CENA OBNOVE

Kako se puni sve praznija drzavna blagajna

Od poreskih obveznika Budzet Srbije uspeva da pokrije samo jednu trecinu redovnih prihoda, sto je navelo vladajucu levicarsko-radikalsku koaliciju da pocne da izmislja nove nacine oporezivanja gradjana i firmi, tzv reketiranje, kako bi finansijski pokrila frazu o obnovi i izgradnji sopstvenim snagama

AIM, PODGORICA, 21. 10. 1999. (Od dopisnika AIM iz Beograda)

U jednu jos dobrostojecu privatnu beogradsku firmu srednje velicine koja uspeva da opstane zahvaljujuci saradnji sa partnerima iz sveta pre nekoliko dana je upala finansijska policija. Posle detaljne pretrage kase i poslovnih knjiga moglo se konstatovati gotovo idealna uskladjenost sa zakonskim propisima. Cak su uredno placeni svi porezi i doprinosi na plate zaposlenih, sto je redak slucaj medju srpskim firmama. Ali, to nije bio kraj.

Finansijski policajci poceli su da pretresaju poslovne knjige iz ranijih godina i tu pronasli neke knjigovodstvene operacije koje nisu bile izvan zakonski dozvoljenih, ali su mogli slavodobitno da uzviknu: "evo, na ovo morate da platite porez". Usledilo je nekoliko dana ubedjivanja i dokazivanja da je sa zakonske tacke gledista sve cisto. U razgovorima u cetiri oka sa direktorom firme jedan od finansijskih policajaca priznao je da sa zakonske tacke gledista doticno preduzece drzavi ne duguje nista, ali je odmah zatim poverljivo dodao: "mene su poslali da od vas za drzavu uzmem milion dinara i pomoci vam nema".

Firma jos vodi spor u kome ukazuje da drzavi nista ne duguje, a direktor u poverenju kaze da drzavni reket nece platiti, jer ako sad popusti morace da placa sve dok je ove vlasti. Dileme u ishod naplate ove vrste drzavnog reketa zapravo nema. Drcni direktor koji nikad dosad nije bio u ljubavi sa Milosevicevo/Seseljevim rezimom morace da plati spomenutih milion dinara.

Spomenuta firma nije jedina u Beogradu od koje se otima novac da bi se produzio vek trajanja jednog raspadajuceg sistema vlasti. Finansijski policajci vec mesec i po danaimaju pune ruke posla da popune praznu drzavnu kasu Srbije. Racunice nezavisnih ekonomista pokazuju da se tek trecina planiranog budzeta popunjava, a da su izostali prihodi rezultat zatvorenih granica i nemogucnosti drzave da kroz carine i akcize naplati svoje prihode. Zatvorene granice ne znace da strane robe na trzistu nema, vec dokazuju da se najveci deo spoljnotrgovinskog poslovanja Srbije odvija kroz svercerske kanale i sivu ekonomiju i otuda budzet ostaje bez znacajnih prihoda.

Devastiranju drzavne blagajne doprinela je i precutna odluka vladajuce levicarsko-radikalske koalicije da zarad socijalnog mira, placanja poreza i doprinosa oslobodi najvece drzavne firme, koje su ujedno i najveci gubitasi u privredi Srbije.

Koliki je problem za vlast zjapijuci prazan budzet pokazuje i kasnjenje isplata svim budzetskim korisnicima u zemlji. Penzioneri su prevareni i s stanovista rezima namireni bezvrednim bonovima za placanje struje, decji dodaci i naknade za porodiljska odustvovanja s posla kasne i po godinu i po dana, a plate lekara i nastavnika mizerno su niske i u stalnom zakasnjenju. Kupovina socijalnog mira kroz uredno namirivanje budzetskih korisnika nije vise predizborni prioritet vladajuce koalicije u Srbiji.

Posle NATO bombardovanja rezim se odlucio da pomenutu strategiju zameni obnovom i izgradnjom, bezglavo ulazeci u taj projekat bez tacne racunice koliko ce ga takva predizborna strategija kostati. A kad je shvatio da u drzavnoj blagajni nema dovoljno para, odlucio je da svoju predizbornu kampanju vodi parama poreskih obveznika, beskrupulozno pljackajuci svakog kome je iole ostalo nesto novca i konstantno izmisljajuci nove vrste poreza. Tako se ispostavilo da svi gradjani i sve firme iz Srbije placaju predizborno nadmetanje Socijalistickoj partiji, Jugoslovenskoj levici i Srpskoj radikalnoj stranci koje uporno guraju svoj slogan "obnova sopstvenim snagama", a da ih fakticki obnova i izgradnja nista ne kostaju.

