TRAGOM VOJVODJANSKOG NOVCA

Novi Sad na ulici

Na novosadskom Trgu slobode, pred dvadesetak hiljada gradana, raspusten je pokrajinski parlament, formirana Privremena narodna skupstina Vojvodine i njena prelazna vlada

AIM, PODGORICA, 4. 10. 1999. (Od dopisnika AIM iz Beograda)

Novi Sad se pobunio. Uprkos mentalitetu koji alibi za odlaganje svakog javnog potresanja pronalazi u nekoj vrsti gradjanskog stida od mase, Novi Sad je izasao na ulicu i, bez zazora, vec danima, svako vece vice - "Dole Milosevic" , "Slobo odlazi", "Bando, obicna" (umesto, ali i zajedno sa "bando, crvena"), nosi stranacke zastave i besomucno zvizdi. Novosadjani masu policijskim kamerama postavljenim oko centralnog gradskog Trga slobode; aklamativno su raspustili pokrajinski parlament, formirali Privremenu narodnu skupstinu Vojvodine i njenu prelaznu vladu; odlaze pred mermernu palatu nekadasnje Dunavske banovine gde sedi pokrajinska skupstina bez ovlascenja i njena vlada bez uticaja i, veruju da nerviraju "one tamo", cak i ako nisu, u tom trenutku, unutra.

Otkad su, posle prve veceri demontracija, pristalice radikalnijih politickih zahvata - donekle razocarane sto Nenad Canak, predsednik Lige socijaldemokrata Vojvodine (LSV) nije "osvojio Skupstinu Vojvodine" - morale da se pomire s cinjenicom da se "revolucija odlaze na neodredjeno vreme", a umerena vecina odahnula, Novosadski protest protiv rezima Slobodana Milosevica tece kroz dva, prepletena, toka. Jedan je, klasicno mitingaski, nabijen birano uvredljivim recima i parolama. Drugi bi se mogao definisati kao traganje za institucijama prelazne vlasti ciji legalitet treba da garantuje gradjanstvo okupljeno na gradskom trgu.

Trg, koji bucno reaguje i, glasnom podrskom ili zvizducima, komentarise govornike, u potpunoj tisini je glasao za predlog da Nenad Canak (LSV) sastavi kabinet i formira privremenu vojvodjansku izvrsnu vlast. Niko nije bio protiv. Tri dana ranije "raspusten" je vojvodjanski parlament i "formirana" Privremena narodna skupstina Vojvodine koju cine demokratski izabrani opozicioni poslanici saveznog, republickog i pokrajinskog parlamenta i odbornici opozicije iz opstina. Predsednik te, na Trgu izglasane skupstine, je Mile Isakov (RDSV). Njega ovde poznaju, a istrazivanja pokazuju da ime predsednika vojvodjanskog parlamenta (Zivorad Smiljanic, SPS) postojano ne zna vise od 80 odsto Vojvodana.

"Mi, sada, moramo stvoriti institucije koje ce predstavljati sve nas, bez obzira na nacionalnu, versku ili politicku pripadnost; institucije kojima ce ljudi verovati. Mi preuzimamo odgovornost za ono sto ce se desavati. Mi nemamo nikakvu vlast, osim one koju nam vi dajete. To je vise od onog sto imaju oni u Banovini kao njeni nezakoniti stanari. Nemaju ni zakon iza sebe, jer su ga prvi prekrsili praveci Ustav Srbije 1990, kojim je ukinuta autonomija Vojvodine. Autonomija Vojvodine je starija od svake drzave na ovom prostoru. Ona je napravljenja 1848. Sa njom je Vojvodina usla u Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca, u Kraljevinu Jugoslaviju, u FNRJ i SFRJ. Nece isceznuti u Saveznoj Republici Jugoslaviji". Tako se, gradjanima na novosadskom Trgu slobode obratio predsednik Prelazne vlade Vojvodine Nenad Canak.

Ono sto je Canak na trgu izneo kao "premijerski ekspoze" dobrim delom je bilo posveceno bolnim socijalnim temama. Prelazna vlada treba, po njemu, da povede racuna o onima koji to ne mogu sami: "Pet stotina hiljada izbeglica koji su u Vojvodini, nemaju pravo na drzavljanstvo, nemaju pravo da se zaposle kao ljudi i nemaju pravo da zive kao ljudi; 27.000 invalida, momaka bez ruku, nogu i ociju se nalazi u Vojvodini kao posledica cetiri rata u koje ih je Milosevic poveo; moramo napraviti jasnu sliku kako da prezivimo ovu zimu i kako da napravimo prve slobodne i demokratske izbore zato da se, zaista, pokaze volja Vojvodjana". Nije propustio da podseti da je, do 1. marta 1992. u rat je otislo 106.824 mladica iz Vojvodine, a da se ni danas se ne zna koliko ih je poginulo.

