Jugoslovenski predsednik Milosevic u sluzbi Zapada?

Slovenija i Kosovo

Pukovnik slovenacke vojske Milan Gorjanc vazi za jednog od najboljih vojnih strucnjaka u Sloveniji. Autor je predloga slovenacke vojne doktrine, a dugi niz godina bio je i direktor slovenackog Centra za strateske studije gde je predavao strategiju i taktiku. Za AIM je analizira posledice poslednjeg rata i objasnjava zasto je politika jugoslovenskog predsednika Milosevica u interesu zapadnih zemalja.

Ljubljana, 05.11.1999

Proslo je pola godine od kako je Nato prestao da bombarduje Srbiju; na Kosovu su snage vodecih Nato drzava; Albanci su s blagoslovom Zapada dobili svoju +drzavuž. Srbija je pokorena, razrusena, osiromasena i osramocena. Milosevic je i dalje na vlasti u Jugoslaviji. Sazeto, to su rezultati rata u Jugoslaviji. Ko je onda pobednik?

Svi, sem gradjanja Jugoslavije û Srba, Crnogoraca, Albanaca, Roma i drugih, za ciju +srecu u demokratijiž je vodjen +glupi rat pametnim oruzjemž. Vojska Jugoslavije nije vojnicki porazena jer se uredno povukla, zajedno sa svim sredstvima i celokupnom zivom silom, ne ostavljajuci ni ostecenu odnosno unistenu tehniku. Vojna sila Jugoslavije nije unistena, znaci - vojska nije porazena... Politika joj je naredila povlacenje, jer se Milosevic priklonio zahtevima Natoa. Moglo bi se zakljuciti da je on pravi gubitnik. Ipak, tvrdimo da nije.

Milosevic jos uvek vlada Jugoslavijom; britanski ministar spoljnih poslova Robert Kuk je vehementno optuzivao Milosevica za zlocine, cak do licnog vredjanja. Gospodja Olbrajt je isforsirala hasku optuzbu. Uprkos kakofoniji zapadnih politicara i lidera iz drzavica nastalih na tlu nekadasnje SFR Jugoslavije, neprimerenoj diplomatskoj ugladjenosti, jugoslovenski predsednik otvara ôobnovljeneö mostove i zgrade, odlikuje generale, ali ne oplakuje mrtve. Kad Zapad nije uspeo da ga skine bombama, pokusao je da ucini isto nediplomatskim recnikom, pa zatim protestima razjedinjene i rahiticne opozicije a sada û prema recina gospodje Olbrajt - skidanje Milosevica s vlasti prepusta volji bombardovanog, ojadjenog i ogorcenog srpskog naroda. Tesko je prognozirati hoce li taj narod skinuti s vlasti porodicu Milosevic- Markovic; ne smemo smetnuti s uma da je osnovna, gotovo genetska osobina srpskog naroda - inat. ini se da Zapad svojim postupcima, a sve znajuci za recenu osobinu, postopoto zeli da zadrzi vozda na celu naroda. Insistiranje na neopozivom odlasku Milosevica i medijsko, simbolicno finansijsko te turisticko podupiranje opozicije moze birace u Srbiji odvratiti od goluba na krovu demokratije i vratiti vrapcu u ruci osiromasenog kvazisocijalisticnog nacionalnog jedinstva û +samo sloga Srbina spasavaž, prema tumacenju cetiri S u srpskom grbu.

Zasto bi Zapad potajno prizeljkivao ostanak Milosevica na celu srpskog naroda? Sve vreme trajanja jugoslovenske krize, od njegovog uspona na vlast 1989. godine, kada je postao predsednik Srbije pa do danas, on je fakticki ostvarivao sve zahteve Zapada, narocito SAD, zahteve kako javno izrecene, tako i one postignute cuskanjem nogom izpod pregovarackog stola. Podjimo redom.

