Bankrotirana drzava

Srbija se suocava sa pristiglim ratnim troskovima

Devalvacija dinara vec se dogodila, samo se vlast trudi da sakrije poslednji cin ekonomske destrukcije. Srpski premijer Mirko Marjanovic preko price da devalvacije nece biti, indirektno priznao da u drzavnoj blagajni vise nema deviznih rezervi

AIM, PODGORICA, 20. 9. 1999. (Od dopisnika AIM iz Beograda)

Ratni troskovi i racun za izgubljeni rat stigli su Srbima na naplatu samo tri meseca posle okoncanja sukoba sa NATO alijansom. Koliko je vredelo dostojanstvo, heroizam i patriotizam vidi se ovih dana na crnom deviznom trzistu - ionako slabasni dinar strmoglavo se srozao u odnosu na nemacku marku, tek toliko da pokaze drcnim srpskim ratovodjama koliko je tezak poraz u koju su uvukli svoj narod. Lazno dostojanstvo ipak, dakle, ima cenu i ona se neumoljivo iskazuje kroz vrednost nacionalne valute, ma koliko se srpski vlastodrsci trudili da sakriju ogromne troskove besmislenog ratovanja. Veci neprijatelj u ovom trenutku srpskom rezimu je ekonomska situacija u zemlji od slabasne i hronicno podeljene opozicije.

Drzavna kasa je posle tromesecnog rata prazna, zemlja izolovana i na vidiku nema ni trunke nade da bi neko (cak i neozbiljan) investirao u propalu i za ratne zlocine optuzenu vlast. Da su drzavne finansije u kolapsu prvi je potvrdio potpredsednik srpske vlade u ostavci i lider Srpske radikalne stranke Vojislav Seselj, potvrdjujuci tako tezu da su mu socijalisti stavili u zadatak da gradjanima saopsti sve neprijatne istine. Kad je vlada Srbije odlucila da tromesecni dug penzionerima nadoknadi bezvrednim papirima u obliku bonova, Seselj je bez trunke zazora priznao da je takav potez iznudjen cinjenicom da je drzavna kasa ispraznjena i da ce penzioneri biti prvi koji ce poceti da otplacuju ratne troskove.

Zatim su na red stigli prosvetni radnici, kojima je samo privremeno, da bi pocela skolska godina, podmazan prazan novcanik sa polovinom necega sto se zove mesecna najamnina. A onda se otkrilo da drzava ne moze da isplacuje ni vojnike i rezerviste koji su tri meseca krvavili gace na ratistu, zdravstvene radnike, trudnice, decje dodatke, pa cak ni svoju administraciju. Bilo je potrebno da Stamparija novca u Topcideru samo upali masine za jednu smenu pa da na novcanom trzistu nastane haos, koji je dodatno uvecan izbacivanjem dinara sa podrucja Kosova za koje srpski rezim tvrdi da je suvereni i integralni deo Jugoslavije.

U ratnom i tromesecnom postratnom periodu u Srbiji je bila uspostavljena krhka ravnoteza novcanih tokova koja se zasnivala na niskim nadnicama i kontrolisanim niskim cenama hleba, mleka, secera, ulja i elektricne energije. Novcana masa koja je u to vreme bila u opticaju pokrivala je minimalne potrebe drzave i stanovnistva. Svako narusavanje te ravnoteze, a ono je bilo neminovno, po logici ekonomskih pravila, moralo je da izazove poremecaje i da se negativno odrazi na "zdravlje" nacionalne valute.

Potroseni i iscrpljeni robni stokovi i nemogucnost da se u uslovima izolacije i nestasice novca organizuje iole racionalna proizvodnja neminovno su vodili poskupljenjima vecine roba od egzistencijalne vaznosti za gradjanstvo. I potom je krenula cuvena inflaciona spirala igre cena i kursa, koja se nikakavim pretnjama i apelima drzavnih cinovnika ne moze zaustaviti. Vecina ekonomskih analiticara misli da je stampanjem para i dolaskom izvesne kolicine dinara sa Kosova prouzrokovana sadasnja inflaciona kriza u Srbiji. Malo ko, medjutim, ukazuje na mogucnost mini monetarnog udara drzave. Tu tezu ne treba olako odbacivati. Ako je tacno da je drzava preko Narodne banke Jugoslavije nastampala 400 miliona dinara, a nove novcanice u opticaju to nesumnjivo potvrdjuju, onda bi se mogao izvuci zakljucak da je tim dinarima trebalo otkupiti devize za koje se osnovano pretpostavlja da ih narod drzi u slamaricama.

