IZOBILJE SAMO NA TV-u

Zivot u Beogradu

AIM, PODGORICA, 10. 9. 1999. (Od dopisnika AIM iz Beograda)

Pre desetak dana su reporteri lokalne beogradske televizije snimajuci pocetak skolske godine na ulici upitali devojcicu kako je bilo prvi dan u skoli. Nisam isla, odgovorila je ona:Nisam imala sta da obujem, a bilo je hladnjikavo. Ici cu danas. Dobila sam patike. Ove, vidite. Kupila mi ih je baka. Mama i tata nemaju...

Pocetku skolske godine obradovala se jedino vlast i resorni ministar srbijanske provete Jovo Todorovic. A imali su i razloga. Strajk prosvetara koji nisu dobili tri plate i pride novac za topli obrok i regres je propao. Ucitelji i nastavnici su optuzeni za unosenje politike u skole, za saranju sa agresorom, sekte, drogu i ko zna sta jos. U svim skolama u Srbiji, osim onih koji nisu imali razglas, ili su razredne staresine ostale gluve na naredbu Ministarstva, citana su cak tri pisma iz Ministarstva. Svako namenjeno odredjenom uzrastu. Osim sto ih je pozdravio i pozeleo im srecnu skolu u Srbiji medju njivama i sljivama( u potpisu stoji vas cika ministar) prvaci su slusali i drzavnu himnu. Druga dva pisma podsetila su starije osnovnice i srednjoskolce na bombardovanje NATO-a. U svemu onome sto nam se dogodilo sastavljaci pisma su videli tinjanje i razbuktavanje sukoba izmedju starog i novog svetskog poretka, Istoka i Zapada, zakona sile i moci zakona, modernog i klasicnog oruzja, hladnokrvnih masovnih ubica i dostojanstvenih branioca domovine... Umesto da se posle pet meseci pauze izljube i pozdrave, decu ionako istraumatizovanu bomabardovanjem i siromastvom su sacekala pisma koja na ovim prostorima nisu bar po sadrzaju, recniku i intonaciji vidjena od kraja Drugog svetskog rata.

Sto je beda veca pisma su sve besmislenija i oporija. Jedna niska uciteljica otisla je i dalje: naredila je desetogodisnjoj deci da sedam dana gledaju TV Dnevnik drzavne televizije i da u svojim dnevnicima beleze sta im se najvise dopalo. Tu vrstu TV presije jedva izdrzavaju i stariji a kamoli deca. Na drzavnoj televiziji zapravo ima svega cega nema u zivotu. Porusena zemlja se gradi, privreda cveta, a bilo bi jos bolje da nema izdajnika, stranih placenika i saradnika NATO (citaj opozicije). Ne pominju se bosonga deca i siromasni roditelji, ni izbeglice sa Kosova ni policijske barikade koje ih sprecavaju da dodju u Beograd.

A prestonica SRJ ove jeseni prezivljava poprilicno tmurne dane. Osim dilera deviza deviza, donjeg vesa izlozenog na kartonskim kutijama, zajedno sa otrovima za unistavanje buba i pacova, toalet papira i ko zna cega jos, trotoarima grada se valjaju drva koja Beogradjani uzurbano kupuju za predstojecu zimu bez struje. Odzaci su privilegija Beogradjana u starom delu grada. Vise od 300 hiljada Novobeogradjana u cijim stanovima nema odzaka uzdaju se u ruski gas. Oni hrabriji probijaju stakla na terasama i prozorima kuhinja, kako bi dim iz sporetasmederevca, najpopularnijeg grejnog tela u Srbiji isao napolje. Nije bitno sto komsija sa viseg sprata nece moci da dise.

Iako je zima jos daleko, u pojedinim delovima Beograda nema struje svaki drugi dan. Pocinju da se formiraju i redovi za osnovne zivotne narenice poput secera i ulja. Vec desetak dana mleko moze da se nabavi samo ako se ustane rano i stane u red u kome se ceka da se radnja otvori i istovremeno "uziva" u penzionerskim naklapanjima o novom svetskom poretku, zlim Amerikancima, genocidnim Siptarima... Srecom, ni oni se vise ne usudjuju da javno podrze Milosevica. Poskupljenje mleka od tridesetak odsto na 4 dinara (oko 30 pfeniga) koje je vlada odobrila daleko je od sedam dinara po litru, koliko zahtevaju proizvodjaci..