Zna se da su zapadni saveznici bili nejedinstveni u pogledu statusa bivse Jugoslavije, 1991. i 1992. godine. S jedne strane su bili Nemci, koji su se zalagali za komadanje Jugoslavije na zapadni deo (pod njihovom dominacijom), sto je potvrdjeno izrazito pronemacki usmerenom vladajucom garniturom u Sloveniji, formiranom na prvim demokratskim izborima (DEMOS û Peterle sa zastitnikom u liku austrijskog ministra spoljnih poslova Moka, Pucnik sa karijerom nemackog emigranta i doktoranta, Rupel sa Genserovim zutim puloverom), kao i u Hrvatskoj (Tudjmanova HDZ sa hercegovackom emigracijom uglavnom iz Nemacke) i na istocni, gde iz istorijskih razloga nisu mogli da ostvare politicki i privredni uticaj. Na drugoj strani su bile SAD, sto danas potvrdjuje njihov poslednji ambasador u Jugoslaviji Cimerman, i Italija, sto se moze procitati u memoarima tadasnjeg ministra spoljnih poslova De Mikelisa. Samo je Milosevic bio sposoban da nagovori i prevari JNA da intervenise u Sloveniji i Hrvatskoj ôu cilju odbrane celovitostiö tadasnje Jugoslavije, sto je pre svega odgovaralo SAD i Italiji koja je pretendovala, i sve ocitije pretenduje na vodecu ulogu na Balkanu i istocnom Sredozemlju. Naravno, Milosevic je ujedno radio i za svoj racun, jer je vrlo dobro znao da nece moci da kroji Jugoslaviju po svojoj meri uz vecite oponente u vidu Slovenaca. Samo Milosevic je imao tu moc da JNA naredi povlacenje iz Slovenije, kasnije i iz Hrvatske odnosno Bosne i Hercegovine.

Odluka o povlacenju odnosno naredjenje za povlacenje JNA iz Slovenije je, prema recima tadasnjeg clana Predsednistva Jugoslavije iz Srbije Jovica, dao Milosevic na sastanku Milosevic, Jovic i Kadijevic, koji je tada bio savezni ministar za odbranu i fakticki komandant JNA. Kako ubediti Srbe da jedinstvena i unitarna Jugoslavija nije moguca, pogotovo sto je on bio najvatreniji zagovornik jake Jugoslavije sa srpskom dominacijom (jedan covek û jedan biracki glas)? Da bi opravdao povlacenje JNA iz zapadnih republika tadasnje Jugoslavije morao je da uprilici poraz vojske uz gubitke i zrtve, bez prava na uzvracanje vatre. Svim sredstvima je odvracao srpski narod od pomoci JNA, a njegova politika je tiho poduprla opoziciju u razvijanju defetizma medju srpskim rezervistima u JNA, tako da se na mobilizaciju odazvalo manje od 40 odsto obveznika. Milosevic je hteo da JNA izgubi rat, jer je bila za njega premocna, za Zapad prejaka i ideoloski neprihvatljiva. Tako je prvi put ucinio uslugu Zapadu.

Kad mu nije uspelo stvaranje Velike Srbije i kada mu je propalo ubedjivanje Zapada da ima dogovor sa hrvatskim predsednikom Tudjmanom o podeli Bosne in Hercegovine, razmeni nekih teritorija sa Hrvatskom i +mirnom preseljenjuž hrvatskog naroda iz Srbije in srpskog iz Krajine, kada mu je propala podela Bosne i Hercegovine i preseljenje naroda, onda je postao glavni pobornik kantonizacije Bosne i Hercegovine, posto je na Palama (uz asistiranje grckog premijera Micotakisa) ubedjivao nepokorne Srbe da prihvate Vens-Ovenov plan. A onda mu je i to propalo jer je zeleo sto vise da ucari za sebe, pogotovo sto su se umesali Rusi. Medjutim, Rusi od Zapada dobijaju novac, dogodili su im se eceni i tako Milosevic dobija mandat svih Srba izvan Srbije da ih zastupa u Dejtonu. To je Zapad hteo jer je dobro znao da sa Karadzicem, koji je predugo radio u sarajevskoj +ludniciž u Jagomiru, ne moze da zavrsi posao, kao ni sa Marticem, koji je zadrzao ortodoksnu logiku seoskog +panduraž. I opet je Milosevic +spasaož emisara Holbruka i Srbi su pristali na +mirnož preseljenje iz Hrvatske, odnosno na ustupak teritorija muslimansko-hrvatskoj federaciji u Bosni i Hercegovini. Koliko je to preseljenje Krajisnika bilo +mirnož, verifikuje danas Zapad kroz odlucne zahteve (po cenu uvodjenja sankcija Hrvatskoj) o izrucenju dokumentacije o +Bljeskuž i +Olujiž, operacijama hrvatske vojske iz

