ZIVOT U KONDICIONALU

Novosadska svakodnevica

Tri meseca posto je predsednik Milosevic, iznenada dosao u Novi Sad da bi na televiziji objavio svecani pocetak obnove svega porusenog, Novosadjani Dunav prelaze skelom i camcima, strepe od kise, nemaju struje niti tople vode i sa sa strahom cekaju zimu

AIM, PODGORICA, 15. 9. 1999. (Od dopisnika AIM iz Beograda)

Novi Sad u poslednjem postratnom periodu zivi u raskoraku civilizacijskih navika i stvarnosti. Ako se neko kojim slucajem pozali da danima nema tople vode u daljinskm toplovodu, dobronameran, dovitljiv sugradjanin, ce ga podsetiti da zivi u najsiromasnijoj drzavi u Evropi, siromasnjoj od mitske Albanije, uz saljivo upozorenje da svoje civilizacijske prohteve uskladi s tim podatkom.

Kad i pored kablovske veze televizor ne pokazuje programe, Novosadjani znaju da u kvartu gde je sediste sistema nema struje. Kablovska televizija je vazan segment novosadskog zivota, jer se preko nje masovno prate informative emisije TV Crne Gore, "hvataju" dva hrvatska tv kanala, a moguce je, uz izbor stranih satelitskih programa, videti drzavnu televiziju i one lokalne stanice koje reemituju Dnevnik RTS, poput TV BAP (Backa Palanka, mesto iz kojeg su u politicku orbitu pre vise od deset godina lansirani Mihalj Kertes i Radovan Pankov- izuzetno vazni ljudi trece Jugoslavije i bliski saradnici predsednika Milosevica.

Elektroinzinjer, strucnjak za kompjutere, do kuce je dovezao kola "na isparenju". U potrazi za benzinom je shvatio da su sa ulice pocisceni i oni, u Novom Sadu zapanjujuce retki, prodavci benzina "na flase"; da je glas kako se na jednoj od pumpi toci gorivo proizveo samo red ljudi i automobila dug pet kilometara, ali ne i mogucnost da se napune rezervoari; da u banci, u koju je svratio da podigne deo plate (vise voli da ne pamti ni koji je deo ni za za koji je mesec) nije bilo novca...

Kroz gorak smeh je objasnio da je ipak srecan covek: Tog dana nije imao nekog posla na petrovaradinskoj strani Dunava, pa je bio postedjen forsiranja reke skelom ili nekim od camaca koji svakodnevno prevoze na drugu obalu sumorne i zabrinute ljude pored srusenih mostova ciji ostaci strce iz vode. Potom se naljutio: "Kad 21. septembra izadjem na demonstracije, necu se vratiti dok im ne vidim ledja." Dan kad je prasnuo bio je sasvim obican. Njegova, sasvim obicna i prosecna novosadska porodica je vec bila savladala prvi dan cetvrtog razreda svojih blizanaca i muku da sve - od knjiga i svesaka i ostalih sitnica, do dukseva i patika - mora duplo da kupi.

Novi Sad je siromasan kao i svi srecni gradovi Srbije u kojima je na vlasti opozicija, ne zato sto su gradjani pogresno izabrali, nego zato sto gradski novac prelazi dug put - prihodi grada idu republici, ona vraca sumu koju sama odluci. Novosadjani zive u kondicionalu: ako gradski prevoznik dobije gorivo, autobusi idu redovnije, ako ne dobije trpe i drasticne redukcije; ako komunalci zaduzeni za ciscenje grada imaju cime da pokrenu masine, odnesu smece - u saprotnom, ono saceka; ako slucajno ima ulja i secera u nekoj od gradskih prodavnica, jedni drugima dojavljuju, pa ako imaju novca i kupe neku od ovih deficitarnih namernica; ako znaju ko prodaje gorivo "na crno" kupe, cak i ako ne znaju da voze. Trebace nekom. Jestivo ulje se cuva i za kandila koja, ako se dobro rasporede, osvetle stan da sljasti "k'o Versaj", jer struje, receno zargonom novosadskih klinaca, "malo ima da, malo ima ne" i obicno se ne zna kad ce biti "ne".

