Tirana-Braca postala daleki rodjaci

***BRACA POSTALA DALEKI RODJACI

AIM TIRANA, 7.septembar 1999.

PRISTINA - TIRANA

Godinama su Albanci iz matice ucili u udzbenicima da je Kosovo 1912.godine bilo albansko i da su ga Srbi nepravicno okupirali i odsekli od glavnine teritorije. Kosovski Albanci su uceni da bi Kosovo trebalo da pripada Albaniji i o toj zemlji su razmisljali kao o raju u kome nije problem biti Albanac.

Ali, nakon vise od 80 godina zivota u odvojenim drzavama i skoro pedeset godina samo simbolicnih kontakata, uspostavljene su veze izmedju dve zajednice. A kako se Albanija otvorila i postala dostupnija, a Kosovo stavljeno pod protektorat UN, cela ideja o "velikoj Albaniji" koja bi ujedinila ova dva dela sada zvuci kao sala. I to ne samo u geostrateskom smislu.

Sada medju Albancima ovde postoji uvrezeno misljenje o stereotipu Albanaca sa Kosova kao o losim ljudima i prevarantima, ali bogatima, i Kosovskih Albanaca o Albancima iz Albanije kao divljim osiromasenim banditima.

To se moglo i predvideti. Kada je konacno 1913.godine Kosovo dato Srbiji kao deo otomanske teritorije i "kolevka civilizacije", albanski nacionalni pesnik i franciskanski svestenik Djerdji Fista rekao je: "Ovo je najgore sto se moglo dogoditi. Bojim se da se nikada vise nece spojiti."

Svestenikova predvidjanja pokazala su se sada istinitija nego ikad kako su dva albanska drustva prosla kroz razlicita iskustva zbog kojih su njihovi kontakti cesto bili kombinacija prezira sa uvazavanjem i nepoverenja. Razvoj ove dve grupacije kao odovojenih drustava doprineo je da ove dve zajednice razviju toliko razlicite karakteristike da zajednicki jezik i daleko nasledje ne mogu posluziti kao faktor objedinjavanja.

Albanija se za mnoge kosovske Albance pokazala kao gorko iskustvo. Kada se zemlja otvorila 1990.godine mnogi su mislili da ce ona ubrzo za njih postati raj. Ali, sadasnja teska iskustva Albanije, koja su posledica jos gorih godina komunisticke vladavine, razocarala su Kosovare. Sredstva javnog informisanja i u Tirani i u Pristini povremeno izvestavaju o Kosovarima koji su bili zrtve bandi na severu Albanije. Ove nedelje naoruzani banditi na severu Albanije zaustavili su konvoj kosovskih automobila koji se kretao putem od Draca ka Kukesu na putu ka Kosovu. Prema listu "Koha Jone" jednom Kosovaru banditi su oteli DM 35.000.

Takvi incidenti, koji pobudjuju i osudu i zavist, zabelezeni su i pocetkom devedesetih godina. Ibrahim Kadriu, pisac i novinar, sada se priseca kako je jedan tiranski vozac udario njegova kola kada je bio u poseti 1993.godine. "Izasao sam iz kola i rekao mu: "Dajte mi vase ime i broj registracije zbog osiguranja". Tiranskog vozaca opisao je kao dugokosog, neobrijanog tridesetogodisnjaka, tipicnog albanskog gangstera. "Na to je on odgovorio: "Vi Kosovari ste svi bitange. Nije vam dovoljno sto ste bogati, nego hocete jos para". A onda mi je zapretio da ce me ubiti. Pored nas je stajao policajac i sve to posmatrao".

Bila je to opasna voznja za Kadriu. Zapisao je covekov regisarski broj kola i otisao do policijske stanice da bi saznao njegovo ime i prijavo sudar. "Policajac u stanici je sedeo za salterom i polagano pusio. Rekao mi je: "Morate sacekati, nasi momci koji to mogu da obave rade na terenu a sve ce potrajati bar nekoliko sati."

"Bila je to sasvim jednostavna stvar", kaze Kadriu, "a on je ustvari cekao na mito".

Ima jos dosta toga sto Albancima na dve strane granice otezava da se povezu i sebe smatraju jednim drustvom. Pretezno klanski i plemenski istorijat koji su nasledili ucinili su da svaku pretnju svom selu dozivljavaju vecom od pretnje njihovoj zemlji Albaniji. Cak i istorijski gledano, ono sto je hvaljeno kao albanski istorijski pokret, Prizenska liga iz 1878.godine, vise je bila grupa severnjaka koja je nastojala da odbrani neke udaljene planinske oblasti pre nego svoju teritoriju.

