DAVLJENJE MEDIJA - PO ZAKONU

Godisnjica Zakona o javnom informisanju

AIM, PODGORICA, 24. 10. 1999. (Od dopisnika AIM iz Beograda)

Sudjenjem Stampariji "ABC Grafika" i direktoru "Glasa", koje je zbog stampanja opozicionog biltena "Promene" podnelo republicko Ministarstvo za informisanje (ukupno 52 tuzbe), izricanjem kazni "Niskim novinama", pa "Kikindskim novinama", i njihovim glavnim i odgovornim urednicima, ovdasnja vlast je na sebi svojstven nacin obelezila ovih dana godisnjicu Zakona o javnom informisanju. Crni oktobar za medije, zapoceo je, zapravo,

1. oktobra prosle godine, kada je doneta famozna Uredba o posebnim merama u uslovima pretnji oruzanim napadima NATO-a na SR Jugoslaviju, kojom je zabranjeno reemitovanje stranih stanica na ovdasnjim medijima i sirenje defetizma o domacim prilikama. a nastavljen dvanaest dana kasnije donosenjem Zakona o informisanju, kao i ovogodisnjom uredbom o informisanju u ratnim uslovima.

Jednogodisnji bilans disciplinovanja medija, prema dokumentaciji Medija centra, izgleda ovako: na udaru zakona naslo se 20 redakcija, izreceno je 29 presuda jer su neke redakcije kaznjavane po nekoliko puta ("Glas javnosti" - cak sest), a kazneni ceh presuda iznosi 16 miliona dinara (milion nemackih maraka). Doduse, neke presude su kasnije ponistavane, tako da se u drzavni budzet nije slilo svih 16 miliona dinara.

Zakon o informisanju, za koji su strucnjaci jos kada je donet, rekli da je "neustavan" i "nakaradan", da je "po svojim nepravnickim resenjima jedinstven medju ostalim pozitivnim propisima", nije pokolebalo zakonodavce: po njegovim odredbama sudilo se i presudjivalo punom parom, sve uz tvrdnje da je to jedan moderan zakon kojim se stite ljudska prava i slobode, ali i da je "dosao kraj lazima i novinarskim placenicima i izdajnicima". Jedan od vatrenijih zagovornika donosenja ovog zakona, potpredsednik Vlade Srbije u ostavci, ovih dana je odgovarajuci na predlog opozicije da se ovaj zakon ukine saopstio da "Zakon nikada necemo ukinuti, pogotovo njegove clanove koji se odnose na reemitovanje inostrane propagande i klevetu".

U, gotovo nezabelezenom, skladnom sadejstvu Saveznog ministarstva za telekomunikacije, pomenute republicke uredbe i Zakona, uz obilatu pomoc finansijske policije, poceo je obracun sa medijima koji, po misljenju rezima, sire defetizam i lazi: na udaru su se iz ovih ili onih razloga (vlast ih je vesto kombinovala) nasli i stampa i radio i TV stanice. Tokom proslog oktobra zabranjen je rad Radio Indeksu, Radio Senti, Radio Kikindi, TV Pirotu... Odmah po proglasenju ratnog stanja iz etra je nestao i Radio B92. Omladinski savez Beograda, kao navodni vlasnik, uzurpirao je prostorije i opremu, a redakciju "devedeset dvojke" izbacio na ulicu.

Uvredjene "patriote", karijeristi, osvetnici docekali su svojih pet minuta - jednom prijavom dobijali su mogucnost da se promovisu na drzavnoj televiziji i da finasijski upropaste neku od novinskih ili radiodifuznu stanicu. Sada vec cuveni Patriotski savez Jugoslavije, za koga su, pre podnosenja tuzbe protiv magazina "Evropljanin", znali verovatno samo njegovi clanovi, "povukao je nogu" u primeni Zakona: patriotsko nezadovoljstvo dobilo je na sudu punu satisfakciju jer je "Evropljanin" vec 24. oktobra kaznjen sa 2.400.000 dinara. Vlasniku "Evropljanina" i "Dnevnog telegrafa", Slavku Curuviji dva dana kasnije zaplenjena je redakcijska oprema i imovina, nekoliko meseci kasnije je po krivicnoj tuzbi osudjen na pet meseci zatvora, da bi na kraju sve dobilo i najtragicniji epilog: Curuvija je ubijen ispred zgrade u kojoj je stanovao.

