NASILJE NA SMENU

Zlocini na Kosovu

AIM, PODGORICA, 21. 8. 1999. (Od dopisnika AIM iz Beograda)

U gotovo virutelnoj srpskoj stvarnosti, dva meseca posle rata i NATO intervencije i kosovski Albanci i Srbi euforicno slave pobedu: prvi zele da veruju da su sami sa UCK oslobodili Kosovo a drugi da su pobedili NATO. Alijansa je po ovom pitanju vec poodavno rekla svoje i sada najblaze receno zbunjeno pokusava da zavede red na Kosovu izmedju Albanaca koji su se vratili kucama, i preostalih Srba. Ucinak pobede je prema prvim procenama oko deset hiljada ubijenih i poginulih kosovskih Albanaca, 700 hiljada proteranih i izbeglih kosovskih Albanaca. Sa srpske strane u protekla dva meseca prema takodje jos nesredjenim podacima medjunarodnih organizacija gotovo 200 hiljada izbeglih i proteranih kosovskih Srba, dve stotine ubijenih, tri stotine ranjenih.Brojke o otetima i nestalima se tek cekaju.

Shodno jos vladajucoj teoriji na ovim prostorima po kojoj se primat nad ljudskim zivotima daje teritoriji i pljacki, zlocini pocinjeni na Kosovu i oni koji se i danas dogadjaju vazni su samo za medjunarodne ekspertske timove i istrazitelje Haskog tribunala, i retke nevladine organizacije koje se u SRJ bave hunatiranim pravom. U skrivanju zlocina srpske vlasti su otisli dalje od Albanaca. Po istom principu kao sto su skrivali informacije o egzodusu i nasilju nad Kosovskim Albancima, u prvom posleratnom mesecu pod tepih je gurano i nasilje nad Srbima i kolone srpskih izbeglica koje su pred nasiljem kosovskih Albanaca pokusavale da pobegnu u Srbiju.

Na poratnom Kosovu se zapravo dogodila smena nasilja: pocinioci su ovih dana Albanci a zrtve Srbi.Izmedju je KFOR. Dok su tri ratna meseca Albanci placali ceh nikoga nije bilo izmedju. NATO na nebu, na zemlji vojne i policijske snage drzave Srbije, UCK u inostranstvu. Utemeljivaca kosovske drame, etnickog ciscenja albanskog stanovnistva, masovnih grobnica, proterivanja stotina hiljada ljudi i spaljivanja kuca vise nema na Kosovu. Sa popljackanim plenom, na lovorikama branioca srpske stvari napustili su Pokrajinu i vratili se u Srbiju ili ko zna kuda.

Zlocini na Kosovu nikako nisu od juce. Vise od 60 hiljada popaljenih kuca, u najvecem broju albanskih, jer je njih i brojcano vise, ko zna koliko ubijenih civila, zena, dece citavih porodica, su rezultat drzavnih pokusaja u proteklih deset godina da snagom oruzja i sile zavedu red u Pokrajini. Takva politika je kulminirala u tri ratna meseca kada su zlocini pocinjeni nad Albancima tesko prihvatljivi zdravom razumu. Kolektivna krivica za ucinjeno je pala na ceo srpski narod a medjunarodne optuzbe za ratne zlocine su udeljene rukovodstvu zemlje.

Za sada nema kompletnih podataka sta se sve dogadjalo na Kosovu. Jedna od retkih, mozda i jedina organizacija koja je tokom citavog poslednje rata a i pre njega pomno istrazivala razmere zlocina na Kosovu je Fond za humanitarno pravo. Njen direktor Natasa Kandic kaze na osnovu podataka, razgovora sa izbeglim licima i odlazaka na mesta zlocina, da je od pocetka NATO bombardovanja nasilje nad Albancima dostiglo kulminaciju:

`` Moje tromesecno bavljenje Kosovom je bilo motivisano time da vidim sta se dogadjalo u Pokrajini kada je ona bila iskljucivo u rukama vojske Jugoslavije, policije i raznih dodatnih formacija.

Ono sto mogu na osnovu toga da kazem i velikog broja razgovora sa raseljenim Albancima u Crnoj Gori i iza cega stojim, sto mogu da potvrdim podacima je ono sto se dogadjalo u Pristini, u Peci, selima oko Peci, Istoku, Kosovskoj Mitrovici.

