Sud stiti politicara

Slovenija i mediji

Presuda Okruznog suda u Ljubljani u procesu koga je protiv Mladine pokrenuo podpredsednik slovenacke vlade i lider Narodnjacke partije predstavlja klasican primer ogranicavanja slobode stampe.

Ljubljana, 11.10.1999

Posle nesto vise od godinu dana je na Ljubljanskom okruznom sudu "pala" presuda povodom tuzbe koju je protiv magazina "Mladina" podneo Marjan Podobnik, podpredsednik Drnovsekovog kabineta, a sve zbog "sirenja neistinitih tvrdnji". Presuda je, nema zbora, vise nego neobicna; sud je odredio da nedeljnik Mladina mora da demantuje tri tvrdnje o Marjanu Podobniku, kao i da u deset vodecih medija u Sloveniji objavi tekst izvinjenja. Da paradoks bude veci, sud u istom dokumentu priznaje da je "Mladini uspelo da dokaze glavninu svojih tvrdnji" i da zbog toga Marjan Podobnik, koji je zbog navodno neistinitih izjava trpeo "dusevne bolove prosecnog intenziteta" ne moze da racuna na odstetu u visini od 250.000 nemackih maraka.

Zaplet je poceo kada je Mladina - novina koja je i posle osamostaljenja Slovenije zadrzala kriticnu distancu prema novoj vlasti - objavila clanak o nezakonitom finansiranju predizborne kampanje Narodnjacke partije (SLS) 1992. godine. Marjan Podobnik je sve Mladinine navode energicno negirao, a onda je iz dana u dan postajalo sve jasnije da politicar ne govori istinu. Mladina je, izmedju ostalog, objavila da je Marjan Podobnik u vreme predizborne kampanje slovenackim preduzecima slao pismo u kome je trazio da na racun firme Herties uplate pare, za koje bi potom isto (Herties) na predizbornim skupovima SLS-a prezentiralo nekakve reklame. Sto je trebalo da bude paravan za protivpravno finansiranje SLS-a; preduzeca su u skladu sa tadasnjim zakonodavstvom smela da finansiraju politicke partije ali samo iz profita, za sta im je bila potrebna potvrda radnickog saveta. Bio je to gotovo nemoguc poduhvat, posto radnici takve projekte po pravilu nisu odobravali (pre bi novce dodelili sebi) ili bi pare radije dali drugim partijama, a ne konzervativnoj, koja se nije mnogo brinula o radnickim pitanjima. Zato je smisljen manevar - iskamciti pare i ujedno ih prikazati kao trosak, o cemu autonomno odlucuju direktori preduzeca. Tako je i bilo. Preduzeca (Lek, na primer) uplacivala su pare na racun Hertiesa, a Herties dalje - u budzet SLS-a. Time je prekrseno nekoliko domacih finansijskih zakona, sto je u svojoj presudi potvrdio i Okruzni sud u Ljubljani.

Mladina je svoje otkrice potkrepila neoborivim dokazima: direktor preduzeca Herties je potvrdio da je oktobra 1992. godine doslo do susreta izmedju Marjana Podobnika i Metoda Dragonje (tadasnjeg sefa Leka), na kome je cela malverzacija utanacena. Prilozena je i dokumentacija (uplatnice SDK) o spornim transakcijama, sto je bilo prilicno iznenadjenje, jer su u Leku tvrdili da papiri ne postoje, da su unisteni jos pre par godina. Mladina je sudu dala na uvid i telefaks koji je bio poslan drugom slovenackom gigantu - gradjevinskoj firmi SCT, u kome predsednik SLS i tom preduzecu nudi "usluge" firme Herties. Ni tu nije bio kraj iznenadjenjima za Marjana Podobnika; progovorio je Franc Feltrin, nekadasnji glavni sekretar SLS-a. U svom svedocenju je potvrdio da se radilo o nezakonitom finasiranju partije i da je to bio razlog sto se i licno posvadjao sa svojim predsednikom. Konacno je na sudu progovorila i Boza Gresovnik, zena koja je SLS-u vodila finansije. Takodje je potvrdila Mladinine navode o sastanku izmedju direktora Leka i Marjana Podobnika i kasnijem nezakonitom finasiranju partije. Dovoljno za sumnju da se tokom opisanog finansiranja dogodilo vise kaznjivih dela (falsifikovanje dokumenata i slicno), zbog cega je otvorena i kriminalisticka istraga.

