NGO NA KOSOVU:STVARNE TESKOCE ILI UOBICAJENA PRAKSA?!

AIM Pristina, 15 oktobar 1999

Na Kosovu je prijavilo svoje angazovanje ili postojanje blizu 350 medjunarodnih i domacih nevladinih (NGO-Non Governement Organizations), vladinih i medjuvladinih organizacija i agencija od kojih do 30 odsto su kosovskog porekla. To je fantastican rast,cak u poredjenju sa stanjem od pre nekoliko nedelja. Suvisno je reci da Kosovo tako nesto dozivljava prvi put u svojoj istoriji.Stice se utisak kao da je ova teritorija postala laboratorija za ispitivanje radjanja, odnosno osnivanja i rada ovih organizacija.U javnosti ne uocava se razlika izmedju NGO-a i vladinih, odnosno medjuvladinih agencija. Zbog gotovo neogranicene slobode osnivanja, u kvantitativnom smislu NGO-i su neuporedivo brojniji od agencija. Ali, brojnost nije obelezje koje predodredjuje ulogu i znacaj prvih ili drugih.

Iako je broj agencija manji, one pretstavljaju osnovu medjunarodnog sistema humanitarnih, razvojnih i drugih aktivnosti na svim kriznim podrucjima u svetu. Medju brojnima pomenimo UNHCR (UN High Commissioner for Refugees), USAID (US Agency for International Development), WFP (World Food Programme) OFDA(Office of Foreighn Disaster Assistance), DFID(Department For International Development), zatim ECHO (European Community Humanitarian Office),TAFKO (EU Task Force Reconstrucion of Kosova)koje su najprisutnije na Kosovu.

Agencije su gotovo jedini okvir gde se prikupljaju sredstva, novcana i materijalna, a drzave su njihovi glavni finansijeri.U njihove fondove prelivaju svoju pomoc i drugi donatori. Osim toga mogu da racunaju i na sredstva donatora koji prihvataju njihove programe, ali bi zeleli da imaju uvida u proces trosenja svog novca ili da ih eventualno sami realizuju. Agencije samostalno programiraju i planiraju svoje budzete i na osnovu njih postavljaju zahteve svojim finansijerima. To je neka vrsta gornjeg okvira odnosa u vertikalnoj podeli rada medjunarodnih razvojnih, humanitarnih i drugih aktivnosti. Srednji okvir su odnosi koji se uspostavljaju izmedju agencija i implementujucih partnera, kako se najcesce nazivaju NGO-i.Taj odnos je slican gornjem nivou podele rada, ali nije identican. Naime, na srednjem nivou agencije se pojavljuju kao donatori NGO-a, programiraju i odlucuju o finansiranju projekata koje predlazu NGO-i i, obzirom na takvu ulogu u finansiranju, nadgledaju i koordiniraju njihov rad. Agencije se ne bave neposrednim izvodjenjem radova na obnovi i izgradnji, raspodelom pomoci na terenu i drugim aktivnostima ovog tipa. Taj posao obavljaju NGO-i zbog cega se oni nazivaju implementujucim partnerima. To je treci i poslednji red lanca podele rada u ovakvim medjunarodnim aktivnostima u kriznim podrucjima.

Treba reci da u realnosti odnosi nisu ni priblizno tako cisti ni u pogledu pravnog statusa, ni u pogledu prakticne realizacije usvojenih programa. Teren je dosta klizav, sa dosta politickih i drugih interesa. Kao sto cemo videti, posao raspodele humanitarne pomoci, posebno hrane neposrednim korisnicima, koji je preovladjujuci oblik pomoci Kosovu i, formalno glavni zadatak humanitarnih NGO-a, prakticno obavlja kosovsko dobrotvorno udruzenje "Majka Tereza". Obicne ljude interesuju uglavnom njihove potrebe i konkretna pomoci. Zbog toga sirina mreze NGO-a i agencija kao i njihova specijalizovana angazovanja od izgradnje infrastrukture, obezbedjivanja krova nad glavom i hrane, zatim negovanja politicke tolerancije, izgradnje demokratskih institucija i slobodnih medija pa do pomoci i u psiholoskoj rehabilitaciji, njima izgledaju kao nepotrebne komplikacije. Ove organizacije bave se I mnogim nevidljivim ili manje vidljivim poslovima kao sto su nestala lica, zivot uhapsenih i osudjenih... Najveci deo ovih i slicnih poslova obavljaju se tajno ili procedurom koja u znacajnoj meri iskljucuje prisustvo javnosti. Medjutim, ovi i slicni poslovi nemaju neki posebni uticaj na ukupni imidz NGO-a i agencija. Presudni su tu vidljiva i opipljiva materijalna pomoc u hrani,odeci, obuci ili obezbedjivanju krova nad glavom.

