"Kontramiting" u etru

Mediji

Emitovanje Radio Tanjuga na frekvencijama stranih radio-stanica je novi momenat u intenzivnom medijskom nadmetanju Milosevica i medjunarodne zajednice nad srpskim FM nebom

AIM, PODGORICA, 6. 9. 1999 (Od dopisnika AIM iz Beograda)

"Najbrza vest na sto pet zapeta sest!"; ovako glasi dzingl-reklama-slogan (sve odjednom) nove beogradske radio stanice, Radio Tanjuga. U pitanju je, naravno, FM program koji je osnovala Telegrafska Agencija Nove Jugoslavije, drzavna novinska agencija koja je nekada bila ponos i dika Titove "nove" Jugoslavije, a sada obavlja - doduse, sa manje suptilnosti i stila - slican posao za Milosevicevu, jos "noviju" Jugoslaviju. Nove Jugoslavije se menjaju, ali Tanjug ostaje, da glorifikuje svaku od njih i njihova uvek "mudra rukovodstva", te da "zigose" "spoljnog i unutrasnjeg neprijatelja".

Beogradski radio-etar vrvi najrazlicitijim FM programima

• potpisnik ovog teksta bi mogao da ih nabroji pedesetak, a sigurno je da spisak time ne bi bio kompletiran - i svoje radio stanice imaju jos neke poznate novinske kuce, kao Politika i Novosti. Utoliko ni osnivanje Radio Tanjuga ne bi trebalo da predstavlja neko cudo, i jedva da bi zasluzilo da bude zabelezeno kao protokolarna vest. U specificnim medijskim i politickim prilikama u kojima se nalazi danasnja Srbija ovo je, medjutim, sasvim drugacije. Tajna svakako nije u (beznacajnom i bezbojnom, socrealisticki propagandnom) sadrzaju njegovih emisija, nego u frekvenciji na kojoj Radio Tanjug emituje svoj program. Jos od maja ove godine, radio signal na 105.6 mHz FM "rezervisan" je za neobican kolaz programa velikih stranih radio stanica na srpskom, hrvatskom i srodnim jezicima; od tada, gradjani Beograda i najveceg dela zapadne, severozapadne i centralne Srbije mogu po 24 sata dnevno, bez sumova, smetnji i krcanja da slusaju informativne programe Radija Slobodna Evropa, Glasa Amerike, Deutsche Welle, BBC i Radio France Inernationale.

Tokom proletnjeg rata, narocito u njegovoj drugoj polovini, gradjani Srbije - ukljucujuci i nebrojene hiljade stranacki neorganizovanih i politicki posve neostrascenih "obicnih" ljudi - pocelo je da slusa ove programe (cesto na krcavim tranzistorima, uz svece, u podrumu). Narocito je popularan postao nocni program Radija Slobodna Evropa, skoro sestocasovni info-kolaz u celosti posvecen zbivanjima u Saveznoj Republici Jugoslaviji. Nacija je tokom proleca ionako noci provodila budna, jer su tada bombardovanja bila daleko najzesca.

Ovo je za Srbiju sasvim nov fenomen, ne samo politicki nego medijski i kulturni; za razliku od "zemalja lagera", u Srbiji i ostalim delovima pokojne SFRJ nije postojala narocito razvijena i masovna navika slusanja informativnih programa velikih zapadnih stanica na jezicima istocnoevropskih naroda. Uostalom, i sama informativno-propagandna (govorimo ipak o hladnom ratu) delatnost tih stanica najvecim delom nije bila ni uperena prema Jugoslaviji, jer je Titov rezim uglavnom bio u sasvim dobrim i srdacnim odnosima sa Zapadom, te je postojao neki precutni "dzentlmenski" dogovor da se Tito kloni "Rusa", a da se Zapad zauzvrat ne mesa mnogo u njegovo dvoriste, dok god ovaj komunisticki harizmarh uspeva da odrzi Jugoslaviju na okupu a Sovjetski Savez daleko od Jadrana, Alpa i ostalih strateski vaznih "prirodnih bogatstava". Tako se sva iskustva starijih generacija sa ovakvim programima, u najboljem slucaju, svode na slusanje revolucionarnih dzez-emisija Grge Zlatopera na Glasu Amerike...

Paradoksalno, gradjani Srbije tek sada pocinju masovnije da se interesuju za ovakve programe, koji su za vecinu Istocnoevropljana tek nostalgicno podsecanje na "goru proslost". To nije slucajnost ili "anomalija", jer zapravo sledi osnovnu intenciju srpskog drustva pod Slobodanom Milosevicem: regresiju u neko sasvim neobicno "neobreznjevisticko" drustveno stanje; kao da je cuveni Staljinov Informbiro osvetnicki "pobedio" sa cetrdeset godina zakasnjenja! Ako je do pocetka bombardovanja ipak i bilo izvesnih medijskih sloboda, cak i za elektronske medije, objava ratnog stanja i prva NATO bomba na srpskom tlu oznacile su naprasno zavodjenje najstroze moguce cenzure, a u ratnim okolnostima, u kojima "glava lako odleti" (narocito kada je defetisticka narodna izreka i u praksi dokazana, nerazjasnjenim ubistvom Slavka Djuruvije, poznatog urednika i lokalnog medijskog mogula u zestokoj "licnoj" svadji sa rezimom i njegovim vrhom), i urednicka autocenzura je i te kako radila, nastojeci da se postedi gnjavaze, a i mogucih ozbiljnijih problema, tako sto ce nastojati unapred da pogodi zelje i potrebe razigranih cenzora iz Ministarstva informisanja.