Osim, "Dnevnog telegrafa" i "Evropljanina", kao posledica Zakona, kako su saopstili njihovi izdavaci, ugasila su se jos dva dnevna lista: "Nasa borba" i "NT Plus". List "Danas" je posle krace pauze nastavio sa radom, registrujuci se u Crnoj Gori, ali nije izbegao kaznjavanje, i jedno vreme plenidbu tiraza.

Protesti javnosti protiv kaznjavanja i zatvaranja medija bili su slabo poseceni i mlaki, tako da ih rezim nije ni uzimao u "vizuru", a na reakcije novinarskih udruzenja, kako domacih, tako i stranih, nikada se nije ni obazirao. Kaznjavanje "neposlusnika" islo je kao "po loju". A, onda je dosao mart, Nato bombardovanje, ratno stanje, cenzura. Za rezim bogomdana prilika da konacno sve medije "svrsta" i "uniformise". Prestankom cenzure, opet je proradio duh Zakona.

Za one, koje nije mogla da stigne ruka pravde ovdasnjeg Zakona o informisanju, rezim se potrudio da nadje nesto drugo. U tom smislu zanimljiv je i najnoviji slucaj banjaluckog "Reportera", nedeljnika iz Republike Srpske. Naime, celokupan tiraz ovog lista 21. septembra zaplenjen je kod Sremske Race na granici Republike Srpske sa Jugoslavijom. U resenju, koje je redakciji dostavljeno dva dana kasnije, pisalo je da je do zaplene tiraza (8.000 primeraka namenjenog ovdasnjem trzistu) doslo zbog osnovane sumnje da je povredila clan 157. Krivicnog zakona SRJ. Tim clanom se, inace, sankcionise uvreda simbola republike, a predvidjena je kazna zatvora do tri godine.

Dok je redakcija cekala da vidi "sta drzava trazi i kakva ce tuzba biti", usledilo je novo iznenadjenje: Savezno ministarstvo unutrasnjih poslova zabranilo je 16. oktobra unosenje magazina "Reporter" u zemlju. Svoju odluku MUP je dostavio generalnom distributeru "Reportera" u SR Jugoslaviji "Data presu", pozivajuci se na clan 257, tacka dva Zakona o opstem upravnom postupku. Rec je o klauzuli prema kojoj davalac saglasnosti za uvoz, u ovom slucaju, "moze da opozove datu saglasnost u slucaju sticanja novih saznanja koja mogu da uticu na promenu odluke". I ``Reporeteru je tako zabranjena distibucija na podrucju Srbije.

Sta o zabrani distribucije "Reportera" i buducim potezima redakcije misli Perica Vucinic, vlasnik i glavni i odgovorni urednik? U izjavi za AIM, on kaze: "Ja na tu cinjenicu gledam kao izdavac, a ne kao politicar. Naravno, u pitanju je represija rezima. Sta ja u ovoj situaciji mogu da radim? Moram da se borim, ali zabrana da list udje u Jugoslaviju nije motivisana pravnom prirodom, vec politickom. Otud, u nacelu je eliminisana pravna borba za iznalazenje povoljnijeg statusa za moje novine. Kako da se borim politickim sredstvima, kada ja nisam politicar, kada nemam stranku iza sebe, kada, na kraju nemam ni politicke ambicije. Mozda mogu nesto da uradim jedino ako imam solidarnost kolega, drugih izdavaca.

Slicna prica, doduse, prosle godine i po Zakonu o informisanju dogodila se i crnogorskom nedeljniku Monitor, koji je kaznjen sa 2.800.000 dinara. Za optuznicu a potom kaznu zaposleni u Monitoru su saznali preko radija. Sudjenje i presuda su obavljeni u odsustvu celnih ljudi ovog crnogorskog nedeljnika. Kaznu naravno nisu platili, ali se policija postarala da odmah po presudi zapleni tirazMonitora namenjen srpskom citaocu.

U igranci bez prestanka, dovijanja nezavisnih medija da izmaknu kontroli vlasti isprobani su, cini se, svi recepti. Kad se rezimu dojadi preganjanje, kad mu se ucini da nisu dovoljno delotvorni napori onih medija zaduzenih za uterivanje straha, a koji su za aktuelnu rezim prikljuceni kao na infuziju, i, koji besomucno ponavljaju price o "izdajnicima", "NATO-placenicima", vlasti potegnu zakon, po kome tuzitelj ne mora da dokazuje optuzbu dok je okrivljeni duzan da u roku od 24 sata predoci dokaze o svojoj nevinosti. Ko neuspe, sledi mu novcana kazna, pleniba imovine ili zatovor ako nije u mogucnosti da plati kaznu.

Vesna Bjekic (AIM)