Verovatno zbog mnogobrojnosti organizacija, komplikovanosti i raznovrsnosti poslova, delovanja u uslovima nesigurnosti, neki kazu i zbog izvesnih unutrasnjih nesredjenosti i, posebno u medjusobnim odnosima, humanitarne i druge organizacije ne uzivaju u javnosti ugled koji zasluzuju. Kaze se da one ne uspevaju da javno iznesu uverljive zbirne podatke o njihovom ukupnom radu. Tu se pre svega misli na celovite specifikovane podatke o prakticnoj realizaciji svih finansiranih I koordinisanih programa i o njihovim finansijama. Uopsteno govoreci stice se utisak da su neke od njih preterano zatvorene za javnost. Takvo stanje veoma je pogodno za sirenje glasina i ustaljivanje uglavnom sumnjivih utisaka, pa i spekulacija oko potrosnje novca, raspodele materijala, birokratske neodgovornosti i svemogucih zloupotreba. Lokalni ljudi koji rade u ovdasnjim medjunarodnim strukturama kao i oni koji pokusavaju da sto vise saznaju o nacinu njihovog rada, tesko shvataju kako stranci uspevaju da obavljaju svoje poslove kada toliko vremena provode na sastancima. Kada je recc o humanitarnim organizacijama, zanimljivo je reci da utisci o njima postaju jos negativniji ako se podaci o njihovom radu prikupljaju privatnim kanalima. Ne radi se o korisnicima ili onima kojima je pomoc potrebna, jer se ni humanitarna pomoc ne moze raspodeliti na savrseno pravedan nacin, nego o ljudima koji su neposredno angazovani na ovim poslovima. Medjutim, osim pojedinacnih ilustracija, ni oni ne mogu uverljivo da dokazu brojne spekulacije koje se u obliku glasina sire u javnosti.

Za delimicno razumevanje ovih i drugih problema,ukljucujuci i funkcionisanje guste mreze NGO-a i agencija treba,imati u vidu da stabovi agencija u Pristini, njihovi aparati na terenu kao i implementujuci partneri pomoc koju preuzimaju i raspodeljuju na terenu dobijaju iskljucivo u obliku raznovrsnog materijala. Uz neki izuzetak, celi taj materijal dolazi iz inostranstva. Novac do koga oni dolaze, uglavnom posredno je samo onaj koji se njima dodeljuje za plate, rezijske troskove, kupovinu vozila za kretanje njihovog personala na terenu, kamione za transport materijalne pomoci i odrzavanje voznog parka i objekata, uglavnom skladista. Zbog toga kada se pominju moguce zloupotrebe, uvek treba imati u vidu i prvo i drugo i, verovatno, jos mnogo sta trece.