Cene benzina i nafte su nedavno povecane ali to u Srbiji ne znaci nista: goriva nema na pumpama, ali ga zato ima u plasticnim flasama kraj puteva kod preprodavaca. Bonovi koje je drzava propisala za nabavku benzina (2o litara po vozilu) vaze i dalje. Nije vazno sto benzina nema, a divlji trgovci drze samo do kes novca. Uz to prodaju po visoj ceni benzin "obogacen" svim i svacim, pa i vodom! Svercerski trik sa kuvanjem plasticnih flasa od litar i po zarad smanjivanja zapremine spada u bezazlenije. Privilegovani uvoznici goriva nalaze nacin da gorivo prebace na "crno" trziste, a na pitanje ko je, kako i koliko upetljan u ove poslove, ne bi mogao da odgovori ni neki srpski Eliot Nes, kada bi postojao. Tek, goriva na pumpama nema i verovatno ga nece ni biti. Sudbinu zavisnika od drzavne kontrole cena dele i apotekari, ali je najteze hronicnim bolesnicima. Posto su tokom rata gotovo potpuno prestali da idu kod lekara, sada se suocavaju sa nestasicom lekova od kojih im bukvalno zivot zavisi. Tako se tek nedavno pojavio nitroglicerin za srcane bolesnike uvezen iz Rusije, a nedostaju lekovi za astmaticare, bubrezne i ostale hronicne bolesnike. Domaca farmaceutska industrija ne isporucuje dovoljno "osnovnih" lekova jer joj se proizvodnja ne isplati zbog cene koja nije menjana godinama, ali i zbog visoke cene sirovina. Jedan penzioner tvrdi da u drzavne apoteke ulazi samo po navici, ali lekove koji su mu neophodni kupuje u privatnim apotekama ili ih narucuje u inostranstvu i placa devizama.

Umesnost prezivljavanja meri se i obezbedjivanjem mesta u bolnicama u kojima bukvalno sve morate kupiti do operativnog konca do vate, alkohola. Ko nema novca on moze da umre, iako mu je uredno celog zivota drzava odbijala do plate novac za sociojalno i zdravstveno osiguranje.

Polazak djaka u skolu ponovo je aktuelizovao pricu o gradskom prevozu u dvomilionskom Beogradu. Autobusi, proredjeni zbog nestasice goriva bukvalno pucaju pred naletom golime ljudi koja bi da se preveze. Posebno oni Gradskog saobracajnog preduzeca koji su i pre rata bili u fazi raspadanja i tehnicke neispravnosti. Gradom kruze i privatni autobusi, nekada turisticki za duge voznje. U zelji za brzom zaradom, u njima se za razliku od drzavnog, karta mora kupiti, jure Beogradom kao putujuci cirkus. Neki od njih jos po karoseriji imaju iscrtane i obojene zelene plame, zuto sunce i plavo more, iritirajuci osiromasene Beogadjane koji vec godinama ne idu na letovanje.

Na ulicama je sve vise prosjaka i bogalja koji takodje prose ali u vojnickim uniformama. Zivi spomenici ratova u kojima u proteklih deset godina Srbija nije ucestovala. Ceh ratnicke politike rezima placaju i oni koji su proteklih godina spasli zivu glavu. Puno ljudi hoda ulicamam besposleno, posto fabrike ne rade. Oni koji imaju radno mesto u proseku primaju osamdeset maraka mesecno. I to neredovno.

Novobeogradski buvljak je postao steciste ljudi sa fakultetskim diplomama koji trgujuci svercovanom robom nastoje da prezive. Medju njima, kao i medju Beogradjanima koji svakodnevno posecuju narodne kuhinje zarad besplatnog obroka, ima ekonomista, inzenjera, vojnih lica, penzionisanih sudija... "Zelim da kazem da se ovih dana jasno vidi da je posle zavrsetka rata, odnosno bombardovanja, doslo do povecanja industrijske proizvodnje i to se neminovno mora odraziti na povecanje zivotnog standarda gradjana", izjavio je u svom poslednjem istupu portparol vladajuce Socijalisticke partije Srbije Ivica Dacic. Rekao i nije pocrveneo.

Bojana Martic(AIM)