Sporan zakon

Slovenija i mediji

Ljubljana, 23.09.1999

U Ljubljani je zavrseno dvodnevno savetovanje predstavnika Saveta Evrope i slovenackog Ministarstva za kulturu koje je nedavno predstavilo nacrt novog Zakona o medijima, cime bi bio zamenjen jedva cetiri godine star Zakon o javnim glasilima (i jos nekoliko srodnih zakona). Medjutim, vec je najava pomenutog zakona u javnosti izazvala zestoke polemike; na sastavljace zakona osuta je paljba iz gotovo svih medija. Ukratko, novinari, urednici i pravnici imali su mnogo primedbi na rad drzavnih cinovnika.

Zakon je, smatra strucna javnost, prepun nedorecenosti, sankcija i nepotrebnih odredbi, a povrh svega predstavlja bednu zastitu od zloupotreba medijskih sloboda. Losiju i od one koju nudi sadasnji zakon.

Recenim kritikama sada su se pridruzili i strani strucnjaci. Na adresu Milana Kucana, Janeza Drnovseka i drugih domacih politicara stiglo je pismo Medjunarodnog instituta za stampu (International Press Institute - IPI) samo nekoliko dana pre sastanka eksperata Saveta Evrope sa slovenackim zvanicnicima. U pismu ta institucija (koja u svojim redovima ima novinare i direktore vodecih medija iz 108 drzava) izrazava zabrinutost zbog posledica novog medijskog zakona. Stavise, njihovo je misljenje da sadasnji slovenacki zakon o sredstvima javnog obavestavanja osigurava visok stepen nezavisnosti i ekonomskog razvoja. Ne samo to - IPI pojedine odredbe novog zakona o medijima ocenjuju kao ugrozavanje medijskih sloboda u Sloveniji.

Zastita slovenackog jezika?

Pored toga, novi Zakon je, smatraju strucnjaci IPI, prepun nepotrebnih pretnji kaznama, a losa strana celog projekta jeste i sto se jednim jedinim zakonom istovremeno zeli regulisanje razlicitih medijskih sfera. A ukoliko je novi zakon neophodan pre svega zbog uredjenja polozaja slovenacke televizije, onda bi bilo prakticnije da se obavi dopuna sadasnjih propisa. "Zasto svaki politicar misli da moze da napise zakon o medijima, iako o tom podrucju nema pojma?" Prokomentarisao je datu problematiku Johann P. Fritz, direktor beckog instituta IPI.

U cemu je zapravo problem? Problema, uistinu, ima mnogo. Vec u prvim odredbama nesudjenog slovenackog Zakona o medijima nalazimo nekoliko clanova koji nemaju mnogo veze sa liberalnim evropskim vrednostima. Zakon, izmedju ostalog, odredjuje da u Sloveniji sve treba objavljivati - iskljucivo na slovenackom jeziku. Izuzeci su retki; na stranom jeziku mogu objavljivati samo autohtone manjine (italijanska i madjarska) dok sve ostale publikacije moraju u zaglavju da nose obrazlozenje zasto nisu stampane na slovenackom jeziku. Sto nije samo ocita diskriminacija, akt koji je u suprotnosti sa brojnim medjunarodnim dokumentima, nego i sa 39. clanom slovenackog Ustava koji definise da svako moze "da gaji i izrazava svoju kulturu i upotrebljava svoj jezik i pismo".

Da bi se sve to prokljuvilo i nije potrebna velika pravna mudrost; prvo pravilo u zastiti manjina jeste da cak jednostavna jednakost uvek diskriminise manjine. Stoga u drustvima koja su podeljena na manjine i vecinu samo posebna, dodatna prava dosudjena manjinama osiguravaju pravu i punu zastiti podredjenih grupa. Logika novog slovenackog zakona o medijima je potpuno obrnuta - ne samo da ne stiti posebne, manjinske jezike u Sloveniji vec pripadnicima manjinskih jezickih grupa namece dodatne stege i obaveze. Cate u slovenackoj drzavnoj upravi u skladu sa poznatom tradicijom klaustrofobicnog "cistunstva" u pogledu jezika (pre nepunih deset godina su novine u Sloveniji radi "ugrozenosti jezika zbog pridoslica sa juga" osnivale posebne "jezicke sudove") opisani pristup brane tezom o "ugrozenosti slovenackog jezika" u visenacionalnoj Evropskoj uniji. Obrazlozenje je, naravno, apsurdno, posto bi uprkos evropskim integracijama ovakva regulativa pojacala "zastitu" vecinskog, slovenackog jezika, koji je ionako "zasticen" kao zvanican, drzavni jezik u Sloveniji.

Potez zvanicne Ljubljane slican je svojevremenoj odluci Kvebeka da zastiti francuski jezik; u vezi cega je Odbor za ljudska prava OUN-a jos

1. godine zakljucio da kvebeski zakon, koji je zahtevao da svi javni napisi moraju da budu na francuskom jeziku krsi 19. clan medjunarodne konvencije o ljudskim pravima. Jedini razlog za proteziranje slicnog zakona mogla bi biti zastita frankofonske manjine u Kvebeku; a frankofoni u Kvebeku nisu manjina, nego vecina! Isto se sada desava u Sloveniji; tu su Slovenci vecina, zato dodatna zastita slovenackog jezika i dodatne obaveze za pripadnike drugih nacionalnosti predstavljaju pokusaj ozbiljne diskriminacije.