1. godine, kada je proterano 150.000 Srba, a pobijeno staraca i nejaci gotovo 1000. Koliko je vracanje teritorija u Bosni bilo pravedno, moze se naslutiti po tome sto su se na nekim tradicionalno srpskim prostorima, gde se procenat srpskog zivlja kretao i do preko 90 odsto (Knin, Bosansko Grahovo, Drvar) naselili Hrvati, kojih ponegde pre rata nije ni bilo. Milosevic u Dejtonu zato nije zastupao srpske interese (osim u smislu okoncanja suludog rata), pre bi se moglo reci da je sporazum potpisao po volji i ukusu Zapada.

I kako sad da ubedi Srbe da od Velike Srbije nema nista, sto je bio jedan od njegovih glavnih argumenata u osvajanju vlasti u Srbiji? Bombardovanje Natoa 1995. godine u Bosni, oslobodilacke ofanzive Hrvatske vojske, Armije BiH i HVO u leto i jesen 1995. bile su samo uvertira odnosno priprema naroda u Srbiji da se ne moze dalje i da treba potpisati kapitulaciju. Tok i rezultati Natovih bombardovanja, slom srpske odbrane u Hrvatskoj i Bosni, bezglavo povlacenje bez otpora... ukazuje da je taj poraz ili bio unapred ukalkulisan (daleko od ociju javnosti, posebno srpske), ili je Milosevic ponovo smisljeno ostavio na cedilu srpske vojnike, kako je to vec cinio sa JNA u Sloveniji i Hrvatskoj. Hrvatskim i muslimanskim +blickrigomž je trebalo +ubeditiž Srbe da se protiv tolike sile ne moze. Cena je bila ogromna û Srbi iz Hrvatske su dobili svoju drzavu u Bosni i Srbiji, a Republika Srpska je kao drzava bosanskih Srba vec postala nekakav protektorat Zapada, gde njihov predstavnik smenjuje predsednika drzave iako je bio izabran, po izjavama Zapada, na demokratskim izborima. Zapad je opet ostvario svoje zahteve i zelje, uz asistenciju Milosevica.

Konacno, Milosevic svoju diplomatiju i vojnu strategiju dovodi do savrsenstva tek na Kosovu. Svestan da je Kosovo za Srbe, zahvaljujuci brojcanoj prevladi Albanaca - izgubljeno, da njime Beograd vise nikada nece vladati, odnosno da bi ostanak Kosova u sastavu Srbije i Jugoslavije (uz visoki stepen autonomije) znacio jos vecu pomoc od one koja je uplacivana u bivsoj SFRJ, Milosevic odlucuje da mora da napusti pokrajinu. Ali, kako ubediti Srbe da se treba povuci iz pokrajine, kada je vracanje Kosova srpstvu bio njegov najjaci argument u osvajanju vlasti? I opet mu u pomoc priskace Zapad, dizuci Albance na +ustanakž i ubacujuci OVK. Zapad ujedno dozvoljava neuspesnu jesenju ofanzivu protiv Albanaca prosle godine, kada se mesec i po dana preko CNN i ostalih medija podgreva mnenje da treba uzeti u zastitu Albance, optuziti Srbe za genocid i zapretiti bombardovanjem; potom se saziva Rambuje uz zahteve za koje se unapred znalo da ih Srbi nece prihvatiti. Zapad je bio svestan da bi prihvatanje uslova iz Rambujea znacilo odlazak sa politicke scene njihovog najpouzdanijeg partnera u Jugoslaviji. Da bi on ostao, trebalo je srpski narod ponovo +ubeditiž da +sila kola lomiž. I tako Nato pocinje bombardovanje Srbije iz vazduha i s bezbedne daljine, proklamujuci da je cilj napada zapravo Milosevic, a ne srpski narod. Milosevicu nije falila ni dlaka s glave iako su mu pogodili spavacu sobu, a narod je pretrpeo zrtve i doziveo najnizi prag bede i neimastine.

