MEDIJI NA KOSOVU

AIM Pristina, 29.10.1999

Svi prisutni medjunarodni i domaci cinioci zastraseni su neizvesnostima koje Kosovu moze doneti ostra zima. Temperatura je znacajno opala, kritike na dosadasnji rad znacajno su povecane, ali sa ociglednim naporom da se ne stvara panika. Opsti je utisak da medjunarodna civilna administracija uglavnom ne uspeva da ostvari ono sto zeli. To je posebno vidljivo u kriticnim tackama podizanja nivoa normalizacije kao sto su pokretanje privrede, finansijskih tokova i svodjenje kriminala na neke snosljive okvire.

Potpuno su suprotni tokovi u oblasti medija. Upravo uoci zime, kosovski elektronski mediji dozivljavaju pravo prolece. Zapravo, rec je o radijskim programima koji se mogu pokrenuti sa relativno malo novaca.Nema televizijskih predajnika na zemlji, zbog cega otvaranje ambicioznih TV kanala, za sada je rezervisano za one koji imaju dosta novca. Zainteresovani sa Kosova verovatno ne bi prihvatili finansijske rizike emitovanja programa preko satelita, sto ovdasnjim medjunarodnim strukturama u ovoj oblasti obezbedjuju apsolutni monopol. Kada je rec o tehnickim mogucnostima, treba dodati da na Kosovu nema ni radijskih srednjetalasnih predajnika, kao ni kratkotalasnih. Cujnost je veoma ogranicena. Pokriva se samo uzi ili sire podrucje mesta odakle se
emituje program. Upadljivo je i to sto ni emitovani ton u tehnickom smislu nije kvalitetan. Svi radijski programi emituju se na FM. Stvorena je guzva u kojoj se ne mogu snaci ni slusaoci.

Ni oni koji su zaduzeni za elektronske medije nece bas lako utvrditi broj radio stanica. Nedavno imenovani privremeni komesar za kosovske medije, Amerikanac Daglas Dejvidson u svom mozda prvom istupanju za javnost u ovoj funkciji, izjavio je albanskom dnevniku Kosova sot (Kosovo danas) da prva stvar koju ce uraditi njegova sluzba bice utvrdjivanje broja radio I TV stanica koje trenutno emituju svoje programe, ko je njihov vlasnik, ko stoji iza njih i slicno. Medjutim, Dejvidskonovoj sluzbi to nece biti bas lako, jer neke zapocinju pa se ugase, druge emituju eksperimentalni program, ima ih koje rade sa prekidima, mnogi projekti su u toku, a samo manji broj ozbiljno misli na obezbedjivanje stabilnog "zivotnog prostora" na kosovskom trusnom podrucju. Verovatno je da ih ima nekoliko desetina.

Do pre vise nedelja, situacija je uglavnom bila pod kontrolom. KFOR je izdavao dozvole za koriscenje frekvencija i to su zainteresovani isprva uglavnom postovali. Kada je pravo na dozvole preslo na OSCE, ono je dosta kasnilo i zakasnjava. Problem je postajao sve neprijatniji, pored ostalog i zbog toga sto, doduse u retkim slucajevima, moralo se posegnuti i za tzv., administrativnim, u kosovskom slucaju vojnim intervencijama. Ima mnogo zahteva za izdavanje frekvencija, ali o tome se jos ne odlucuje. Neki nisu pokazali razumevanje za ova zakasnjenja, pa su zapoceli sa programima bez dozvole i to je stvorio sadasnji radijski haos na Kosovu. Ako izdvojimo dozvole kao poseban problem, stanje je prilicno haoticno i kada je rec o osnivacima i statusu radio stanica. Ima ih dosta koje se ne mogu u tom pogledu razvrstavati u do sada poznate sheme. Situacija je jasna u svim slucajevima kada su osnivaci privatnici. Obzirom na ovlascenja, jasnim treba smatrati i status elektronskih medija ciji su osnivaci UNMIK i OSCE. Medju manje jasne situacije treba racunati slucajeve kada se u ulozi osnivaca pojavljuju glavna komanda KFOR-a ili njeni delovi u svojim kontrolnim zonama. Potpuno je nejasan status bivsih lokalnih (regionalnih) radio stanica koje su nastavile svoj rad nakon ulaska KFOR-a. Pretendujuci na kontinuitet sa radio stanicama koje su srpske vlasti zatvorile pre vise od devet godina, one prihvataju pokroviteljstvo lokalnih albanskih opstinskih vlasti, zbog cega njihov status zalazi na teren slozenih pravno-politickih odnosa. Naime, ovdasnja medjunarodna administracija ne priznaje bilo kakav oblik njihove samostalnosti, odnosno kontinuirano pokusava da uspostavi svoj autoritet i nad jednim i nad drugim.

