KOSOVO POD SATORIMA

AIM Pristina,24.10.1999

Sedmogodisnja Blerina iz sela Lapastica u opstini Podujevo, nije probala mleko mesecima. Njena porodica se vratila da ponovo zapocne zivot u rusevinama nekadasnje kuce. U dvoristu su postavili sator UNHCR-a i do njega sporet na drva. Na njemu se u serpi nesto kuva. Sva stoka je "ubijena, zaklana ili opljackana", kazu nam clanovi ove porodice, te je mleko postalo samo san ili secanje, dodaju oni.

Pod takvim, satorima - kucama zivi na stotine porodica po celom Kosovu i to u vanrednim uslovima. Neki od njih se spremaju da i zimu provedu u "svojim novim domovima", posto humanitarne organizacije jos uvek nisu zavrsile svoje najavljivane projekte, odnosno cini se da jos uvek nisu spremne da obnove u ratu razrusene kuce. Albanci po selima su ljuti i na populaciju koja zivi po gradovima. Azemine Neziri iz sela Krasmirovc u centralnom regionu Kosova smatra da su gradjani Pristine uzurpirali i po "dva - tri stana, dok su kuce izdali pod kiriju strancima". Satore-kuce do sada je delio samo UNHCR, medjutim veliki broj gradjana ih je donelo iz izbeglistva, iz kampova u Makedoniji ili Albaniji. Najpoznatije satorsko naselje nalazi se u blizini fabrike "Feronikl" u Glogovcu, gde je prema podacima albanskih zvanicnika 40 000 stanovnika ostalo bez krova nad glavom. U ovom naselju zive Miljaim i Asrit Djosi koji navode da je humanitarna pomoc bila samo simbolicna, a da se o pitanjima obnove nikada nije ni raspravljalo. Njihovo zdravstveno stanje je naruseno i zbog naglog pada temperatura, dok Azemene, koja se ukljucila u razgovor dodaje da ima skoro mesec dana da nisu nikakvu pomoc dobili. Kaze da je sporet, na kojem je pripremala hranu, nasla na "djubristu", blizu jedne razrusene kuce.

Ipak, ni oni koji zive po gradovima nisu u boljoj situaciji. U jednoj nedovrsenoj zgradi stanuje nekoliko desetina porodica. U zgradi nisu instalirani ni voda ni struja. Njeni stanari bili su primorani da improvizuju tolet od lima ispred njihove zgrade i to blizu samog centra grada. Samo nekoliko metara dalje, nekoliko zena sa sela koje su navikle da kucne poslove obavljaju u sasvim drugacijim uslovima - kuvaju "ajvar" - na trotoaru.

Tezak zivot imaju i oni ljudi koji su u svojim poznim danima bili primorani da promene mesto stanovanja. To su uglavnom stariji ljudi koji su decenijama unazad ziveli "udobnim zivotom", bez obzira na sisteme koji su se menjali. Neki od njih, nekada su se smatrala "gospodom" cija se rec uvazavala, a sada su primorani da stoje u redu kako bi dobili komad hleda po punktovima humanitiranih organizacija.

Cesto se u takvim reovima mogu videti I oni koji rade u nekoj od brojnih medjunarodnih organizacija, pa cak i oni koji do punkta dolaze luksuznim vozilima. Distribucija pomoci na Kosovu za mnoge je besmislena. U Pristini postoji nekoliko takvih punktova, dok u drugim gradovima manje. Po selima,.gotovo uopste . Pre nekoliko dana dobrotvorno Udruzenje "Majka Tereza" apelovala je na "bogate" gradjane Pristine da ne uzimaju humanitarnu pomoc, jer tako bez nje ostaju oni kojima je ona uistinu neophodna. Mnogi zapravo smatraju da je ovaj poslednji rat bio "rat protiv sela". Unistenje porodicnih imanja prouzrokovalo je da nekoliko stotina hiljada ljudi postane zavisno od humanitarne pomoci. Jos uvek niko sa sigurnoscu ne moze da kaze koliki je broj takvih, ali se zna da je pre rata oko 120 hiljada albanskih porodica zivelo je od pomoci humanitarnih organizacija.

Postaje sve aktuelnije I pitanje zaposlenih po medjunarodnim organizacijama, tj. apsurd za ovdasnje gradjane - da na primer vozac u UNMIK-u prima deset puta vecu platu od ucitelja. Medju obrazovanijima se ide I dalje U UNMIK- kazu da nemaju dovoljno para, ali se cini se jako puno trosi na njihovu administraciju. Tako se I bitna klicina novca sliva u dzepove onih koji su dosli da pomognu na Kosovu, a ne u ulaganja u samo Kosovo...

Medjutim, sve ovo izgleda jos uvek dobro, pred predstojecu zimu. Jer retoricko ponavljanje konstatacije medjunarodnih organizacija o "ostroj balkanskoj zimi" ima sasvim drugaciji smisao u svakodnevnom zivotu stoitina hiljada ljudi koji nemaju nikakvog izvora za zivot. Zivot na hiljade porodica je gotovo unisten ubistvom "glave porodice", odnosno muzeva koji su radili. Sada je stub kuce postala zena, pa cak i maloletna deca. Kada se ima u vidu jos uvek patrijarhalan karakter najveceg dela porodica koje zive po selima, onda se tesko moze zamisliti mogucnost njihovog opstanka ovih porodica, gde su zene koliko do juce obavljale samo kucne poslove. Okarakterisane kao porodice pale za slobodu, deo njih dobija simbolicna sredstva od Privremene vlade Kosova koju je oformio politicki vodja bivse OVK Hasim Thaci.

Citavi slojevi populacije "slobodu" dozivljavaju u groznici koju im donosi svaki naredni dan. Na desetine hiljada radnika koji su proterani s posla pre deset godina sada se vracaju u razrusene fabrike, nastoje da proizvedu "arikle" koje nema ko da kupi i cekaju na odluke UNMIK-a da im podeli licne dohotke koje ne mogu ni da zarade kao treba . Vise od 20 hiljada nastavnika ceka na plate od bilo koje od postojecih vlada na Kosovu, od bilo koje koja se bude smilovala da im nesto isplati. U UNMIK-u kazu da ce dodeljivati "stipendije", dok u najvecem delu ovih skola nedostaje nastavni kadar za strane jezike... Pre se odlucuju za rad u nekoj od brojnih organizacija koje deluju na Kosovu.

Kosovo na pragu zime, podnosi teret I nekoliko hiljada izbeglica iz Preseva, Bujanovca I Medvedje, opstina koje se nalaze u Juznoj Srbiji. Najveci deo sela ovog regiona koji Albanci nazivaju "Istocno Kosovo" ispraznjena su usled sistematskog proganjanja od strane srpskih snaga. Citave porodice krenule su prema Kosovu gde deluje oko 300 humanitarnih organizacija, ali gde nedostatak hrane predstavlja svakodnevni problem...

I oni koji su nekoliko godina ziveli u inostranstvu, sada se vracaju da bi "okusili" slobodu. Najveci broj kosovskih porodica zavisilo je od svojih bliznjih koji su radili u nekoj od zemalja Zapada, ali sada vise nema "okupacije" , pa nema potrebe ni za novcem! Iz iseljenistva dolaze sa vozilima da bi radili kao "taxi", a mozda da se zaposle i na nekadasnjim radnim mestima. Svi traze ono sto su izgubili pre deset godina, bili da se radi o radnim mestima, bilo da je rec o njihovim stanovima iz kojih su tada bili isterivani, ili pak izgubljenim godinama...

AIM Pristina Arbana Vidisici