Predlog novog zakona nije doneo novine ni na podrucju zastite izvora podataka; zakon doduse predvidja da "novinar nije duzan da otkrije izvor informacija, osim u slucaju kada to odredjuje zakon". A tog zakona, naravno, nema. U drugim drzavama je zastita novinarskih izvora mnogo jaca; tako u SAD postoji 28 "zastitnih" zakona koji preciznije odredjuju prava novinara u pogledu zastite izvora informacije. U Austriji svi koji se bave publicistikom mogu bez ikakvih posledica da odbiju odgovor na pitanje o izvoru podataka, dok je Makedonija to pravo unela cak i u svoj ustav.

Najveci problem je, ipak, 20. clan predloga novog zakona; tu se predvidja prvoboracki staz za lojalne novinare, odnosno da novinari, "ciji bi rad bio nadprosecan", a koji su "od posebnog znacaja za slovenacko novinarstvo", mogu da steknu "pravo na isplatu doprinosa za penziono i obavezno zdravstveno osiguranje". Gle cuda, o toj privilegiji, tj. pravu, odlucivao bi, niko drugi do nadlezni ministar. Pri cemu je razumljivo da ministar nece bas pohvalno oceniti rad novinara koji bi, recimo, istrazivao brljotine u ministarstvu kulture. Ovakvo "finansiranje" novinara ocenjeno je kao legalizacija podmicivanja novinara, ali i kao mehanizam za disciplinovanje medija. Ministarstvo je potom ovu odredbu izbacilo iz predloga zakona, "popustajuci pred argumentom da u demokratijama novinarski rad ocenjuje trziste, urednici i profesionalna udruzenja, a ne drzavne institucije".

Pravo na ispravku

Konacno, problematicna je i nova odredba o pravu na ispravku; dosadasnje zakonodavstvo je siroko tumacilo to pravo, tako da gotovo nema primera da oni, koji se osecaju pogodjenim necim sto se pojavilo u stampi, ne bi uspeli da objave ispravku ili svoj odgovor. Novi predlog zakona to pravo prosiruje; ispravka, prema novoj definiciji, znaci i "svako navodjenje cinjenica i okolnosti kojima osteceni opovrgava navode u objavljenom tekstu ili ih prikazuje u drugacijem svetlu". Urednici pisama citalaca bili su prestravljeni mogucnoscu da ce ubuduce pod pretnjom sudskog progona biti prisiljeni da objavljuju ogromne kolicine pisama citalaca, koja ujedno mogu da budu i produzena ruka odredjenih politickih grupacija.

I jos jedan bisar - slovenacko ministarstvo kulture ubacilo je u predlog zakona o medijima i odredbu o obaveznom objavljivanju informacija od drzavnog znacaja. Dikcija predlagaca glasi: "...medij na zahtev drzavnih organa i javnih preduzeca mora bez odlaganja besplatno da objavi vazno obavestenje u vezi ugrozavanja zivota, zdravlja ili imovine ljudi, kulturnog ili prirodnog nasledstva i bezbednosti zemlje."

Treba li reci da u Evropi mediji objavljuju vazna obavestenja bez prinude, plus sto se u normalnim okolnostima ocekuje da drzava plati za tu vrstu u sluge. Poznata je odluka americkog Vrhovnog suda koji je prosudjivao statut drzave Floride i odlucio da je odredba, prema kojoj su mediji duzni da objave odgovor svakog politickog kandidata koji je kritikovan na stranama neke novine - neustavan. Sud je presudio da u skladu sa prvim amandmanom americkog ustava drzava nema pravo da zabrani ili da trazi objavljivanje odredjenog teksta. Uvodjenje prosirenog prava na ispravku bi prema mnenju americkog Vrhovnog suda bilo "posezanje u uredjivacku nezavisnost", sto bi vodilo ka "gusenju zivahne javne polemike". Sud je smatrao da bi mediji (uz takve odredbe) trpeli duplu stetu. Prvo, zato sto bi politicarima morali da prepuste dragoceni novinski prostor a istovremeno ne bi mogli da publikuju druge, zanimljivije clanke.

U brojnim evropskim drzavama je pravo na ispravku ograniceno i svedeno u razumne okvire, dok je prema analizi britanske nezavisne asocijacije za medije Article 19 posebno zanimljivo resenje iz Argentine, gde je Vrhovni sud odredio da u slucaju "ideoloskih konflikata" pravo na repliku uziva samo lice koje predstavlja neku grupu. Sto je pokusaj da se ogranici poplava "pisama citalaca", koja bi na adrese novina stizala posredstvom razlicitih partijskih centrala...

Nije cudo, dakle, sto je predlog zakona o medijima u Sloveniji podigao duhove i izazvao brojne javne duele. Sada je vec sigurno da ce mnoge od predlaganih odredbi zavrsiti na djubristu istorije, sto ne umanjuje porazavajucu cinjenicu da su predlagaci iz najkulturnijeg od svih slovenackih ministarstava u predlog novog zakona o medijima probali da ugrade diskriminacijske odredbe.

Igor Mekina (AIM Ljubljana)