Pec je grad koji je najvise razrusen i unisten. U njemu je izvrseno najklasicnije etnicko ciscenje. Ta tri dana, 26. 27. 28. marta u kuce ulaze pripadnici regularne policije, nekih drugih policijskih jedinica, od specijalnih do nekih dodatnih snaga. Niko ne pominje da se u to vreme u gradu nalazi regularna vojska niti da su to radili vojnici na odsluzenju vojnog roka. Toga nema. Naredba je bila da se u roku od deset minuta napusti kuca. Ljudi se usmeravaju ka centru grada. Po mojoj proceni u ta tri dana je 2o hiljada ljudi naredbama proterano. To su ljudi iz Kapesnice, dela Peci naseljenog cisto Albanskim stanovnistvom.

Osim ulaska u kuce, druga karakteristicna pojava je pljacka, a zatim zastrasivanje: tih dana smo registrovali vise od 3o pojedinacnih ubistava. Ulazi se trazi se i uzima novac a onda se ubijaju ljudi. Podaci i izjave pokazuju da tu nema nekog kriterijuma: ubijanje je vrseno nasumice, da bi se zastrasili ljudi i da bi ih se sto vise ljudi pridruzilo koloni za progon. U takvoj situaciji, neki pokusavaju da izadju iz kolona i da se sklone u neku ulicu, ili neko naselje koje jos nije bilo na meti isterivanja. Nekoliko hiljada ljudi je strpano u slepere i odvezeno prema Albaniji. To je izvedeno na brutalan nacin. Doslo je do masovnog razdvajanja porodica...``

Nasa sagovornica kaze daje izvesno i to se moze sa sigurnoscu reci da nema ni jednog podatka da je mlada vojska ucestvovalal u nekom nasilju: Albanci cak govore o tome da su na raznoraznim mestima kuda su tokom proterivanja, prolazili vidjali mladice u uniformama i u susretu sa njima tugu na licima, izgubljenost, dezorjentisanost.Iz svojih vojnickih torbi su im davali, sopstveno sledovanje hrane, hleb, pastetu... Obicno su prognanicima govorilija neznam nista, nemojte misliti da ja ovede nesto radim. Ja ovde moram da budem." To su bili vojnici na regularnom odsluzenju vojnog roka.

Kao recept za kosovske zlocine, pominje sela Cusk, Pavljane, Zahacu neposrednoj okolini Peci: ``Sredinom juna odlazim u selo Cusk. Nekoliko puta sam se vracala. Kada se podaci saberu onda se pokazuje da je citava tri meseca to stanovnistvo opstajalo u selu, koje se nalazi na samom ulasku u Pec. Oni nisu imali oruzje, dolazila je par puta vojna kontrola, celo selo imalo je dva pistolja i jednu pusku i to su predali. Vojska im je 17. aprila rekla da ih niko nece dirati da bi 14. maja usla jedna vojna grupa (nosili sesire slicne kaubojskim, drugi su imali obojena lica, neki su govorili bosanskim akcentom). Ljudi ih nisu prepoznavali.

Pale kuce a stanovnistvo sela pocinje da se skuplja u jednoj mahali u blizini seoskog groblja. I tu ih opkoljavaju. Stotinak muskaraca uspeva da pobegne u sume izvan sela a gro stanovnistva sa porodicamam se okuplja. Odvajaju muskarce od zena i dece. Pocela je pljacka. Svi su morali da vade sta imaju, novac, nakit i da pokazu kljucerve od kola. Trazili su da ko ima traktore da ih tu doveze. Pale kuce porodica Gasi. Zene i decu odvode u dvorista kuca koja gore i tu ponovo prete da ce ih ostaviti u zapaljenim kucama ukoliko nedaju ono sto im je preostalo. U zapaljenim kucama zene skidaju nakit. Naredjuje im se potom da sa decom sednu u traktore i idu prema Albaniji. Ima slucajeva da su deca od sedam godina sedala i vozila traktore. Dolaze do policijskiog punka koji drzi regularna policija. Jedna od zena im prica sta se dogdilo.Nemamo nista sa tim, to su neke paravojne formacije, ali vi ne mozete dalje, deca ne mogu da voze traktore. Vracaju ih u selu. Odlaze u svoje kuce, zatvaraju se i niko ne zna sta se dogodilo sa muskarcima. Do sledeceg dana kada se nekoliko zena ohrabrilo da ode do groblja i kuca gde su bili okupljeni.

