ULTIMATUM ILI DIJALOG

Sporni luksemburski poziv

AIM, PODGORICA, 14. 10. 1999. (Od dopisnika AIM iz Beograda)

Predsednik SRJ Slobodan Milosevic koji se na javnim skupovima i medju "obicnim" narodom pojavljuje veoma retko (cak i socijalisti kazu - "samo kad mora``), pojavio se proslog ponedeljka (11. oktobra) u Leskovcu i odrzao govor koji su mnogi odmah protumacili kao prvu indirektnu najavu vanrednih izbora u Srbiji. Iako je u njegovom govoru zaista bilo poruka koje bi socijalisti veoma brzo mogli da istaknu kao svoje predizborne slogane, sasvim je moguce da su pravi ciljevi Milosevicevog pojavljivanja u Leskovcu bil i i nesto drugaciji, odnosno da je predsednik SRJ procenio kako je taj 11. oktobar bio jedan od onih dana "kada se mora".

Tog dana ministri EU ocekivali su u Luksemburgu predstavnike srpske opozicije i prema nekim najavama taj sastanak trebalo je da predstavlja do sada najjacu podrsku medjunarodne zajednice onima koji se u Srbiji bore za promenu aktuelne vlasti. U najmanju ruku, posle tog sastanka srpska opozicija je trebalo da zasluzi status "ozbiljnog partnera". Na kraju se ispostavilo da u Luksemburg nisu otisli mnogi od pozvanih, da je srpska opozicija bila izgleda pozvana po principu "nije nam vazno sta mislite, vazno je da se unapred slazete", i da je Milosevic mozda bez preke potrebe pozurio da se tog dana na jugu Srbije obrati svojim pristalicama i neutralise eventualne uspehe opozicije.

Da skup u Luksemburgu nije bas sasvim obican videlo se i po tome sto su danima uoci njegovog odrzavanja rezimski mediji u Beogradu "dodavali gas", optuzujuci iznova celnike opozicije za "izdaju zemlje". "Politika" je, na primer, tvrdila da je EU pozvala u goste grupu "iskazanih eksponenata NATO i separtiste" i da ce oni u Luksemburgu od svojih nalgodavaca dobiti posebne zadatake i zaduzenja kako bi se srpskom narodu nametnuo "strani jaram". Komentator "Politike" porucio je "marionetama" da su " na potezu" i da pripaze sta rade: "Neka imaju u vidu da ih budno prate oci svakog naseg gradjanina koji zna da Zapad nastavlja bezocnu agresiju na nasu zemlju", bila je poruka ovog lista, a slican je bio i komentar RTS-a. Ono sto je ovoga puta posebno interesantno u inace stereotipnim komentarima rezimskih medija i glasnogovornika bila je cinjenica da su svi do jednog, nekoliko dana unapred, raspolagali tekstom dokumenta-deklaracije koji je EU u Luksemburgu nameravala da ponudi srpskoj opoziciji i pozvanim predstavnicima nevladinih organizacija. Celnici Saveza za promene tvrdili su kasnije kako je njima taj isti tekst predocen u zadnji cas, dan uoci planiranog puta.

Prema njihovim tvrdnjama, dan pre zakazanog sastanka u Luksemburgu finski ambasador u Beogradu pokazao je ucesnicima ovog skupa deklaraciju u kojoj se pored zahteva za demokratizacijom pominje, izmedju ostalog, i stav EU kojim bi se demokratske stranke u Srbiji obavezale da po dolasku na vlast, tribunalu u Hagu izruce predsednika SRJ Slobodana Milosevica. Deo potencijalnih putnika za Luksemburg, pre svih oni iz Saveza za promene, protumacili su ovakav tekst deklaracije kao neku vrstu diktata EU i novi dokaz "pogresnog pristupa medjunarodne zajednice" onome sto se dogadja na ovim prostorima. Takav stav zastupala je osim SZP i najveca opoziciona stranka SPO ciji je predstavnik takodje odbio da krene na put pozivajuci se na arogantan i potcenjivacki pristup EU. U svojim prvim istupima opozicioni celnici stavljali su inace do znanja kako im u ponudjenom dokumentu najvise smeta onaj obavezujuci stav o slanju Milosevica u Hag. Nesto kasnije stiglo je i dodatno objasnjenje da preuzimanje medjunarodnih obaveza i pravila nije sporno za one koji planiraju da u Srbiji dodju na vlast, ali da im generalno smeta pristup EU koji sve cesce izmice razumevanju i lici na diktat, bez ozbiljnog pokusaja i napora da se razume sva slozenost "srpske price".