Na papiru je procedura rada veoma jasna. U momentu kada implementujuci partneri preuzmu materijal iz centralnih magazina agencija, preuzimaju i kompletnu odgovornost za dalji put pomoci do onih kojima je potrebna. Stabovi agencija na nivou Kosova njenu teritoriju dele na sedam zona odgovornosti sa centrima u Pristini, Peci, Djakovici, Prizrenu, Mitrovici, Urosevcu i Gnjilanu. To su u stvari kontrolni punktovi (Fielde Office) agencija na terenu za nadgledanje rada implementujucih partnera. Ovakvu semu rada na terenu ima i UNHCR koja je najveca I najznacajnija agencija. Sa njom uskladjuju svoje programe i brojne druge agencije, a sam UNHCR ima oko 40 implementujucih partnera, mnogo puta vise od ostalih najacih agencija. Iako, formalno, preuzetu materijalnu pomoc treba da raspodele neposrednim korisnicima, implementujuci partneri materijal transportuju do distributivnih tacaka "Majke Tereze",duboko na terenu i tu se njihov posao uglavnom zavrsava. Dalji lokalni transport i zatim raspodelu pomoci neposrednim korisnicima obavljaju lokalne organizacije ovog dobrotvornog udruzenja. Put pomoci ima ovakav tok zbog toga sto "Majka Tereza" ima bolji pregled potreba lokalnog stanovnistva i sto ono pokriva oko 80 odsto kosovske teritorije. Svi priznaju da ona obavlja veliki posao u raspodeli humanitarne pomoci, ali u samom udruzenju nisu zadovoljni podrskom sa strane za sto brze I efikasnije obavljanje svog posla. Odprilike identican posao, za Srbe obavlja Srpska pravoslavna crkva.

Humanitarne i druge medjunarodne organizacije i agencije slobodnije su ruke u davanju podataka o njihovim programima. Poslednjih nedelja u podatcima o njihovim programima dominiraju brojke o aktivnostima na obezbedjivanju privremenog krova nad glavom i minimalnog toplog prostora za 350 do 400 hiljada ljudi do narednog proleca kada treba da pocne trajna obnova porusenih albanskih sela i naselja. Takodje, snazna preokupacija je i obezbedjivanje cetvoromesecnih rezervi hrane podrucjima koja tokom zime duze vreme mogu biti otsecena od redovnog snabdevanja. Medjutim, problem sa programima je u tome sto neke od njih, manje ili vise hronicno boluju od vecih ili manjih provalija izmedju programa I njihove realizacije. Poznavaoci njihovog rada pretpostavljaju da je otkrivanje uzroka tih provalija kljuc za razumevanje i prevazilazenje problema kojima se one vec dugo godina suocavaju u kriznim situacijama. Sumnje i glasine ovakve prirode ne umanjuju znacaj njihovog rada. Golim ocima se vidi da one daju veliku pomoc normalizaciji. Bez takve pomoci, znacajni delovi kosovskog stanovnistva bili bi u daleko tezoj, odnosno nemogucoj situaciji. Medjutim, to ne bi trebalo da bude razlog da se ne govori o njihovom ukupnom radu, pa i o eventualnim slabostima. Najgore je ako se na takve pokusaje odgovori u stilu: Zbog cega se toliko interesujete. Ovi ljudi nista ne placaju, a pomazemo im da opstanu i da zive.

Na taj nacin ne mogu se ukloniti iskrivljene pretstave o radu NGO-a i agencija stvorenih, uglavnom na osnovu onoga sto se govorilo o njihovom radu na drugim kriznim podrucjima, pre svega u Bosni. Sastavni deo tih pretstava su i prilicno zastupljena uverenja da ma koliko i ma sta doneli i ulozili ovde, stranci ce zadrzzati ili, ipak sami na kraju pokupiti kajmak. Medjutim, procenjuje se da u tom sistemu ima mnogo rupa iz kojih mogu pasti dosta krupnih mrvica. Verovatno zbog toga su ovde kao pecurke posle kise, pocele da nicu razni domaci NGO-i. Inace, osnivanje i odrzavanje takvih firmi ne kosta bog zna sta, a obezbedjivanje, na bilo koji nacin ma kakvog iznosa novca od nekog ili vise donatora, mogu postati izvor dobre egzistencije i cak osnova za pokusaj realizovanja do juce nedostiznih skorojevickih ambicija. To, je sasvim sigurno, dosta uproscen pogled, ali tako rezonuje veliki broj ljudi koji osnivaju ili nameravaju da osnuju takve organizacije.

AIM Pristina Fehim Rexhepi