U kucama Gasi nalaze spaljene ljude, i po delovima odece, kaisevima prepoznaju neki svoje muzeve i rodjake. Iz te grupe od 4o muskaraca koji su podeljeni u tri grupe prezivela su trojica.

Istog dana, na isti nacin, je pobijeno oko tridesetak ljudi u selu Pavljan i u selu Zahac. U Ljubrenicu nisam uspela da razgovaram ni sa kim zato sto se u selo vratilo tek nekoliko porodica. Selo izgleda stravicno. Ima nekih podataka da je tu ubijeno i spaljeno vise od 300 ljudi. Videla sam dvoriste kuce u kojoj je izvrseno ubistvo, mesto gde se jos nalaze kosti, tela, pet sest odvojenih mesta gde su spaljivani. Jos stoji pepeo i u pepelu se mogu videti kosti. Nisam stravicnuju stvar videla od tog polja kostiju.

Kada sam se 18. juna vratila u Pec Srbi su vec bili otisli iz tog grada. Ostalo ih je dve stotine. Dvadesetak Srba sam zatekla u Peckoj patrijarsiji niko se nije usudjivao da odatle izadje. Tamo sam nasla zenu koja se bila vreoma cenjena medju Albancima i koja je u toku tri meseca uspela da spase nekoliko komsijskih kuca. Cak se u Pristini pricalo o Mitri. Nestao je njen muz i rodjak i ona je tu sedela, ne vise u svojoj kuci, cekajuci da li ce da dobije neku vest o muzu i rodjaku. I pored suocavanja sa cinjenicom da je njen muz nestao ona je govorila da su se ovde strasne stvari dogadjale, uzasi. Mogla sam da po ceo dan i noc da strazarim i vodim racuna o tih nekoliko albanskih kuca da ne budu opljackane. Ostala sam u Peci zato sto mi je mirna savest i zelim da sacekam svoje komsije. Ovde sam mirno zivela. Jeste mi tesko sto je grad opljackan i unisten. Muz joj je nestao 18 juna, posle ulaska KFORA, kada je bilo dosta osvete prema onima koji su ostali. Ceh su platili neki obicni ljudi.

Razgovarala sam sa nekoliko ljudi ciji su rodjaci nestali i svi su oni polazikli od cinjenice da oni nista nisu napravili. Oni su ziveli u dobrim odnosima sa svojim komsijama Albancima, ali dogodilo se da su oni stradali. Oni koji su pocinuili zlocine, oni koji su sprovodili naredbe i koji su u svemu tome ucestvovali oni su sa plenom parama i nakitom otisli. Ovi sto su ostali sede u Patrijarsiji nadajuci se da su njihovi oteti zivi.

Lokalni UCK je dao javnu izjavu kako podrzavaju svoje rukovodstvo i da ne zele etnicki cisto Kosovo i da oni nece napraviti ni jedan zlocin prema Srbima. Mislim da ima dosta podataka da bas u Peci odgovornost za nestanke Srba ipak snosi UCK...``

Natasa Kandic pominje kao drugi primer Kosovsku Mitrovicu gde nije bilo masovnog ubijanja. Prica ovog grada ima surovu dimenziju utoliko sto je sa ljudima postupano surovo. Jednima je zabranjivano da prelaze u centar da kupe hranu. Krajem aprila, tokom maja, Albanci su u Mitrovici gladovali:

`` Bili su potpuno opljackani. Bili su u situaciji da po nekoliko dana piju vodu i jedu hleb, so i luk. Deca su jela hleb namocen u vodu i so i luk odozgo. Civilno stanovnistvo je potiskivano iz grada ka periferiji prvog dana bombardovanja.

