POBEDA REFORMISTA

Nemacka marka stigla u Crnu Goru

Uvodjenje dvovalutnog sistema placanja jeste odgovor Podgorice na monetarnu destrukciju koja stize iz Milosevicevog Beograda, ali je mnogo vise konacna pobeda crnogorskih reformista u nastojanjima da dovrse proces drustvene i ekonomske tranzicije

AIM, PODGORICA, 5. 11. 1999. (Od dopisnika AIM iz Beograda)

Kakva je slicnost izmedju crnogorskog "Monitora" i slovenacke "Mladine" ? I jedno i drugo su nedeljne novine. A u cemu je razlika izmedju njih ? "Monitor" je sa osam godina zakasnjenja u odnosu na "Mladinu" u svoje zaglavlje pored cene u dinarima istakao i cenu u markama. "Mladina" je, dakle, jos 1991. godine svoju cenu racunala u lipama i to je bio jedan od nagovestaja raspada druge Jugoslavije, blagopocivse Socijalisticke Federativne Republike. Nagovestava li devizna cena "Monitora" raspad trece Jugoslavije: SRJ ?

Na brzinu sklepana u durmitorskim vrletima (zato je poneko zive i zabljacka Jugoslavija) zajednicka drzava Srbije i Crne Gore fakticki je visila na dve kopce - zajednickoj valuti, dinaru i zajednickoj vojsci. Od pre neki dan dinar je u Crnoj Gori dobio ozbiljnu konkurenciju, nemacku marku i nema dileme da ce ga konkurencija (kao nesumnjivo jaca valuta) istisnuti sa trzista. Sta ce biti sa zajednickom Vojskom, kao drugom preostalom kopcom na kojoj visi Savezna Republika Jugoslavija ?

Veoma indikativno, ali onog dana kad su Crnogorci uveli paralelni valutni sistem i ozvanicili nemacku marku kao sredstvo placanja, u Podgoricu je ekspresno doputovao (pracen nevidjenim merama obezbedjenja) sef Milosevicevog Generalstaba Dragoljub Ojdanic na razgovore sa crnogorskim premijerom Filipom Vujanovicem. Iz sturih saopstenja obe strane ne moze se mnogo procitati, ali nema sumnje da se razgovaralo kako jos izvesno vreme sacuvati drugu "kopcu" - zajednicku Vojsku.

Moze lider Srpske radikalne stranke i koalicioni partner srbijanskih socijalista Vojislav Seselj, inace, kako ga ovde jos zovu: Milosevicev decko za prljave poslove, do mile volje zasmejavati novinare u Beogradu i pretiti federalnom policijom i vojskom da bi disciplinovao Crnu Goru koliko god zeli, ali "Crna Gora umirit' se ne moze". Milosevic preti praznom puskom i zapravo nema pravi odgovor na postepeno crnogorsko odvajanje od zajednicke drzave, pa je njegovom partijskom portparolu, Ivici Dacicu, jedino preostalo da crnogorsko forsiranje nemacke marke juce nazove "tragikomicnim". Na uvodjenje dvovalutnog sistema Milosevic je Podgorici odgovorio mlakim, defanzivnim i konzervativnim udarcem: naterao je guvernera Narodne banke Jugoslavije Dusana Vlatkovica da jednostrano prekine platni promet Srbije sa Crnom Gorom. U, po Milosevica, "sretnijim" vremenima on bi na Podgoricu posle ovakvog "monetarnog separatizma" poslao tenkove, pokusavajuci silom da "opameti" federalnog partnera. Posle Slovenije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Kosova i bliskog susreta sa NATO paktom za Milosevica ocevidno nema vise "srecnih" vremena, a ni zube vise ne moze da pokaze.

Nekada mocni razbijac, proizvodjac haosa, vojnih i monetarnih udara danas strahuje da Crna Gora moze izazvati monetarni prepad na slabasnu Srbiju, pa sa njom prekida svaku vrstu dinarskog placanja. "Momci iz Podgorice" posle bezuspesnih pokusaja da s Platformom o redefinisanju odnosa u Federaciji urazume saveznog predsednika Slobodana Milosevica i dobro proucenih iskustava bivsih jugoslovenskih republika oprezno i istovremeno lukavo ulaze u fazu razlaza sa vecim i sve destruktivnijim "starijim" bratom. Pogodna prilika ukazala se "djeticima" u trenutku kad je Milosevic ponovo iskoristio nacionalnu valutu da sebi kupi jos malo vremena na vlasti.