U ponedeljak 11. oktobra u Luksemburgu su se pojavili uglavnom predstavnici partija iz Vojvodine i predstavnici nevladinih organizacija iz Srbije, kao i premijer Crne Gore Filip Vujanovic. Medju putnicima se nasao i Vuk Obradovic, predsednik Socijaldemokratije, doduse uz napomenu da putuje iskljucivo kao lider svoje stranke a ne i kao jedan od celnika Saveza za promene. Umesto pozvanog Dusana Mihajlovica predsednika Nove demokratije, u Luksemburgu se nasla Rebeka Srbinovic, portparol ove stranke koja je u ime srpske opozicije predala ministrima EU tekst deklaracije napisan u Beogradu jezikom i stilom za koji opozicioni lideri smatraju da je neuporedivo primereniji od onog ponudjenog. Svi oni koji su na kraju prisutvovali ovom skupu tvrde da od njih niko nije trazio da ista potpisuju i da je u pitanju izgleda bio obican nesporazum. EU naime sama potpisuje ovakve deklaracije slagali se oni kojima je taj dokument namenjen ili ne. Medju ucesnicima skupa cula se istovremeno i spekulacija kako ono sto se nudilo u deklaraciji i nije bilo tako tvrdo formulisano i lose po srpsku opoziciju, vec da je problem po svemu sudeci nastao zbog neadekvatnog prevoda.

Jos iste veceri po okoncanju ovog skupa sa krnjim sastavom ucesnika pocele su da se prave racunice o tome ko je i zasto vise izgubio - oni koji su ostali kod kuce, ili oni koji su se ucestvovali na sastanku sa minsitrima EU. Ucesnici ovog sastanka, gotovo svi do jednog, tvrdili su kako je vredelo ici i kako je steta da je zbog jednog nesporazuma propustena prilika da se SR Jugoslaviji (i Srbiji posebno), odmah i na licu mesta skine bar deo sankcija. Retki domaci novinari koji su pratili ovaj skup kazu da nikada veci broj izvestaca i mikrofona nisu na jednom mestu cekali na nekoga ko dolazi iz Beograda i da je mozda bilo pametnije otici u Luksemburg i javno reci sta je za ovdasnju opoziciju neprihvatljivo. U ime SZP Zoran Djindic je utvrdio kako nije izgubljeno nista i kako je ovaj skup u Luksemburgu "dobar pocetak formalizovanja odnosa sa EU." Ljudi iz SZP veruju naime da projekat "energija za demokratiju" koju podrazumeva pomoc u energentima nekim gradovima u Srbiji nije doveden u pitanje. Oni su takodje uvere ni da najkasnije sredinom novembra sledi novi sastanak sa ministrima EU. Do tada bi, navodno, trebalo da budu otklonjeni svi nesporazumi izmedu EU i srpske opozicije, a verovatno bi se u Beogradu nasao i neki prevodilac sposoban da oseti poruku i intonaciju onoga sto pise u ponudjenom dokumentu.

Odbijanje dela srpske opozicije da ode u Luksemburg neki strani mediji pokusali su da objasne pre svega "strahom od Milosevica" koji je jos u poziciji da kontrolise "svoju opoziciju" ili je optuzi za izdaju zemlje. U jednoj od analiza moglo se pronaci i teza po kojoj je EU opet sledila americki diktat i "namerno" ponudila dokument neprihvatljiv za najveci deo opozicije. Prema ovom tumacenju, SAD su stigle do stanovista kako u Beogradu definitivno nema dovoljno sposobnih oponenata Milosevicu, kako je pametnije dici ruke od nesposobne i razjedinjene opozicije i gurnuti Srbiju da stvari resava po "rumunskom modelu". Pa sta bude. Vecina stranih medija primetila je medjutim, kako je ovo bio lose organizovan skup sa prilicno cudnim i sarolikim spiskom pozvanih, i tekstom deklaracije koji zaista nimalo ne respektuje ovdasnju stvarnost, a srpskoj opoziciji prilazi sa primetnom dozom arogancije.

