BRANIOCI STARO-NOVIH (NACIONALNIH) INTERESA

Finale predizborne kampanje sestoro predsednickih kandidata odvija se kao i njen pocetak. Zestoke optuzbe pljuste na sve strane.Elektorat ce dati konacnu rec - u prvom krugu, 31 oktobra otpasce cetvoro njih, Dve nedelje kasnije, od dvoje treba izabrati novog predsednika Makedonije. Povod konfrontacija kandidata, naravno, nacionalni interesi. Javnost, zasad, hladna.

AIM Skopje, 26.10.1999

U predizbornoj kampanji za predsednicke izbore vlada prava partisko-programska zbrka. Pogotovo kad je ocito da socijalna utemeljenost politickih partija u Makedoniji jos uvek ne postoji. Gotovo farsicno deluje kako se kandidati partija blize levici, centru ili desnici menjaju svoje pozicije u zavisnosti od procene njihovih stabova sto "pali" kod potencijalnih glasaca. Zadnjih desetak dana neki od njih se otvoreno distanciraju od svojih partija, promovirajuci se kao kandidati svih gradjana, mada na njihovim mitinzima aktivno ucescestvuju njihovi partiski lideri.

Kao sto je red opozicija zestoko kritikuje poziciju za stanje u drzavi. Pozicija u kojoj svaka od 3 partije ima svog predsednickog kandidata, i ne snalazi se bas u odgovorima. Ipak, uloge kao da su promenjene. Na mitinzima opozicione SDSM, vladajuca koalicija VMRO- DPMNE sa Demokratskom alternativom (DA) i Demokratskom partijom Albanaca (DPA), kritikuje se kao da je samo ona odgovorna za stanje u drzavi koje je nasledila nakon godina SDSM vladavine. Nova vlast, kao da tu odgovornost prihvata i alibi nalazi u odgovorima tipa "evo sto smo ucinili da se stanje popravi" dok smo desetak meseci na vlasti. Usput, pucajuci po koalicionim savovima zbog posebnih predsednickih kandidata.

Ova cudna podela opozicije i pozicije najvidljivija je na planu interetnickih odnosa. I tu postoje tri punkta konfrontacije. Prva dva koja se mogu svrstati u domenu unutrasnje politike su nastupi predsednickih kandidata albanskih politickih partija i reakcije na njih i pitanje eventualnih ustavnih promena u zavisnosti od rezultata predsednickih izbora. Treci, uslovno receno spoljnopoliticki punkt, je pitanje statusa Kosova.

I tu postoji prva linija podeljenosti na etnickoj osnovi imedju makedonskih i albanskih politickih partija. Unutar ovih blokova prisutna je stara podela na zastitnike i predavnike nacionalnih interesa. DPA, proglasavana od SDSM-a kao najekstremnija albanska partija, kao participent u aktuelnoj vladi bila je cini se jedina u koaliciji, koja nije htela imati svog partiskog kandidata za predsednika Makedonije. Insistirala je da koalicija ima svog jedinstvenog kandidata. Zatim sledeca varijanta je bila da DPA i Partija za demokratski prosperitet (PDP), po SDSM-u proglasavana kao umerena albanska partija i njen nekadasnji vladin koalicioni partner, imaju zajednickog kandidata. Sto je pomalo bilo i logicno jer su na parlamentarnim izborima 1998 nastupili zajedno. Kada se to nije desilo, bilo je jasno da ce se njihovi kandidati medjusobno konfrontirati. Iako po spomenutim linijama konfrontacije imaju identicne stavove. Najprije, pored makedonskog i Albance vide kao konstitutivnog naroda u Makedoniji, sto nalaze i potrebu za buduce promene Ustava Makedonije u kojem bi se pored toga ozvanicila i sluzbena upotreba albanskog jezika. Ustavne promene bi omogucile i visoko obrazovanja na albanskom jeziku i sve ostalo sto po tom novom statusu sledi. O Kosovu i da ne govorimo, jer vecina onih koji cine vrh ovih albanskih partije bili su zrtve takozvanih partijskih i radnih diferencijacija u doba SFRJ ciji je povod bila "kontrarevolucija na Kosovu". Nezavisnost Kosova je i u ovdasnjem albanskom politickom bloku jedinstveno resenje za kosovsku krizu. Pogotovo nakon NATO pobede i ne sumlja se da ce to biti razresnica u narednim godinama.