Za sada tesko je reci kako ce se resavati ovi slozeni medijski i politicki problemi. Verovatno pod njihovim teretom, kosovski administrator Bernard Kusner je imenovao Dejvidsona na funkciju najodgovornijeg za medije. Obzirom na neke druge okolnosti, imenovanje je pomalo bilo preuranjeno, ali prevagnula je potreba da se sprece dalji poremecaji u ovoj oblasti. U pomenutoj izjavi, Dejvidson je rekao da ce se njegova sluzba baviti uglavnom pitanjima uspostavljanja regulative za elektronske medije i stampu, kao i izdavanje privremenih dozvola za emitovanje radio i TV programa. Takodje, pomenuo je pitanje kaznjavanja, ukljucujuci i zabrane u slucajevima poziva na ubistvo, etnicko ciscenje ili sirenje mrznje, o cemu ce se tek razgovarati sa svim zainteresovanima, ukljucujuci i novinare. Dejvidson je rekao da ce jedno od najtezih pitanja biti odredjivanja broja dozvola za emitovanje programa. U tom pogledu, mogucnosti su ogranicene, ali ovo je vise tehnicko pitanje, neobjasnivsi od cega ce jos zavisiti izdavanje dozvola.

Dejvidson je pokrenuo i osetljivo pitanje - davanja prednosti i pomoci nezavisnim medijima, jasno precizirajuci da nije rec o pomoci u novcu. Kako ce se to ciniti, tek ce se videti. Ali, problemi su u ovoj oblasti brojni i zadiru u sustinu kosovskih procesa. Od toga ce presudno zavisisti i egzistencija novinara i drugih koji rade u medijima. Mnogo sta se na Kosovu pokrece od pocetka. Zbog toga, pitanje pomoci u novcu ili nekom drugom obliku zalazi i u druge osetljive oblasti. Vec vise Nedelja, pa i meseci kod novinara, mozda i kod drugih profesija veoma su prisutne moralne dileme oko angazovanja na projektima medjunarodnih struktura u cijoj realizaciji ima dosta elemenata koji se kose sa nekim od njihovih profesionalnih i drugih pogleda. Znacajni delovi albanske javnosti, medju kojima ima i onih koji se bave ovim pitanjima, nisu bas zadovoljni onim sto ovdasnje medjunarodne structure pokusavaju da plasiraju kao moderne radio TV programe. Nije rec samo o sadrzajima i porukama, nego i o cisto profesionalnom pristupu nekim stvarima koje se ne mogu ni zamisliti u zapadnim zemljama. Moze biti nezadovoljstva, ali ovde je lako shvatiti da medije sa velikim ambicijama mogu da stvaraju samo oni koji imaju dovoljno novca. Naravno, mnogi ce oko ovog nacela vrteti glavom, bar kada je rec o moralnoj strani problema, sto i taj novac ulazi u fond pomoci za Kosovo.

Znacajan problem u tom kontekstu je cinjenica sto na Kosovu sve pocinje od nule, pa i u medijima. Osim nekog izuzetka, svi opstaju zahvaljujuci pomoci stranih donatora ili nekoga ko stoji iza kulisa. Sasvim je izvesno da i jedni i drugi to cine i zbog uticaja, odnosno usmeravanja delova ili cele albanske javnosti. U tom pogledu gotovo ni jedan kosovski medij ne moze reci da je nezavisan. Medjutim, kada je rec o samostalnosti u pogledu uredjivacke politike, medijska situacija izgleda malo bolja, sto automatski znaci i vise demokratska. Malo ima onoga sto bi se moglo nazvati nezavisni medij. Mozemo pomenuti listove Kosova sot i Koha ditore, kao i Radio 21. Svi ostali koji nesto znace, manje ili vise, svrstani su uz postojece albanske politicke tabore i takodje, malo je cudno reci, ali to je vidljivo u kosovskoj realnosti, za prilicno razudjeni medjunarodni tabor. Obzirom na slozenost odnosa na Kosovu uopste, i medijskog rada posebno, ovu podelu treba smatrati uslovnom uz mogucnost preteranog pojednostavljivanja.