U nekoj drugoj evropskoj drzavi to bi bio i kraj price o politicaru upletenom u brljotine s novcem; i u Sloveniji su naslovi i akcenti u vodecim medijima upucivali da javnost veruje Mladini; egzaktno - Mladini je porastao tiraz, a Podobniku je poceo da pada rejting na rang- listama popularnih licnosti. Da cinizam bude veci, kao beskrupulozni prekrsioc zakona i licemer raskrinkan je upravno onaj politicar koji se sve vreme zaklinjao u svoje "postenje".

I onda je, na opste iznenadjenje, prica dobila sasvim drugi epilog. Treba li podsetiti da je Marjan Podobnik aktuelni podpredsednik vlade, koju koaliciono sastavljaju njegovi Narodnjaci i Drnovsekovi Liberali. Pad Podobnika bi, dakle, ozbiljno ugrozio stabilnost Slovenije. Afera je vec ucinila prvu stetu - zakocila je udruzivanje Narodnjaka sa Demohriscanima Lojze Peterlea. Dovoljno da Marjan Podobnik krene u kontra-ofanzivu.

Potrazio je zadovoljenje na sudu; tuzio je Mladinu zbog "neistinitih tvrdnji" i trazio vrtoglavu odstetu. Zatrazio je (i dobio) sudsku odluku da se parnica vodi po hitnom postupku. A to je u drzavi, u kojoj je sudstvo gotovo blokirano posto sudovi grcaju pod vise od pola miliona zaostalih slucajeva - posebna privilegija. Ne treba smetnuti s uma ni da je resor Ministarstva pravde u rukama SLS-a. Jesu sudovi u Sloveniji zvanicno nezavisni, a sudije sa neogranicenim mandatom, ali poznavaoci prilika dobro znaju da je nekada dovoljno (u pojedinim vaznim sporovima) paziti na redosled "podele dosijea" sudijama, kako bi "pravi" sudija dobio "pravi" predmet. Sto se dogodilo u slucaju Mladine.

Uprkos cinjenici da je Mladina dokazala navode iz objavljenih tekstova o nezakonitom finansiranju SLS, sud je celu presudu bazirao na rasciscavanju opskurnog i u celoj prici nevaznog pitanja - je li ili nije doslo do licnog susreta izmedju direktora Leka i Marjana Podobnika. Povrh toga, sud je odbacio svedocenje direktora Hertiesa Dusana Dolamica i blagajnicarke SLS-a Boze Gresovnik, a kao pouzdane prihvatio iskaze kompromitovanog direktora Leka i njegove sekretarice da sastanka nikada nije ni bilo. Dovoljno da se temelj Mladinine price proglasi "neistinitim" i novina osudi, posto je "objavljivanje neistinitih tvrdnji zabranjeno".

Tolike kontradikcije cak i laiku dokazuju da u celom slucaju nesto opasno smrdi. Dikcija presuda nije nista manje neobicna; u tekstu, za razliku od uobicajenog recnika i prakse, nema mnogo citata tih-i-tih clanova i paragrafa, na koje se presuda obicno oslanja; dalje - sud se u presudi umesto na zakonske odredbe poziva na "logiku", na osnovi raznih izjava vrednuje "pouzdanost" svedoka, odbacuje sve Mladinine svedoke kao "neuverljive" (a kao "uverljive" predstavlja one koji potvrdjujuci Mladinine navode optuzuju sami sebe), da bi, na kraju, iznedrio nekakvo "kompromisno" resenje koje je trebalo da "spase cast posrnulog politicara" a novinu "postedi drasticne kazne". U tom pogledu se presuda, izrecena ovih dana u Ljubljani, ni u cemu ne razlikuje od slicnih presuda ciji su protagonisti "ugledni politicari vs. stampa", a koje sudovi izricu u nekim drugim drzavama bivse SFRJ sa kojima Slovenija, navodno, "nema nista zajednicko".