Histerija na ulicnom trzistu deviza koja je trajala tri-cetiri dana i kasnije postepeno smirivanje kursa mogli bi da budu znaci da je drzavi trebala odredjena kolicina deviza ili da nesto plati sto je sivim kanalima uslo u zemlju, ili da bar malo popuni devizne rezerve koje su hronicno anemicne. Ako je tacna pretpostavka da u deviznim rezervama nema ni 130 miliona dolara, onda je to siguran znak da je Srbija, odnosno Jugoslavija, bankrotirala. Na tu pomisao navodi i najnovija izjava Mirka Marjanovica, srpskog premijera, koji je hladnokrvno priznao pred aktivistima drzavnog sindikata da ce drzava morati da tolerise ogromnu disproporciju izmedju zvanicnog i crnog kurs (koja se ponekad penje i na odnos 1:2). Marjanovic je tim povodom rekao da devalvacije dinara nece biti, ali ne zato sto ce se vrednost nacionalne valute stabilizovati i braniti deviznim rezervama, vec zato sto drzava upravo nema deviznih rezervi kojima bi branila dinar posle devalvacije. To je samo jos jedna potvrda da je drzava bankrotirala i da se to vesto skriva frazama o "devalvaciji koje nece biti", da bi se navodno zastitio narod.

Taj isti srpski premijer priznao je takodje da drzava koju on operativno vodi nije u stanju da Madjarskoj plati lanjski dug za transport gasa iz Rusije. Dug je vec narastao na 20 miliona dolara, a Marjanovic nemajuci drugi izlaz optuzio je Madjarsku da je kao clanica NATO saveza resila da napakosti Srbiji tako sto trazi naplatu dugova. Vrednost nacionalne valute oduvek je bila pouzdan znak zdravlja ili bolesti nacionalne ekonomije. Od dinara danas beze svi - od drzave, preko poslovnih ljudi, seljaka na zelenoj pijaci, do obicnih gradjana.

Nevolja je, medjutim, sto ce se devizne rezerve i dalje iscrpljivati, a jedini izvor za njihovu nabavku nece nazalost, biti izvoz domacih roba posto toga nema, nego doznake rodbine koja zivi i radi u Nemackoj, Austriji, Francuskoj ili Svajcarskoj. Te sume nisu velike i pomoci ce pojedinim porodicama u Srbiji da prezivljavaju izvesno vreme, ali nece pomoci drzavi da se izvuce iz deviznog debalansa. Ima istine u spekulacijama da je ekonomska situacija veca glavobolja jugoslovenskom predsedniku Slobodanu Milosevicu, nego opozicija koja trazi njegovu smenu. Zato on zuri, ma koliko to bilo besmisleno i karikaturalno, da se svakog dana javno pohvali kako je obnovio ovaj ili onaj sruseni most, izgradio poneku srusenu kucu, obnovio vodovod ili dalekovod ili zaposlio nekolicinu radnika u ponovo pokrenutim fabrikama. Na taj nacin, s jedne strane on racuna da ce pridobiti simpatije veceg dela stanovnistva, ali s druge strane upada u sve vece finansijske dubioze, koje ce ga neminovno odvesti u hiperinflaciju.

Za "obnovu i izgradnju", kako je zamisljaju vladajuci socijalisti, treba veoma mnogo svezeg a ne laznog novca. Kupovina socijalnog mira i privida "obnove i izgradnje" na kraju ce skupo kostati gradjane Srbije. To je opasna avantura rezima, reklo bi se poslednja karta na koju je on zaigrao da bi se odrzao u vladajucem sedlu. Destrukcija ekonomskog sistema Srbije je u zavrsnoj fazi, ali i to je prilika da neko na tome profitira. Tvrdoglavo odbijanje da dinar devalvira ide samo na ruku povlascenim firmama ciji su direktori ili vlasnici ljudi iz vladajuceg partijskog i drzavnog establismenta. Oni su jedini koji mogu i smeju da zakucaju na vrata guvernera Narodne banke Jugoslavije, koji je usput clan najuzeg rukovodstva (Direkcije) Jugoslovenske udruzene levice, i traze devize po zvanicnom kursu od 6 dinara za 1 nemacku marku. Mozda niko od tih ljudi nikada to nece uraditi, ali je dovoljno da ima mogucnost da tako kupljene marke odmah preproda na ulici po crnom kursu od 13 dinara za 1 marku, ili ziralno 18 dinara za marku. U cije dzepove odlazi tako ostvareni profit, koji je jos vise multiplikuje ako se jeftino kupljene devize od Narodne banke Jugoslavije upotrebe za uvozni sverc, recimo benzina ili lekova.

Devalvacija se fakticki u Srbiji vec dogodila i to oseca svako ko udje u prodavnicu ili zadje medju tezge na zelenoj pijaci. Vlastima ostaje da tu cinjenicu ili precutkuju, ubedjujuci narod da i dalje zivi u srecnoj zemlji, ili da za "nase nove ekonomske nevolje" optuzuje novi svetski poredak i njihove domace sluge - demokratsku opoziciju.

Misa Brkic(AIM)