Gde su onda tocke konfrontacije albanskih predsednickih kandidata i njihovih partija? Kao i kod makedonskih - ko je sta ucinio na vlasti za 8 ili 6 godina (PDP) ili 10 meseci (DPA), pre svega u domenu nacionalnih interesa. PDP optuzuje svog oponenta da je prodala interese Albanaca, jer vise brine o svojim biznis interesima i zaposljavanju u institucijama vlasti svojih ljudi. DPA kao da ima vise argumenata jer je jednostavno efikasnija. Prebrodila je opasnu mogucnost konfrontacije sa svojim partnerima povodom krize na Kosovu i 360 hiljada pobeglih i progonjenih kosovara na tlu Makedonije, izborila je mnogo toga sto PDP nije ostvario za vreme svog ucesca u vlasti. Pitanje vremena kada ce dobiti i univerzitet na albanskom jeziku ili legalizaciju tetovskog univeziteta i efikasno zaokruziti ono sto Albanci gotovo decenijama traze. DPA, koja je u Makedoniji dovela i Hashima Thacija, kome je premijer Ljubco Georgievski pruzio tretman kosovskog (privremenog) premijera od strane PDP se optuzuje da joj je Kosovo na srcu onoliko koliko i sverc cigareta i ostalog tamo.

Slicna je i konfrontacija i u makedonskom bloku partija i njihovih predsednickih kandidata. Opozicija i SDSM na njenom celu i njen kandidat Tito Petkovski, i pogotovo kandidat Liberano demokratske partije (LDP), koja je participirala i u ranijoj i u najnovnijoj vlasti sve do pocetka izborne kampanje, Stojan Andov sada su sebi odredili poziciju koju je pocetkom 90-tih imala VMRO-DPMNE - ljutu makedonsku nacionalisticku varijantu. U kojoj svaki zahtev Albanaca je usmeren ka rusenju makedonske drzave i identiteta makedonske nacije. U tom kontekstu istupi albanskih predsednickih kandidata, zahtevi za ustavne promene (sa svime sto bi one trebale doneti) i jasne poruke o statusu Kosova, su samo prvi korak ka razotkrivanju rusilacke i denacionalizatorske uloge nove koalicije. Drugim recima, nova vlast svojim albanskim partnerima dozvoljava ono sto stara svojim ni u snu nije htela dpustiti "svojim" Albancima. Drugi korak,po toj semi, je da su se aktuelni makedonski i albanski koalicioni partneri (VMRO-DPMNE i DPA) dogovorili da ce Makedoniju deliti u skladu sa svojim "interesnim sferama". Pritom se selo Grupcin na putu Tetovo-Skopje pominje kao granice podele izmedju Albanaca i Makedonaca. Po ovim optuzbama obe strane ce se odmah baciti u zagrljaj maticnih zemalja Kosova-Albanije i Bugarske.

Federalizacija Makedonija kao uvod u ovaj scenarij (jer po istim tvrdnjama Zapadnom Makedonijom vlada DPA), uz priznavanje nezavisnosti Kosova, koje, ne samo sto je prakticno ucinjeno posetom Hashima Thacija vec je i deo dogovora DPA i VMRO-DPMNE "sto treba ciniti" nakon predsednickih izbora. Po tvrdnji SDSM i LDP i njihovih predsednickih kandidata, to je samo logican nastavak u realizaciji seme po kojoj ce Albanci dobiti tri drzave koje ce se ujediniti, a Makedonci izgubiti jedinu drzavu koju imaju, u paketu sa gubitkom nacionalnog identiteta (postace deo bugarske nacije, jer jedna od optuzbi na racun VMRO-DPMNE je i negiranje autohtonosti makedonske nacije, njenog jezika i azbuke, koji ce ovi uskoro podvesti pod bugarski klise).

Pozicija i na ovim izborima ne igra na kartu branioca ovih ili onih nacioalnih interesa. I DA Vasila Tupurkovskog i VMRO-DPMNE Ljubco Georgievskog sa svojim kandidatom Borisom Trajkovskim, uostalom kao i DPA Arbena Xhaferija i njihov adut Muharem Nexhipi, ne trzaju na bacene rukavice SDSM-a i LDP. Cak i o Kosovu, cija je nezavisnost satanizirana do mere opstanka Makedonaca i njihove jedine drzave, makedonski deo koalicije se ne libi da izjavi da je to pitanje o kome ce glavnu rec imati medjunarodna zajednica, a da ce Makedonci to jednostavno morati prihvatiti. Ironije radi i kandidat SDSM Petkovski izjavio je to isto, mada je nakon ostrog napada makedonskog oponenta Andova to objasnio pogresnom interpretacijom.

Aim Skopje

ISO RUSI

Iso RUSI