Analiticari su presudu ocenili kao "veliki korak unazad na podrucju slobode stampe u Sloveniji". To nije sve - Sud je ovim cinom promovisao praksu koja je u potpunoj suprotnosti sa odlukama Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu; Evropski sud za ljudska prava je recimo u slucaju Thorgeirson odlucio da novinari mogu da objave cak i glasinu, ukoliko je ona u funkciji kritike odredjene pojave i moze da dovede do "institucionalne reforme" ili nekog drugog "pozitivnog cilja". U tom slucaju novinari mogu da racunaju na posebnu zastitu zakona. Thorgeirson je pisao o brutalnosti policije u Rejkjaviku, ali kasnije nije uspeo da dokaze istinitost svojih navoda, posto su se svedoci povukli. Osudjen je i preostao mu je samo Evropski sud za ljudska prava koji ga je zaista oprao ljage, odlucivsi da je novinar radio "u dobri veri". Zanimljivo je da i slovenacki Kazneni zakonik odredjuje da novinar ne bi trebalo da bude kaznjen ukoliko se uvredljivo izrazi o nekome tokom obavljanja svog posla, ako je to ucinio "u ozbiljnoj kritici", prilikom "odbrane vaznih vrednosti", ili ako je "imao osnovan razlog da veruje u istinitost objavljenih informacija".

Sud je u slucaju Mladine zaobisao sve navedene odredbe "iz procesnih razloga" - prvo se dokazuje istinitost tvrdnji, a pomenute odredbe vaze samo za kaznene, a ne civilne tuzbe... Ovakvo ponasanje suda imace dalekosezne posledice, posto recena presuda znaci da novinari vise uopste nece smeti da pisu o kaznjivim delima politicara, sve dok o tome "ne postoji potvrda u vidu pravosnazne presude"; sto je u potpunoj suprotnosti sa stanovistem Evropskog suda za ljudska prava koji zastupa stav da je "pravo javnosti na obavestenost po pravilu vaznije od casti i dobrog imena". Za takav zakljucak su bili presudni tzv. "austrijski" procesi izmedju politicara i novinara - Lingensa i Bruna Krajskog, te Oberslika i Jorga Hajdera. U oba slucaja su politicari (Krajski, Hajder) pobedili na domacem terenu a izgubili pred evropskim institucijama.

Ocito je da standard da politicari, kao "javne licnosti", moraju da budu spremni na "veci stepen kritike nego obicni gradjani" Evropa s mnogo muka sprovodi iz reci u delo. To pravilo je u Sloveniji izigrano jos prosle godine u jednom drugom sporu izmedju novinara Mladine i Dimitrija Rupela (sada ambasador Slovenije u SAD), da bi ga potom potvrdio Vrhovni sud Slovenije. Novinar je oslobodjen. U istom smeru Mladina najavljuje dalji tok dogadjaja; ulozila je zalbu na vise sudske instance a izvinjenja Podobniku nece biti. A kako je Slovenija potpisnica Evropske konvencije za zastitu ljudskih prava slucaj "Podobnik versus Mladina" mogao bi se uskoro naci i u Strazburu. A na tom terenu politicari, koje stampa ulovi u neprilicnim radnjama (pa se posle obruse na novinara, pozivajuci se na teske "dusevne bolove") uglavnom - gube utakmicu.

Igor Mekina (AIM Ljubljana)