Uspostavljanje Albanije kao drzave 1912.godine i priznavanje njenih granica sledece godine bili su vise posledica okolnosti sloma Otomanske imperije nego zelje da muslimanska vecina izgradi sopstvenu nacionalnu drzavu. Mnogi istoricari smatraju da je insistiranje Autrougarskog carstva doprinelo da se formira ova politicka jedinica. Ovo je postalo jasno tek kada su se osiromaseni kosovski Albanci, koji su ostali pod srpskom vlascu, okrenuli Albaniji kao svojoj Utopiji, dok Albanci iz Albanije, preokupirani sopstevnim siromastvom i borbom da izgrade politicko drustvo, za to nisu pokazali nimalo interesovanja. Albanski kralj Zogu, koji je vladao izmedju dva svetska rata, unistio je kosovske pobunjenicke baze u Albaniji sa ciljem da uspostavi vlast. Kada je dvadesetih godina nekoliko hiljada Kosovara napustilo oblast Ferizaja/Urosevca i Gnjilana i stiglo u Albaniju kao izbeglice, cela jedna generacija je imalo problema da se reintegrise u drustvo.

Grubi metodi koje je kosovski diktator Dzafer Deva primenjivao u Albaniji kao Ministar unutrasnjih poslova kvislinske vlade za vreme Drugog svetskog rata, stvorili su otpor kod albanskih Albanaca. U samoj Albaniji, Albanci su imali drugacija iskustva sa Nemcima, koji su u odnosu na njih bili sumnjicaviji nego u odnosu na Kosovare, koji su im se svim srcem pridruzili kako bi se otarasili Srba.

U vreme komunizma neki Kosovari koji su u romanticarskom nacionalistkom raspolozenju pristigli u Albaniju kao na "slobodnu" teritoriju lose su prosli jer su bili uhapseni, internirani i osumnjiceni za spijunazu.

Kao u nekom vicu, kosovski Albanci intelektualci su osmadesetih godina gledali albansku televiziju na isti nacin kao sto su mnogi Albanci gledali jugoslovensku televiziju iako su njihove vlade pokusavale da uzajamno ometaju TV stanice. Kosovski Albanci koji su ziveli u liberalnijoj drzavi pod Titom su za vreme "gastarbajterskom buma" zeleli sve sto je albansko, dok su Albanci u Tirani bili zeljni da nadju prozor u svet kako bi mogli da gledadu "Doktora Zivaga" ili "Groznica subotnje veceri" na jugoslovenskoj TV.

U vreme kada su Kosovari ceznuli za svim sto je albansko, u samoj Albaniji doslo je do zasicenja albanstinom. I ekonomske razlike su uocljive. Iako dolaze iz najsiromasnije jugoslovenske pokrajine sa "standardom treceg sveta", sudeci po nekim autorima zivotni standard kosovskih Albanaca je znatno iznad standarda njihovih sunarodnika iz Albanije koji su ziveli u najizolovanijoj evropskoj drzavi staljiniste Envera Hodze.

Albaniju je veci deo njenog postojanja bio los glas najsiromasnije zemlje Evrope, dok su Kosovari ubirali plodove bivse Jugoslavije koja je bolje stajala nego komunisticke zemlje. Mnogi Albanci iz Albanije bili su zapanjeni velikim i dobro opremljenim kucama kosovskih Albanaca, kao sto su i kosovski Albanci bili neprijatno iznenadjeni malenim stanovima u kojima zive sabijeni Albanci u Tirani.

I jezicki problemi su izazvali kulturni sok. Nametnuto prihvatanje toskovske varijante albanskog jezika, koji je juzni dijalekt, kao standardnog jezika stvorilo je Kosovarima probleme jer oni po pravilu pripadaju plemenu Gega. Kosovarima predstavlja poteskocu da govore ovim dijalektom, u istoj meri u kojoj to predstavlja problem za severnog Albanca. "Za nas je ucenje standardnog albanskog jezika isto sto i ucenje stranog jezika", kaze Dukadjin Gorani, novinar i politicki analiticar. Nazalniji geg je tesko pretvoriti u toskovski koji je bogat samoglasnicima.

Zato ce ujedinjavanje biti posebno tesko na psiholoskom nivou. Sve strane su svesne da nije "otadzbina" Abanija ta koja je okoncala srspku vladavinu pokrajinom, vec NATO.

"Istina je da i ovdasnji i oni Albanci tamo pripadaju istom sloju, ponasaju se isto", kaze Lirak Cela, glumac koji je postao portparol KLA zapovednika Remija tokom rata a zatim predvodio nastojanja Tacijeve vlade da u pokrajini izgradi umetnicki zivot. "Za ovo vezivanje postoji izreka - I Kosovski Albanci i albanski Albanci su isto sranje koje je na pola presekao kolski tocak."

ALTIN RAXHIMI (AIM)