Sve ono sto se dogadalo oko sastanka u Luksemburgu upucuje istovremeno po ko zna koji put na zakljucak kako Milosevic i dalje ima dva neprijatelja (opoziciju i medjunarodnu zajednicu) koji mu neprekidno produzavaju vek. Razjedinjena srpska opozicija, njeni sujetni lideri skloni korupciji i naviknuti da se bore samo za svoje parce neprikosnovene vlasti, odavno su svrstani u jedan od "stubova" beogradskog rezima i nepresusni izvor njegove moci. Slicno bi se moglo reci i za medjunarodnu zajednicu. U mnogim kriticnim momentima Zapad je Milosevica tretirao kao drzavnika bez koga nema mira u citavom regionu. Kada je Milosevic najzad prestao da bude "faktor mira i stabilnosti na Balkanu", usledila ja NATO intervencija, bombardovanje, unistavanje civilnih ciljeva i na kraju totalni krah zapadne politike na Kosovu, gde je obecavana multietnicka zajednica, a vlast je zapravo predata najekstremnijem krilu OVK. Svi ti potezi Zapada negirali su ne samo dobronamernost zapadnih vlada vec i unapred otezavali poziciju opozicije koja se u svojim pokusajima da nesto menja uvek naslanjala i pozivala upravo na principe tamosnjih demokratija. U dobroj meri slicno bi se moglo reci i za najnoviji potez EU i deklaraciju u kojoj se od opozicije zahteva obecanje o izrucenju Milosevica Hagu. Sam po sebi stav o saradnji sa Haskim tribunalom ni za koga ne bi smeo da bude sporan (cak ni za samog Milosevica koji se na tako nesto obavezao prilikom potpisivanja Dejtonskog sporazuma), ali je insistiranje na toj odredbi u ovom trenutku za opoziciju prilicno rizicno, s obzirom da je u igri veliki ulog i da je verovatnoca da se rezim svim sredstvima brani protiv opozicije spremne da potpise tako nesto, takodje prilicno velika.

Nekoliko dana posle Luksemburga, rasprave o tome da li je tamo trebalo ici ili ne, nastavljaju se sa prilicno zara. U svojoj redovnoj kolumni u beogradskom "Danasu", nekadasnji lider GSS-a Vesna Pesic optuzila je srpsku opoziciju (medju njima i svog naslednika na mestu predsednika GSS-a Gorana Svilanovica) za nepromisljeno ponasanje i odusustvo spremnosti za dijalog sa svetom. Odsustvo spremnosti za dijalog sa svetom, (ako se u ovom slucaju uopste o tome radi), dovelo je istovremeno srpsku opoziciju u poziciju da najzad ozbiljnije zapocne dijalog medju sobom. Odluka dela opozicije da ne ide na ovaj skup nije, mimo ocekivanja, produbila jaz medju strankama. Pre bi se moglo reci da je opoziciona saradnja podignuta na neuporedivo visi nivo. Posle gotovo dve godine, SPO i DS su, na primer, po prvi put delovale prilicno harmonicno, izdavale istovetna saopstenja i nagovestavale da ce ta trenutna "idila" mozda potrajati i pretvoriti se cak i u zajednicke proteste ukoliko rezim odbije da pristane na opozicione izborne uslove.

U novembru, kako su obecale obe strane, najverovatnije sledi repriza Luksemburga. Od srpske opozicije se izgleda ocekuje da u medjuvremenu definitivno pokaze ima li u njenim redovima onoga sto joj je do sada najvise nedostajalo - energije i mudrosti za demokratske promene. Na medjunarodnoj zajednici je da pokaze najzad kako je spremna da promeni ponesto u svom ponasanju prema Beogradu: za Milosevicev rezim ona je dosad bila jedan od "najdrazih neprijatelja", za srpsku opoziciju uglavnom nalik na onog ko te gurne preko ograde broda, a zatim ti dobaci uze kao pomoc.

Nenad Stefanovic(AIM)