Namece se pitanje zasto Milosevic nije ranije pristao na Natove zahteve i zasto je bombardovanje moralo da traje dva in po meseca? Zapadni stratezi danas priznaju da su ocekivali da ce Milosevic biti mekan najvise za cetrnaest dana, zato su tako dugo oklevali s drugom fazom operacije. Umesali su ponovo i +prijateljiž Rusi, nudeci diplomatske dobre usluge Zapadu, Milosevicu vreme za ubedjivanje Srba a Srbima daleku federaciju sa Belorusima. Pravi razlog ruskog mesanja je od pocetka bio jasan - novac. Kad su dobili obecanja o kreditima, priredili su simbolicnu pobedu nad Natom zauzimanjem pristinskog aerodroma i povukli se sa Balkana, kako bi zavrsili obracun sa ecenima. Uskoro ce Kosovo sa poslednjim Srbima napustiti i ruski kontingent mirovnih snaga, iako bi Zapad mogao (da zeli) da ubedi Albance da Rusi moraju ostati na Kosovu. Na Kosovu su danas snage vodecih zemalja Natoa, mada su svi ocekivali nekakav kompromis, tj. da ce doci snage onih zemalja Natoa koje su naklonjenije Srbiji (Italija, Grcka, Poljska, eska, drzave Beneluksa i Skandinavije). Poraz je ocit û Kosovo gaze americka i nemacka cizma, koje kopnenom invazijom tesko da bi stigle tako daleko. Nema sumnje da je za takav uspeh Zapada opet najzasluzniji upravo Milosevic.

Tokom bombardovanja je optuzen za ratne zlocine; trazilo se da ga narod smakne s vlasti. A onda - zaokret. Gospodja Olbrajt naprasno izjavljuje da ce Milosevic sici s vlasti na redovnim demokratskim izborima. Znaci, jos im treba. Ovoga puta treba Crnogorcima da omoguci odlazak iz Jugoslavije. Samo on, poreklom Crnogorac, moze da ubedi Srbe da Crnogorci nisu Srbi i da ne treba da zive u zajednickoj drzavi. Niko od politicara iz opozicije ne moze da izvede tu osetljivu vojno-politicku operaciju. Deja vu - vojska je opet ôjaka, ona ne prihvata dalje komadanje Jugoslavijeö. Samo Milosevic moze da naredi povlacenje srpskih kontigenata vojske iz Crne Gore, bez borbi i gradjanskog rata. Medutim, za takvo naredjenje mora da ima formalan razlog. I eto Djukanovica koji vuce poteze slicne onima koje smo vec videli u Sloveniji, pocetkom devedesetih û nezavisna trgovina sa Zapadom, posebni diplomatski odnosi i setnja po kabinetima lidera saveznickih zemalja, poseban monetarni sistem, jacanje lokalne policije kao oruzane sile, sukobljavanje sa saveznom vojskom...

