ponasa prema izborima jer nijedna politicka snaga nije mogla da resi drugo osnovno pitanje tranzicije - transformaciju planske privrede koja je bila pod kontrolom drzave u trzisnu privredu koja dobro funkcionise. I dan danas lome se koplja oko toga dali je bila greska ili ne to da jos za vreme prve vlade SDS 1992. godine nije izvedena "sok terapija" kakva je bila u Poljskoj i Estoniji. Ovaj sistem poznat je po tome sto je u odredjenom vremenskom periodu stanovnistvo primorano da zivi u izuzetno teskim uslovima, ali se s druge strane time omogucava dobar start trzisne privrede. U Bugarskoj nije bilo uslova za ovakvu drasticnu reformu, pa je odabran put blaze i bezbolnije tranzicije sa socijalne tacke gledista. I to je mozda bila velika greska. Trazenje razumnog nivoa dohodaka i garantovanje nekog socijalnog minimuma, vestacko zadrzavanje stope nezaposlenosti na nizem nivou dovelo je do agonije privrede. Nijedna vlada, pa cak ni ova danasnja Ivana Kostova koja je inace ucinila najvise u oblasti privatizacije, nije mogla da resi odjednom problem sa zatvaranjem nerentabilnih preduzeca gubitasa, vecina kojih su bila u drzavnoj svojini. Ovakav potez izazvao bi veliki porast nezaposlenosti, ali bi s druge strane rasteretio drzavu vec netipicne za nju obaveze da se bavi upravljanjem firmi i isplatom plata zaposlenima u tim firmama, koje nisu punovredni ucesnici u ekonomskom zivotu. Usporavanje privatizacije i likvidacija preduzeca gibitasa pokazalo se najvecom greskom svih politicara od 1989. naovamo. Umesto da je privreda vec odavno krenula na cisto, danas su se cak i najprofitabilnija drzavna preduzeca obezvredila drasticno po losim upravljanjem drzave. Ovo pitanje nije reseno i dan danas, mada je poslednje dve godine u tom pogledu ucinjeno mnogo toga. Postepeno smanjivanje konkurentnosti bugarske privrede na stranim trzistima, pa cak i na domacem, logicno je dovelo do drasticnog opadanja dohodaka, cega su se politicari pribojavali toliko dugo. Danas je prosecna plata ispod 200 maraka, ali je zivot visestruko poskupeo u odnosu na 1989. g. Isti problemi stvoreni su i u poljoprivredi koja je danas skoro u potpunosti unistena. Procesi vracanja zemlje njenim prvobitnim vlasnicima otezu se vec deset godina. U to vreme je lose privredjivanje ili odsustvo bilo kakve brige za poljoprivredne povrsine unistilo veliki deo trajnih zasada. Danas vecina poljoprivrednih radnika ne vide smisla u svom radu, posto njihov rad i ulozena sredstva u proizvodnju visestruko premasuju realnu prodajnu cenu proizvoda. Bugarsko selo vec proizvodi pre svega za svoje licne potrebe. Posmatrano u globalu, Bugarska nije uspela da pobudi interes u inostranstvu i to je velika boljka domacih politicara. Zemlja se nikada nije mogla pohvaliti nekim jakim lobijem u velikim silama jer su je uvek smatrali satelitom Rusije, tako da je tek poslednjih godina privukla paznju pre svega svojom stabilnoscu. Bugarska je vec ucinila svoj korak na putu garantovanja stabilnosti na Balkanu. Sada, ukoliko dobije podrsku za otpocinjanje pregovora o pristupanju EU, to bi bio adekvatan odgovor Zapada za njene napore na integrisanju. Moguce je, da se s jedne strane ovaj poziv pokaze kao neophodni stimulans da bi se zapocete ekonomske reforme privele kraju. S druge strane, moguce je da se na taj nacin privuce paznja stranih investitora da bi se najzad ubedili da se u Bugarskoj desava nesto pozitivno. Medjutim, funkcionisnanje trzisne privrede u velikoj meri zavisi od politicara koji treba da dokazu Evropi da imaju zelju i volju da igraju prema pravilima. Za sada kao da zapadne privrede jos uvek vide neki Berlinski zid izmedju njih i Bugarske. Georgi Filipov (AIM)