Za Milosevica je dinar odavno postao sredstvo vladanja, a ne placanja i kad god mu je vlast bila ugrozena on se dohvati stamparskih masina u Topcideru i proizvede onoliko dinara koliko mu treba da nesto oposli. Posle NATO intervencije, odlucio je (po uzoru na Josipa Broza iz '45. godine) da zapocne obnovu i izgradnju porusene zemlje. Posto zbog medjunarodne izolacije nije u stanju da pribavi investicioni kapital na svetskim berzama, odlucio se za model "sopstvenih snaga", sto ce reci stampanja para bez pokrica. Za Milosevica i njegove ekonomske savetnike stampanje dinara isto je i kao i stampanje vizit karata: ne boli, ali ostavlja utisak.

Za Crnogorce nije bilo boljeg momenta i povoda da se najzad spasu od politicko-ekonomske destrukcije Beograda. Da bi izbegli otvoreni izlazak iz Jugoslavije nisu prihvatili model potpune ekonomske suverenosti i vlastite monete i valutnog odbora sto im je sugerisao Stiv Henke, ekonomski savetnik predsednika Mila Djukanovica. Posle ocigledno dugih rasprava unutar Vujanovicevog kabineta pobedila je opcija ( tumacenje beogradskih ekonomskih strucnjaka) ekonomskih reformatora iz nekadasnjeg okruzenja bivseg jugoslovenskog premijera Ante Markovica. Ta reformska struja zilavo je sve ove godine odolevala pred naletima ekonomskog populizma i na kraju docekala svojih "pet minuta".

Reformisti, naravno uz podrsku podgorickog politickog establismenta koji se razisao sa promilosevicevskom ekipom Momira Bulatovica, jos pre dve-tri godine zapoceli su projekat crnogorske ekonomske tranzicije. U pocetku je to vise bio "andergraud projekat", ali je na velika vrata usao na drustveno-politicku scenu Crne Gore sa predlogom Zakona o privatizaciji. Kada je taj Zakon prosao u crnogorskom Parlamentu, na javnu scenu mogao je da izadje i "covek iz senke" Veselin Vukotic (ministar za privatizaciju u vladi Ante Markovica) koji je sve vreme vukao reformske konce i zadovljno konstatuje kako "vise nema povratka Crne Gore na stari sistem".

Povremeni zastoji u tranzicijskim procesima bili su vise plod politickog pragmatizma vladajuce politicke garniture u Podgorici koja je jednim okom morala da posmatra i reakcije dogmatskog Beograda, nego ozbiljne kolebljivosti u sprovodjenju reformskih zahvata. To vreme crnogorski reformisti iskoristili su da ubedljivo pokazu svojim politicarima da nema ni ozbiljne tranzicije drustva, ali ni ozbiljne vlasti i drzave bez stabilne valute. Kao medjupotez uveden je dvovalutni sistem u kome, prema neumitnim ekonomskim zakonima, jaca valuta (u crnogorskom slucaju) nemacka marka vremenom istiskuje iz upotrebe slabiju valutu (to jest, dinar). Posle izvesnog vremena (dva do tri meseca) sledi promovisanje sopstvene nacionalne valute. Pronicljivi srbijanski politicar Vojislav Kostunica, predsednik Demokratske stranke Srbije, to je jasno primetio u svom partijskom saopstenju dan posto je Crna Gora uvela dvovalutni sistem.

Inace, prema reagovanju vecine srbijanskih opozicionih stranaka, Crna Gora ucinila je pravu stvar priznajuci nemacku marku kao legalno sredstvo placanja i iz gotovo svih stranackih saopstenja u Beogradu provejava zal sto i Srbija ne uradi isto. Dok se Srbija ne upusti u ozbiljne ekonomske reforme privatne firme iz Beograda i ostalih srbijanskih gradova zeljne posla i profita i umorne od visegodisnjih sankcija pocece poslove i kapital da sele u Crnu Goru. Nema sumnje da ce ih Crnogorci docekati rasirenih ruku i ne samo njih, nego i mnoge kompanije iz citavog sveta, jer Podgorici sada treba masivan priliv stranog kapitala. Vujanoviceva vlada, koliko se cuje, sprema brojne olaksice stranim inestitorima, ulagacima i svim drugim poslovnim ljudima.

Inat kojim ce jos izvesno vreme rigidni Milosevicev rezim pokusavati da kaznjava Crnu Goru brzo ce splasnjavati. Beograd ovakav kakav je pod Milosevicevom cizmom uskoro nece imati ni taj banalni argument kakav je hrana da preti izgladnjivanjem neposlusne Podgorice. Cetiri miliona stanovnika Srbije vec se nalazi u zoni bede i gladi i Milosevicu bi bilo pametnije da nahrani one koji ce sutra glasati protiv njega na sledecim izborima. Brasnom i secerom tesko je danas nekome pretiti, ako je taj neko stekao toliko prijatelja u svetu.

Misa Brkic ( AIM)