Srpski opozicionari iz bloka Savez za promene izracunali su da je samo poseta predsednika Jugoslavije Slobodana Milosevica Leskovcu kostala drzavu vise nego obnova svih porusenih mostova u tom delu Srbije.

Spisak popravke puteva, mostova, skola, bolnica i stambenih kuca prilicno je veliki a para do kojih drzava dolazi legalnim metodama sve je manje. Danas se vise ne moze prodati neko javno preduzece, poput "Telekoma" pre dve godine jer su sankcije medjunarodne zajednice rigorozne i ni jedna strana kompanija sada se ne usudjuje da investira u Srbiji. Ni ideja radikalskog vodje i potpredsednika srpske vlade u ostavci Vojislava Seselja da rasprodaje drzavne vile na Dedinju nije donela toliko novca da zadovolji apetite vlasti koja zeli da odrzi privid normalnosti u jednoj potpuno iscasenoj zemlji. Zato stalno treba izmisljati nove namete poreskim obveznicima kako bi obnova i izgradnja stalno bile u punom zamahu.

Lepeza drzavnog reketiranja postaje sve sira i razudjenija. Na poreskom udaru ovih dana nasli su se i dopisnici inostranih medija u Beogradu. Oni koji u svom pasosu nemaju stalnu radnu dozvolu primorani su svakih deset dana da obnavljaju radni boravak u Srbiji i to zadovoljstvo ce ih kostati svaki put 600 dinara. Ni to nije sve. Ako strani izvestac koristi automobil sa diplomatskim tablicama, morace uskoro da ih zameni standardnim kakve imaju svi domaci vlasnici vozila ili da automobil vrati u zemlju odakle ga je dovezao. Ako se odluci da ga ipak vozi u Srbiji, morace da plati sve carine i poreze kao da je normalno uvezao automobil.

U nezajazljivoj ambiciji propalog rezima da jos izvesno vreme finansira opstanak na vlasti tudjim parama nisu zaobidjeni ni domaci vlasnici automobila. Za njih su, inace, vec izmisljene sve moguce i nemoguce takse i porezi tako da je automobil u Srbiji postao superluksuzna roba bez obzira na godinu proizvodnje. Sve to nije bilo dovoljno, pa ovih dana stotine hiljada vlasnika koji su vec uredno registrovali automobile dobija poziv da se javi u policijsku stanicu "radi registracije vozila". Na salteru im mrzovoljna sluzbenica saopstava da su duzni da donesu potvrdu iz Uprave javnih prihoda iz koje ce se videti da su platili porez na imovinu. Svako logicno objasnjenje vlasnika automobila da je prilikom registracije doneo takvu potvrdu ili potpisao izjavu da je platio doticni porez na salteru policije ne pomaze. Mora se doneti nova potvrda.

Onda nesrecni gradjani trce na saltere opstinskih Uprava javnih prihoda i tamo slusaju sluzbenice koje se iscudjavaju zasto policija juri disciplinovane poreske obveznike koji su uredno izmirili sve svoje obaveze. Ali, naredba je naredba: nova potvrda se mora izvaditi. I to kosta 25 dinara, "izvolite i uplatite u najblizoj posti". Dvadeset pet dinara nije danas u Srbiji neki veliki novac, ali kad recimo sto hiljada vlasnika automobila mora da pribavi takvu potvrdu - eto lepih dva i po miliona dinara u drzavnom budzetu.

Ni to, cini se, nije dovoljno za ambicioznu vlast kakvu imaju gradjani Srbije. Troskovi njenog odrzavanja stalno rastu jer su joj i prohtevi sve veci, pa i oporezivanje mora rasti progresivno. Posto izgleda vlastima ponestaje imaginacije u izmisljanju novih poreza, ona se odlucila za vec isproban model koriscen 1993. godine. Ozbiljni ekonomisti kazu da je hiperinflacija najbolja vrsta oporezivanja gradjana, pa je vlast u Srbiji pocela sa besomucnim stampanjem para sto je na ulici izazvalo divljanje kursa a medju gradjanima izazvalo paniku. Bezvrednim i tek odstampanim dinarima vlast ce za nekoliko dana pokupiti od gradjana nesto deviza koje su cuvali za crne dane. Nece to kao 93. biti velika pljacka naroda kad je iz slamarica preko hiperinflacije izvuceno sest milijardi maraka, jer tolikih rezervi sada nema kod naroda. Danas je vlast spala na sibicarenje i bice zadovoljna ako od svakog od nas uspe da otme na ulici bar sto maraka. To je i razlika izmedju pre deset godina obecavanog svedskog standarda i danasnje obnove i izgradnje. U medjuvremenu su gradjani Srbije preko glave i novcanika preturili tri rata i jedno bombardovanje.

Misa Brkic (AIM)