Pocetkom bombardovanja pocinju akcije u kosovskim gradovima pa i u Mitrovici. Ulazi se u kuce, pale se najlepse, nekoliko ljudi je ubijeni. Albanci se povlace prema delovima unutar Mitrovice da bi ih, 14. aprila oko 20-30 hiljada bilo proterano i usmereno prema Peci, Djakovici, i Albaniji. Idu pesice, nema automobila, idu sa kesama i decom. Hodaju putem prema Djakovici, srecu razne policijse formacije ,od onih na cijim uniformama nista ne pise, do onih polu vojno, polucivilno obucenih, onih koje nazivaju paramilitarcima koji ih prate nekim automiblimima, koji im prete, i pljackaju ih, do toga da nailaze na regularnu policiju koja ih ne maltretira ali im neda da stanu. Hodali su pet dana. Nije im davano ni po 24 sata da zastanu.``

Dok su se stravicna etnicka ciscenja i ubijanja Alabanaca dogadjala diljem Kosova Srbija je pod bombama prezivljavala i na televiziji gledala herojske podvige sopstvene vojske i policije u borbi protiv celog sveta. Nije bila u prilici da vidi, cuje niti procita da su njene slavne jedinice najvecu hrabrost zapravo ispoljavale u progonu, ubijanju i pljackanju kosovskih Albanaca, civila, zena i dece.

Retku pojedinci koji su se usudili pod NATO bombama da nesto i progovore o zlocinima nad Albancima dobijali su ovde odomacenu etiketu izdajnika i placenika. Kolone izmucenih i napacenih ljudi mogli su da vide samo privilegovani vlasnici satelitskih antena. Oni sto su znali i cinili i planirali zlocine sva upozorenja iz sveta tumacili su propagandom protiv Srbije.

Sada vise nema sumnje: na Kosovu su drzavne vojne i policijske i paravojne snage pocinile uzasne zlocine. Sporna moze biti samo velicina zlocina, broj ljudi koji je stradao i spremnost srpskog naroda da se suoci sa onim sto je uradjeno na Kosovu.

Samo mesec dana po prestanku NATO intervencije na Jugoslaviju Srbija se sucila sa ucinkom visegodisnje sopstvene politike u juznoj pokrajini. Ono sto zvanicne vlasti u Srbiju jedino priznaju je materijalna steta od NATO bombardovanja vredna na desetine milijardi dolara. Drugi ucinci najnovijeg kosovaskog boja tesko se probijaju do javnosti: mrtvi se prebrojavaju iskljucivo u sopstvenim porodicama, gotovo 200 hiljada Srba je posle rata pred odmazdom kosovskih Albanaca, ili zbog neciste savesti zbog ucesca u zlocinima izbeglo sa Kosova. Preostali su sabijeni u nekoliko kosovskih enklava ili u srpskim manastirima. Svakoga dana se na Kosovu zapali po neka srpska kuca, neko bude ubijen ili otet. Sve se na Kosovu ovih dana odvija po nepisanom pravilu zlocinom na zlocin.

Ako je suditi po svakodnevnim izvestajima nezavisnih medija u Beogradu, po zvanicnim izvestajima KFOR-a i UNHCR-a mehanizam proterivanja i ubijanja kosovskih Srba od strane naoruzanih albanskih grupa se svodi na zastrasivanje, zahteve za iseljavanjem iz stanova. Zatim slede provale u kuce i stanove, isterivanje a u goroj varijanti ubijanje ili otmice preostalih Srba, Roma i drugog nealbanaskog zivlja na Kosovu. Zbog zabrinjavajuceg narastanja terora UNHCR je ovih dana cak najavio organizovano preseljavanje Srba u sigurnije delove Kosova.

Momcilo Trajkovic, predsednik Srpskog pokreta otpora, i jedan od retkih funkcionera koji je uz Crkvu ostao na Kosovu,(s pocetka devedesetih u vreme ustolicavanja Milosevica vatreni zagovrnik njegove politike), kaze da danas ceh onoga sto su Albancima uradile u Pokrajini vojne, drzavne i policijske snage na Kosovu placaju nevini ljudi: Stanovi se razvaljuju sekirama. Cela Metohija je ociscena od Srba. Nema ih u Suvoj Reci u Urosevcu u Srbici. Danas je najteze Srbima u Pristini i Gnjilanu. Od 2o hiljada Srba u Pristini ih je danas ostalo jeva hiljadu. U vreme mira kidnapovano je na primer prema nasim izvorima 200 ljudi. Posebna prica je unistavanje hramova i crkava. Oni koji ovo rade ne prezaju da nasrnu i da ubijaju i zene i decu. Nedavno je u jednoj kuci izgorela zena sa dvomesecnom bebom. KFOR to ugalvmo posmatra bez zelje da udje u probleme. Oni su vojska a ovo sto se dogadja je stvar za policiju, a ona jos nije stigla u dovoljnom broju na Kosovo. Imam utisak da je medjunarodna zajednica nespremnba dosla na Kosovo. U ovom naletu zlocina stradaju Albanci koji pokusaju da zastite Srbe, stradaju ljudi u mesovitim brakovima...``