Insistiranje na stvarnoj izbornoj volji Vojvodjana je, u stvari, ukazivanje na paradoks da je vladajuca SPS izgubila lokalne izbore u gradovima, a da ima 75 od 120 poslanika u Skupstini Vojvodine, sto je omoguceno vecinskim sistemom izbora sa tri kandidata u drugom krugu glasanja. Pre nego sto su 21. septembra poceli protesti u Srbiji i Vojvodini i pre nego sto je na trgu "raspustena", vojvodjanskoj skupstini je ponudeno da raspise prevremene izbore u pokrajini (poslanicki klub LSV i RDSV). Odgovoreno je posredno, stranackim saopstenjima vladajucih, medju kojima je i biser da bi izbori znacili "destabilizaciju pokrajine".

Posle deset dana protesta, broj nezadovoljnih - u gradu sa oko 300.000 stanovnika, a polovina od toga ima pravo glasa - posle pocetnih oscilacija, popeo se na 25.000 dve veceri uzastopno uoci poslednjeg vikenda, delimicno motivisan i dozom solidarnosti s pretucenim Beogradjanima koji su krenuli "na Dedinje". Novosadski protest stranacki artikulisu oba opoziciona saveza, Savez za promene i Saveza demokratskih partija. Ovaj drugi, koalicija regionalnih gradjanskih stranaka, u Vojvodini ima znatan uticaj preko autonomaskih Lige socijaldemokrata Vojvodine (LSV) i Reformske demokratska stranka Vojvodine (RDSV) te Saveza vojvodjanskih Madara (SVM), partije koja se nametnula kao najuticajnija medju Vojvodjanima madjarske nacionalnosti. Savez za promene u Novom Sadu personifikuje gradski odbor Demokratske stranke (DS). Javni nastupi njegovih istaknutih clanova po retorici, deluju zestoko autonomaski.

Probunjeni Novi Sad je krenuo "tragom vojvodjanskog novca" i "tragom nase bede", u prilicno duge setnje gradskim bulevarima. Lokalni cinici su, odmah, primetili da se novac trazi na pogresnim mestima ("on je daleko od Novog Sada"...). Novosadjni su, svesni i toga, prosli najpre pored velelepne palate Naftne industrije Srbije (NIS), Elektrovojvodine, nekoliko banaka, a potom i pored fonda za zdravstveno penzijsko i socijalno osiguranje i Futoske pijace, novosdaskog sinonima za sirotinjski butik, menjacnicu novca i dragstor najsire potrosnje.

Upravna zgrada NIS, ogromna palata od belog mermera i stakla, zavrsena je proslog oktobra. Novosadjani joj tepaju "kuvajcanka" i "kuca bez tockova" - sto je aluzija na vic koji je prosle godine kruzio gradom o toboznjoj ljutnji vrhuske SPS na arhitektu koji je zaboravio da zgradi projektuje tockove da bi "mogla biti odvucena u Beograd". U Vojvodini su sve jugoslovenske busotine i na njima se godisnje izvadi oko milion tona sirove nafte sto se smatra dovoljnim za sve vojvodjanske potrebe - i industrijske i privatne; obe rafinerije (u Novom Sadu i Pancevu) unistene su proletos bombama NATO-a i ovih dana sluze rezimu da se hvali njihovom brzom obnovom. Benzina na pumpama nema, a ulicni prodavci benzina na flase su vise nego retki.

Policija u Novom Sadu diskretno radi svoj posao. Cak i kad masa ljudi zakrci svih sest kolovoznih traka bulevara u koloni dugoj pola kilometra, policajci se pojave na kljucnim uglovima, tek da zaustave saobracaj i potom, ponovo, postaju nevidljivi. Za sada, dobijaju masovan aplauz, a javno ih je pohvalio i ministar unutrasnjih poslova Prelazne vlade. Tesko je dokuciti kako taj aplauz odjekuje u usima policajca koji je slucajno vidjen da, u cizmama, maskirnoj uniformi i s oruzjem u ruci, ulazi i umorno seda u poslednji vecernji autobus za jedno od gradskih naselja-spavaonica, niti znaci li njemu nesto pohvala ministra unutrasnjih poslova kojeg su njegovi sugradjani imenovali na trgu.

Milena Putnik (AIM)