Tako je Srbija, prvi put u svojoj istoriji, dobila pravu "sovjetsku" medijsku situaciju, u kojoj je razdor izmedju stvarnosti i medijske slike o njoj bio toliko monumentalan da je to pocelo da "bode oci" cak i onim gradjanima koji, inace, do tada nisu niposto bili neotporni na oficijelnu i "patriotsku" propagandu a la RTS, Tanjug ili Poli tika. Otuda je - a u bizarnoj kombinaciji sa NATO -ovim rusenjem mnogih predajnika drzavnog radija i televizije - gradjanstvo potrazilo drugi, alternativni put da se informise, i naslo ga je u vidu inostranih programa na domacem jeziku.

Ironija situacije je kompletna, s obzirom da je jedna od glavnih tacaka zloglasnog srpskog Zakona o informisanju upravo zabrana reemitovanja ovakvih programa na domacim stanicama... Tada je te stanice, koje su toliko nervirale rezim, slusao malo ko; danas se one, po svedocenju jednog kolege, cesto mogu cuti cak i u medjugradskim autobusima po Srbiji - do sada "pretplacenim" na Radio Beograd ili komercijalne stanice koje se bave "narodnjackim" paramuzickim bombardovanjem Srbije - dok su u kucama ogromnog broja gradjana vec postale sinonim za "vesti". Ovo narocito vazi za krajeve do kojih ne dopire signal retkih ponovo otvorenih domacih nezavisnih stanica, kakve su B2-92, Radio Indeks ili Radio Pancevo. Tako je, upravo zahvaljujuci drasticnoj cenzuri na kakvu Srbija nije navikla ni u jednopartijskom komunizmu posle 1948, rezim postigao upecatljiv autogol iz daljine, a sve namere njegovih medijskih komesara izvrgnule su se u svoju suprotnost.

Svecanom pokretanju programa Radio Tanjuga - za koji niko ne zna kako je preko noci dosao do dozvole za ovu frekvenciju, kad nije bilo konkursa? - prisustvovali su i visoki politicki funkcioneri i uglednici vladajucih stranaka, zakljucno s federalnim ministrom za informisanje Goranom Maticem. To potvrdjuje veliki znacaj koji rezim pridaje ovom "projektu" (svojevrsnom "kontramitingu" u etru!), od kojeg se ocekuje, ako ne vec da natera gradjane da slusaju originalnu i specificnu "Tanjugovu" istinu, onda bar da ih omete da slusaju informacije nad kojima izolovana beogradska vrhuska nema nikakvu kontrolu.

Mnogi Beogradjani svedoce da je jos nekoliko dana pre zvanicnog pripustanja u eter Radio Tanjuga, na frekvenciji 105.6 pocelo intenzivno ometanje emitovanjem snaznog i iritantnog piskutavog signala; neki, cak, kazu da na toj frekvenciji vise ne mogu da slusaju ni Tanjug ni "potpuri" inostranih stanica nego samo - tisinu. Ocigledno je da ce Dedinje pokusati svim tehnickim i politickim sredstvima da se suprotstavi planiranom "medijsklom prstenu oko Srbije", odnosno nameri Evropljana i Amerikanaca da u zemljama koje okruzuju Srbiju postave tako jake RTV odasiljace da ce cela Srbija moci da gleda i slusa razne informativne programe nad kojima ni Slobodan Milosevic ni dicna ministarstva informisanja nemaju savrseno nikakvu kontrolu. Jasno je da je, u situaciji kada su i "apoliticni" gradjani (a ne, kao dosad, samo onaj i inace opoziciono opredeljen deo populacije), izgubili svako poverenje u zvanicnu propagandu, rezim ovaj put zaista u opasnosti. Uostalom, i u Istocnoj Nemackoj, Cehoslovackoj ili Madjarskoj sve je krenulo "neduzno", od masovnog kucnog slusanja "Slobodne Evrope"...

Nasilnim "istiskivanjem" iz srpskih domacinstava po kojima su se razbaskarili, odnosno "pokrivanjem" nepocudnih FM signala, rezim pokusava da uzvrati udarac u medijskom odmeravanju, ne bi li tako dobio na vremenu i smislio novu taktiku kojom ce povratiti odbeglu slusalacku i gledateljsku "pastvu". Problem je, medjutim, sa medijskom strategijom ove vrste u tome sto je ona inherentno toliko neelasticna da ne trpi nikakve ozbiljnije reforme: ako se nista u njoj ne promeni, niko joj vise nece verovati, a ako se zaista promeni - raspasce se, bas kao i rezim kojem sluzi. Posto iz tog zacaranog kruga nema izlaza, rezim nemocno istrajava na dosadasnjoj medijskoj strategiji, pojacavajuci samo ekscentricnost dezinformacija te intenzitet mrznje i zivopisnost uvreda upucenih oponentima i celom spoljnom svetu, osim dve-tri prezivele "progresivne" drzave poput Iraka, Severne Koreje ili Belorusije.

A sto se tice one "najbrze vesti" iz (auto)reklamnog slogana Radio Tanjuga, to je za svaku pohvalu. Ali, razmazeni slusaoci sve odlucnije zahtevaju da vest bude i - tacna.

Teofil Pancic (AIM)