Osetljivu prazninu u ovoj oblasti predstavlja to sto na Kosovu nema srpskim medija, ni elektronskih ni stampe. Nedavno su neke novine u Beogradu pisale da su Kusner i Dejvidson unistili srpske medije na Kosovu. Svako ko iole nesto zna, sta se dogadjalo na Kosovu, lako moze odgovoriti da je sadasnji rezim u Beogradu svugde ostavio pustos i to nisu mogli da izbegnu ni srpski mediji. Naravno, sada je problem vezan za ukupnu politicku situaciju. Konstatacija da im to niko ne zabranjuje daleko je od sustine pitanja. Daleko su od zeljenih resenja i emisije na srpskom u okvirima sirih visejezickih programa. Insistiranje na tome po svaku cenu, kao sto sada cine organi medjunarodne administracije, celi problem, odnosno njegovu sustinu svodi na formalnost koja ne zadovoljava ni Srbe ni druge. Doduse, postoji na posebnoj frekvenciji poseban program na srpskom, takodje i na turskom i na albanskom jeziku. Tim programima rukovodi medjunarodna administracija i, koliko je poznato, njihovim sadrzajem Albanci su veoma nezadovoljni, nisu zadovoljni ni Turci, a lako je pretpostaviti da nisu ni Srbi.

Na kraju nekoliko reci o radio TV programima kojima rukovode ovdasnje medjunarodne strukture. Nakon sto su pruzile izvesnu materijalnu pomoc za start nekim privatnim medijima, one su se upadljivo okrenule osnivanju tzv. javnih elektronskih medija. Prvo je pokrenuta, uslovno receno Radio Pristina na tri jezika, nastavljeno je sa tzv. KFOR-im radio stanicama, da bi se ovaj krug zatvorio sa nedavno otvorenim dvocasovnim satelitskim TV programom, pod firmim RTK (Radio televizija Kosova), osnivanjem UNMIK-og radija Blue Sky i pripremama za pocetak emitovanja programa radijskog dela RTK. Zbog veoma napadne pedagogije, dugackih govora ili intervjua, uglavnom inostranih zvanicnika, glomaznih krutih govornih emisija, nedostatka jasne fizionomije programa u celini i njegovih delova, zatim zastarelosti , selekcije i cenzura emisija koje pretenduju da budu emisije vesti ili dnevnih dogadjaja, a moguce ih je nazvati takvim, i naravno drugih slabosti, medju koje svakako treba spomenuti nezadovoljavajuci nivo kulture jezika i govornog saopstavanja sadrzaja, pri cemu ima i primera koje ne bi dozvolila ni jedna evropska zemlja, radiotelevizijski program ovdasnjih medjunarodnih struktura nisu uspeli da se nametnu albanskim slusaocima i gledaocima.

Opste uzevsi trosi se mnogo novaca za nesto sto je bar do sada bilo daleko od ambicija koje su istovremeno visoke i brojne. Neko moze reci da je preterano ili neverovatno, ali njihove emisije su uporedive ili najblize praznicnim emisijama iz vremena vladavine komunistickih partija ili emisijama kada su se u nekadasnjim socijalistickim zemljama odrzavale sednice centralnih komiteta i vladajucih komunistickih partija. Koliko je poznato, taj soc-realizam nije uspeo u Bosni. Veoma je cudno zasto se na ovome istrajava kada je ocigledno da se sa mnogo manje para mogu otvoriti brojni privatni elektronski mediji, koji vremenom mogu stvoriti zdraviju konkurenciju, ne samo medijsku, nego i politicku. Takvim pristupom problemu, medjunarodna administracija bila bi postedjena dela kritika i manje opterecena ljudima i troskovima za personal angazovan u oblasti medija.

AIM Pristina Fehim REXHEPI