U ponedeljak, 16. avgusta grupa kosovskih albanaca se posegla i za minobacacima u napadu na srpsko selo Klokot. Kada su vojnici KFOR-a stigli pronaci su tela 14-godisnje devojlice i dve godine starijeg decaka. Sestoro ljudi je ranjeno. Istog dana naoruzani Albanac je napao u Gnjilanu staricu, zakjlucao je u kuhinji njene kuce, pretukao i opljacako, potom pokusao da siluje njenu snahu. Britanski vojknici KFOR-a brzo su reagovali napominjuci da je to bio treci incident istog dana u istom gradu.

Na upadljivoj meti Kosovskih Albanaca onih koji se ovih dana temeljno i sistematski obracunavaju sa preostalim nealbansakim stanovnistvom su i Romi. Od 548 njihovih kuca u Rasadniku, romskom naselju koje se nalazi u albanskom delu Kosovske Mitrovice ostale su citave tri. Sve ostale su spaljene, a vise od 6 hiljada ljudi je proterano, reako je ovdasnjim medijima Nusret Saiti, predsednik Udruzenja Roma iz Kosovske Mitrovice. Prosle nedelje je u ovom naselju zajedno sa zapaljenom kucom izgeo i 78.godisnji stararac Azem Azizi.

Nepozeljni: Za razliku od nekih predjasnjih godina u kojima se Srbiji dogodio narod i Slobodan Milosevic, a kosovski Srbi bili glavni akteri spasavanja svete srpske zemlje, izbeglice sa Kosova (zvanican naziv:privremeno raseljena lica) se danas u Srbiji klone ovdasnje vlasti i pripremljenih autobusa za povratak. Sopstvene egistencijalne probleme resavaju tiho i uz pomoc rodjaka i prijatelja koji su utociste u srpskim gradovima van Pokrajine nasli u neka srecnija vremena.

Sa ili bez licnih stvari, bezeci iz Pokrajine pred nasiljem tek iz bezanije pristiglih sunarodnika- kosovskih Albanaca, neprijatno iznenadjenje su vec doziveli kada, po sopstvenoj prici od Vranja i drugih granicnih opstina sa Kosovom nisu mogli dalje:Policija je pustala selektivno. Oni koji su imali od ranije kuce u Srbiji nisu imali problema. Mi ostali smo se natezali. Neki su ostali u Vranju a ja sam sa porodicom uspeo da dodjem u Kragujevac. Tu mi je od 1990. polovina familije kaze nekadasnji zitelj Pristine, inzenjer po struci, po trenutnom stastusu privremeno raseljeno lice bez ikakvih dokumenata o toj cinjenici. Ne zeli da mu se ime pominje dok svoj boravak u Srbiji ne ozakoni za uvek.

Najuzbudljivije je bilo kada su pokusali da se priblize Beogradu gde su kako sami kazu hteli da od spskih vlasti zatraze racune o kosovskom ratovanju, progonu, izdaji srpskih interesa i bekstvu drzavnog srpskog kadra iz Pokrajine... U Beograd su mogli samo oni koji poseduju stanove u glavnom gradu ili okolini.

Drzava Srbija im je odgovorila novim iznenadjenjima, javno im saopstivsi preko TV i stampe da sva svoja prava mogu ostvarivati iskljucivo na Kosovu. Iako nema pisanih odluka deca izbeglih sa Kosova po preporuci Ministarstva proveste Srbije nisu mogla u vecini slucajeva da se upisu ovog jula u ovdasnje srednje skole. Oni koji su uspeli, imali su srece sa inspektorima koji su po skolama kontrolisali upis i koji su na sopstvenu odgovornost zahtevali od upisnih komisija da prime i decu sa Kosova.

