STRAH OD GLADI

Poljoprivreda

Vise nije pitanje mogu li seljaci, i sami dovedeni do siromastva i granice izdrzljivosti, da nahrane deset miliona vise ili manje gladnih, vec da li ce uspeti da prehrane sebe i svoje porodice!

AIM, PODGORICA, 17. 9. 1999. (Od dopisnika AIM iz Beograda)

U jednom od retkih intervjua, datom zapadnim medijima u vreme dok je Srbija jos bila u predvorju izolovanosti od sveta, cije ce trajanje potkopati samouverenost srpskih vlasti, Slobodan Milosevic je rekao da njegova zemlja ima toliko hrane da moze da izdrzi pod sankcijama najmanje hiljadu godina! Tadasnji predsednik Srbije nije bio daleko od istine: u ranim godinama embarga, poljoprivreda je jos bila u prilici da se koliko-toliko odrzi na nogama, uprkos tome sto je drzava prema njoj bila veoma skrta. Petina srpskog stanovnistva, koja se bavi proizvodnjom hrane, cutke je pristala da na svojim plecima iznese sve nedace u koje je rezim u minuloj deceniji uvlacio zemlju. Vlast je, kao kakav dobar psiholog, znala da seljacki patriotizam podupiru dve jednostavne ali mocne poluge: vekovna privrzenost njivi koja se, i kad od nje nema nikakve vajde, ne prepusta korovu i dangubi, i seljakovoj sklonosti ka vodjama . Uz penzionere (milion dvestapedeset hiljada), seljaci su bili onaj deo birackog tela na koji je rezim s pouzdanoscu mogao da racuna.

Cinilo se da taj zlatni rudnik za odrzavanje socijalnog mira, kao ni ljubav izmedu vlasti i sela, nikad nece presahnuti. Izgledalo je da predsednik nije preterao u optimistickom predstavljanju srpske samodovoljnosti. Ipak, neke notorne cinjenice su prenebregnute. Poljoprivreda je za osam godina izdrzala tri rata u neposrednom okruzenju (seljaci su, mada su im sinovi bili mobilisani, gotovo poverovali da "Srbija nije ucestvovala" u njima) i jedan na sopstvenoj teritoriji. Ne praveci sve do nedavno pitanje sto ih drzava uporno vara i sto im za prodate proizvode daje papire ili novac s tolikim zakasnjenjem da mu inflacija pojede svaku vrednost, seljaci su, kao i svi ostali u Srbiji, najzad shvatili da su stigli do kraja puta!

Danas nije pitanje mogu li da nahrane oko deset miliona manje ili vise gladnih u Srbiji (i jos oko milion izbeglica), vec mogu li da prehrane sebe i svoje porodice! I seljake je, dakle, uhvatio strah od gladi!

Zasto? Na to pitanje nije tesko odgovoriti, jer u Srbiji, osim komunalaca, pivara i seljaka malo ko i malo sta radi. Pritom, razumljivu, gotovo od Boga datu, potrebu da prezive imaju svi: i oni koji, ukoliko jos imaju srece da rade, mesecno zaraduju u proseku pedesetak DEM, i oni cija bedna primanja stizu sa ogromnim zakasnjenjem (penzioneri, zaposleni u prosveti i vecini fabrika koje jos koliko-toliko funkcionisu), i bolesnici, deca ili mlade majke kojima drzava duguje nadoknade za najmanje godinu dana! Srpsko selo, koje se napokon uverilo da sankcije nisu prednost, kao sto ga je ubedivala vlast,(navodno nema konkurenciju a ima, navodno, moc monopoliste) vec strasna kazna, i samo, poput stanovnistva u gradovima Srbije danas oskudeva u mleku, ulju, seceru, mesu, stocnoj hrani i drugim artiklima vaznim za svakodnevni zivot.