Sta Zapad zauzvrat nudi Milosevicu i sta ce mu dati po silasku s vlasti? Dok je trajao sukob u Sloveniji odrvatio je Tudjmana od akcije, kako bi Milosevic mogao koliko-toliko dostojno da izvuce JNA. Tokom rata u Hrvatskoj razuverio je Muslimane da ne udare na Srbe i JNA s ledja, a zatim naterao Tudjmana da potpise vasingtonski sporazum, posle cega vise fakticki nije bilo ratovanja Hrvata protiv Srba, s izuzetkom Maslenicke operacije januara 1993. godine, kada je ponovo Milosevic odigrao ulogu na stetu Srba. Tokom rata u Bosni i Hercegovini je Zapad pomogao Milosevicu utoliko da Srbi nisu prebrzo porazeni od udruzenih muslimanskih i hrvatskih snaga, tako sto je dozvolio hrvatsko- muslimanski oruzani sukob. Za to vreme je Milosevic pripremao bosanske Srbe na Dejton. Zanimljivo je da je za sve vreme rata u bivsoj Jugoslaviji Zapad cvrsto drzao na uzdi Albance na Kosovu i Muslimane u Sandzaku da se ne pobune pre vremena, pogotovo sto su Albanci u Makedoniji jos 1992. godine iskazali poprilicnu (politicku) agresivnost prema pristizanju americkih snaga. Vec se suskalo da je tokom bombardovanja Srbije Zapad pazljivo birao ciljeve, verovatno unapred obavestivsi neprijatelja (preko francuskog spijuna u Natou, zar ne?) o meti, pa mozda i vremenu bombardovanja. Politikinom izdanju na Internetu se omakla vest da je prilikom bombardovanja petrovaradinskog mosta u Novom Sadu samo prisebnost policajca na mostu sprecila velike zrtve, posto je pet minuta pre pogodka zaustavio nekoliko putnickih automobila i jedan autobus. Vidovitog li policajca. Poslednjih mesec i po dana napada Nato je zestoko bombardovao vec pogodjene ciljeve. Svakodnevno smo obavestavani o bombardovanju pristinskog aerodroma, a onda dva dana posle zauzimanja na njega slecu natovi avioni!? Nato greskom dva puta pogadja i Albance, u stilu +greske su moguce, ne samo prema Srbima u Aleksincu i Grdeliciž.

Najzad, doziveli smo da Zapad obelodani da odustaje od bezuslovnog odlaska Milosevica s vlasti, o cemu jos koliko do juce nije bilo ni pomisli. Kada su falsifikovani lokalni izbori demonstracije po Srbiji su bile masovne i trajale su nekoliko meseci. Skidanje Milosevica, medjutim, nije privuklo toliko ljubitelja; demonstracije su bile svakim danom sve krotkije i sa manje ucesnika. Jasno je da ce Milosevic otici s vlasti kada to Zapad odredi. Verovatno do proleca iduce godine. Kako ce mu Zapad uzvratiti za dobre usluge? I pored zestokih verbalnih zahteva haskih tuzitelja i sudija, Milosevic verovatno nece videti haski sud ni iznutra. Mogao bi da bude veoma nezgodan svedok, kao sto su bili gotovo svi vidjeniji optuzeni. Izvesno je da ce, ako pozivi, dobiti ulogu odsluzene primadone, poput svih diktatora u sluzbi Zapada.

Pri svemu tome treba izbeci prozaican zakljucak da je Milosevic agent zapadnih obavestajnih sluzbi. Istina je da svojim postupcima i iskoriscavanjem jugoslovenske krize ostaje na vlasti, ali i cini sve radi zadovoljenja zahteva Zapada, napose SAD. Stoga se uvek iznova postavlja samo jedno pitanje - zasto na ustupke ne pristaje ranije, u neposrednim pregovorima sukobljenih strana (sa slovenackom, hrvatskom, muslimanskom, albanskom...), bez rata i krvoprolica? Hotimice ili ne, postao je sluga zapadnih interesa.

Milan Gorjanc (AIM Ljubljana)