Gradu treba novac i njegov ministar finansija Branislav Pomoriski uporno pokusava da kod republickih vlasti isposluje bar primenu propisa koji gradovima daje pravo da od svojih prihoda zadrze sumu potrosenu na obnovu porusenog tokom bombardovanja:

"Sacinili smo dokumentaciju tesku sest kilograma" kaze dok objasnjava koliko puta je isao u Beograd kod republickog kolege i njegovih zamenika, a epilog je da su mu, na kraju rekli kako je "zamenik ministra izgubio dokumentaciju". Istoriju novosadskog novca Pomoriski prica da bi potkrepio zakljucak kako Direkcija za obnovu zemlje obnavlja Novi Sad njegovim parama. Povod je, na poslednjoj sednici Gradske skupstine, bila rasprava o izgradnji mostova. Grad bi, naime zeleo da finansira izgradnju pesackog mosta na ostacima starog gvozdenog koji povezuje centar Novog Sada i Petrovaradinsku tvrdavu. Republicka Direkcija za obnovu zemlje je dozvolu uslovila izvestajem revizione komisije. Sva je prilika da ce izvestaj stici prekasno za ovu gradjevinsku sezonu.

Niko ne zna sta donosi prava jesen sa kisom i kosavom. Svi strepe od zime, duge, hladne, bez struje i grejanja. Oglasima dominiraju groteskne ponude - menjam termo pec za "kraljicu peci" ili "smederavac". Strah izaziva zima sa santama leda na Dunavu koje ce apsolutno onemoguciti komunikaciju izmedju dva dela grada, na razlicitim obalama reke.

Novosadjani prolaze pored ostataka svoja tri mosta, prelaze Dunav skelom i camcima, i cekaju da se bar nesto pruzi preko reke, makar to bio i pontonski most kakav je grad imao pocetkom veka, i koji je po obecanjima trebalo da bude pusten u saobracaj 1. septembra, a sada "samo sto nije".

Tri meseca posto je predsednik SRJ Slobodan Milosevic iznenada (14. juna) posetio Novi Sad da bi objavio svecani pocetak obnove cele zemlje i porusenog prilikom NATO bombardovanja, a Novosadjanima posebno obecao opravku mosta kod Beske na putu Beograd - Subotica za 40 dana i izgradnju zeleznickog mosta za tri meseca, stanovnici Novog Sada Dunav i daljegazeskelama i camcima. Most kod Beske je zakrpljen i vec bio zatvaran zbog dorade, a obecani zeleznicki je u projekatu.

Dok centralne vlasti pokusavaju da se nametnu kao jedini izvodjaci obnove porusenog Novog Sada, Novosadjani se mrste na privremene "montazno-demontazne" ideje i pritom sumnjaju da im se i to nudi za njihove pare. Novosadjani koji svakodnevno moraju preko reke zbog skole, posla, lecenja, porodjaja nisu zaboravili da je Bec ponudio privremeni most gradskim vlastima, ali da austrijski inzinjeri nisu mogli da dobiju vize od savezne administracije.

"Dosao je iz skole mokar do gole koze", prica majka gimnazijalca koji ide u klasicnu jezicku gimnaziju, u Sremskim Karlovcima, jednu od ukupno dve u Srbiji gde se uce latinski i starogrcki. Gimnazija vazi za elitnu skolu, starija je od Matice srpske sto u Novom Sadu nije ni malo beznacjana cinjenica. Zali se da porodicni standard tesko podnosi svakodnevnih 25 dinara koje sinu daje "za svaki slucaj", deo za uzinu, a 10 dinara za camac, ako zakasni na skelu.

Nemoc zbog siromastva i neizvesnost su dva dominantna osecanja medju obicnim Novosadjnima. "Rat je. I NATO je. I Klinton je. I Sloba je. Svi su, samo ja nisam. Sta ce biti sa mnom," zapisao je cetrnaestogodisnji decak tokom bombardovanja na papiric koji su njegovi odrasli ukucani slucajno pronasli, tek kad su bombe prestale. Mastao je na papiricu da ce se upisati u Srpsku gimnaziju u Budimpesti, jer je cuo od drugova da je tamo "evropski sistem ucenja". Njegovi drugovi i on vise za uzinu ne kupuju kifle; kupuju lepinju, jer je jeftinija i veca, a ako im preostane novca zajednicki kupe i neki sok, pa podele...

Milena Putnik(AIM)