Kako je i zasto srpska poljoprivreda dovedena na rub propasti i poslednje granice izdrzljivosti, nije ni malo tesko objasniti. Jos u vreme J.B.Tita i komunizma ustanovljena je praksa da se poljoprivreda koristi kao bunar iz koga se samo izvlaci, a zauzvrat nista ne ubacuje. Njihovi presvuceni naslednici, srpski socijalisti su tu praksu doveli do savrsenstva. Podilazili su seljacima recima, ali su ih ostavljali bez novca - i za ulaganja u razvoj i za otkupljene proizvode. S druge strane, dopustajuci "mangupima iz svojih redova", vicnim privatizaciji ispod zita, da raskrcme drustvena poljoprivredna imanja i, cak, jedan gigant kakav je bio Poljoprivredni kombinat Beograd (koji je hranio prestonicu i dobar deo Srbije) dovedu do prosjackog stapa, drzava je presekla granu na kojoj je sedela. Drustvenog sektora, onog s kojim su se komunisti ponosili a potonji socijalisti ga podrzavali, vise takoreci nema - drzava je sada spala samo na seljake, koje je uporno pokusavala da istisne iz proizvodnje hrane. Bez obzira na sav skripac s hranom, srpska vlast se prema njima i dalje ophodi kao u Lenjinovo vreme: misli da jos imaju dve duse i da sluze samo da placaju porez i salju decu u vojsku!

U medjuvremenu je propala i Vojvodina, zitnica o kojoj se s debelim razlogom tvrdi da bi s delimicnim podsticajima koje na Zapadu uziva agrar mogla da hrani pola Evrope. Ali, za razliku od srpskog seljaka, koji nema nikakvu naviku da se buni, vojvodjanski paori, ljuti na drzavu sto hoce da im uzme psenicu budzasto i da je plati kad novac izgubi svaku vrednost, pokazali su ovog leta da vise ne pristaju na prevare. Umesto ocekivanog otkupa od najmanje milion tona, Vojvodjani (od kojih se drzava po pravilu opskrbljuje hlebnim zitom) su predali jedva stotinak hiljada! Sedamsto miliona dinara, koje je Narodna banka Jugoslavije nekako namakla da bi se narodu obezbedio hleb (cija niska cena i dalje igra ulogu uspesnog cuvara socijalizma), mogu se potrositi za predizbornu kampanju vladajuce koalicije, ali se u poljoprivredu sigurno nece uloziti. Epizoda sa psenicom verovatno i ne bi bila toliko bitna da dodatno ne potencira vec dovoljno rasiren strah od gladi.

Temelj na kome je pocivala odbrana od sankcija i tvrdnja o "hrani za najmanje hiljadu godina" sasvim je potkopan. To, najpre, potvrdjuje zestok pad poljoprivredne proizvodnje, koji se vec naslucuje po mnogim nestasicama. Preciznih, zvanicnih podataka nema, posto rezim preko drzavnih medija i dalje velica uspehe poljoprivrednika.

Sad kad najvise treba, ima se najmanje. Dugogodisnje sankcije, cinicno niska ulaganja u poljoprivredu, oskudica mineralnih djubriva i sredstava za zastitu useva, nafte, prevarantski odnos prema ratarima i stocarima, a ovog leta i krajnje nepovoljni klimatski uslovi ostavili su teske posledice i na ukupnu produkciju glavnih namirnica i na njihove proizvodace. Na pijacama jos postoji dobra ponuda voca i povrca, ali se ono slabo prodaje zbog visokuh cena (uzrokovanih nedostatkom nafte i benzina) i osiromasenog gradjanstva. Poplave a potom suse su bas ovog leta prepolovile poljoprivrednu proizvodnju. Na pomolu je i oskudica mesa, jer se seljaci sve redje odlucuju za tov stoke.

Osiromaseno i odavno potisnuto na periferiju drzavne brige, srpsko selo na pragu 21. stoleca zivi kao u srednjem veku: vecina njih, cak i ona nadomak velikim gradovima, nema vodovod i kanalizaciju! Uz sve to, proizvodnja hrane prepustena je starim ljudima i zastarelim masinama, od kojih je vecina premasila godine ljudske punoletnosti. Sve u svemu, ni reci o optimizmu. Ima ga tek toliko da se osnazi strah od gladi.

Bisekra Matic (AIM)