U Beogradskom centru za ljudska prava upozoravaju na pojavu diskriminacije prema kosovskim izbeglicama i guranje ljudi u izgibeniju. Prvi covek ove ne vladine organizacije profesor dr Vojin Dimitrijevic kaze da to sto se dogadja nije nista novo:

Ovom rezimu su Srbi van Srbije trebali samo dok su tamo odakle su pravili guzvu. Kada to tamo neuspe i kada oni po prirodnom instiktu dodju u zemlju gde im je matica, onda se na sve nacine zele spreciti u tome. Jer kad stignu, oni su prosto neprijatno podsecanje na politicke greske Ne moze Srbin sa Kosova koji je drzavljanin SRJ biti tretiran kao gradjanin drugog reda. To je krsenje prava iz naseg sopstvenog zakonodavstva. To su ti primeri oko skole, pa cak i bonova za benzin koje ne mogu ovde da podignu. Ako vi od coveka trazite da ispuni uslove koje ne moze da ispuni, recimo, ako podize bonove za benzin vi mu kazete vrati se u Pristinu, a on je pobegao u strahu, a vi ga terate u opasnost, to je diskriminacija. Istovremeno on cita u novinama o strasnim zlocinima koji se desavaju protiv Srba. Drzava umesto da pomaze svojim drzavljanima ona ih kaznjava zato sto ne slede neke ciljeve ove vlasti. Na televiziji ih nazivaju privremeno raseljena lica. Kako to mogu da kazu i kako unapred znaju koliko ce to da traje. Sad im se i preti. I umesto da se ti jadni ljudi kvalifikuju za socijalnu pomoc i staranje i podrsku, oni se ignorisu kao neprijatno podsecanje na jos jedan poraz. To nije samo krsenje medjunarodnih ljudskih prava vec i onoga sto pise u nasem Ustavu i zakonima``.

Sa casnim izuzecima (Crkva, pojedini intelektualci, nevladine organizacije i tek po neka politicka organizacija, deo nezavisnih medija) muk o zlocinima pocinjenim na Kosovu i dalje dominira Srbijom.

Led su probili rezervisti i vojnici na odsluzenju vojnog roka koji su dolazeci na odsustvo pricali o onome sto se na Kosovu dogadjalo. Prvi su uglavnom bili ponosni na spostveni rucni rad i na obracun sa Siptarina a drugi su bili zgrozeni na ucinjenim nasiljem nad albanskim narodom.

Posle Skeljzena Malicija, prvog coveka kosovskog Fonda za otvoreno drustvo, protiv nasilja nad Srbima juce se oglasio u svom uvodniku u listu Koha ditore i ugledni kosovski intelekutalac Veton Suroi upozoravajuci svoje sunarodnike da ce na svenjih pasti kolektivna sramota za zlocine ucinjene nad Srbima. Suroi pise da Srbi na Kosovuzive u takvom strahu da u svakom automobilu vide one koji su dosli da ih proteraju ili ubiju dok se i albanski susedi boje da kupe kruh za komsije Srbe da ih ne bi optuzili da hrane Srbe.On takodje upozorava da se dva meseca nakom ulaska trupa NATO-a ne radi samo o emicionalnim reakcijamam Albanaca, vec o sistematskom organizovanom nasilju nad Srbima o sistemu misljenja koje se krije iza ovakvog nasilja a takav sistem razmisljanja se zove fasizam...

Oni koji prave zlocine i oni koji su ih pravili na Kosovu cute i imaju preca posla. Posto su valjda medjusobni obracun priveli kraju uz ogromne zrtve postaju sve nervozniji i prema vojnicima KFOR-a i obe strane zarad spsotvene vlasti i pozicija bi jako volele da im vide ledja. Kosovski Albanci se sve cesce sukobljavaju cak i sa americkim i engleskim vojnicima, o Rusima i Franzuzima je i bespredmetno govoriti. Beogradska strana sto zbog straha od privodjenja Hagu, sto zbog lokalnih optuzbi zarad kosovske izdaje sve cesce pominje povratak jugoslovenske vojske na Kosovo. U medjuvremenu se spisak zrtava i nasilja uvecava, a glasovi razuma tesko dopiru do javnosti i svesti.

Branka Kaljevic (AIM))