POVRATAK RADIJA B92 i RADIO INDEXA

Medijske bitke

AIM, PODGORICA, 29. 7. 1999. (Od dopisnika AIM iz Beograda)

U sredu, 28. juna u osam sati pre podne, Beogradjani su mogli prvi put da cuju signal "nove" radio-stanice u etru: B 2-92 Uz to, obavezno je isla i identifikacija: "treci program Studija B". Naravno, radi se o "uskrsnucu" urednicke i novinarske ekipe koja je preko deset godina, sve do ovog proleca kreirala program i ostale aktivnosti kultnog Radija B92. Da podsetimo na "istoriju slucaja": ova stanica, stozer svih nezavisnih elektronskih medija u Srbiji i Crnoj Gori i verovatno najuspesniji i najkvalitetniji medij te vrste u devedesetim, ugasena je 23. marta uvece, noc uoci faktickog pocetka rata NATO-a i Slobodana Milosevica. Policija je tada upala u studio i, pod banalnim izgovorom, zaplenila vitalne delove tehnike, bez kojih radio nije mogao da emituje program.

Drugog aprila, rukovodioci i zaposleni na ovom radiju isterani su iz prostorija, a na mesto direktora i glavnog i odgovornog urednika postavljeni su "poverljivi", medijski ganutljivo nepismeni ljudi iz polufantomske organizacije Omladinski savet Beograda, svojevrsnog neformalnog podmlatka vladajucih SPS i JUL. Od tada, na frekvenciji 92.5 mHz mogu se cuti sadrzaji koji su doslovno susta suprotnost svemu sto je bio Radio B92: to se ne odnosi samo na informativni program - koji bi, ovakav kakav je, nesumnjivo bio pohvaljen i nagradjen na nekom Festivalu radio-stvaralastva mladih SSSR u Magnitogorsku

1. • nego i na muzicke i sve ostale sadrzaje. Samo su dzinglovi sa identifikacijom programa ostali isti, bolno podsecajuci zalutalog slusaoca na nevidjeno drsku uzurpaciju koja je ostavila Beogradjane bez njihovog omiljenog radija. Za stotine hiljada "vernika" ove stanice sve je to ponizavajuca blasfemija.

Otkud, onda, B (2)92 ponovo u FM etru? Rezim mu, naravno, nije izasao u susret, niti je takvo nesto, pri sadasnjem odnosu snaga, uopste zamislivo. Medjutim, Vuk Draskovic i Srpski pokret obnove su pokazali dobru volju da pomognu; Draskovic kontrolise gradske vlasti u Beogradu, a ove, pak, kontrolisu gradsku informativnu RTV kucu Studio B. Posto ova stanica poseduje nekoliko FM frekvencija - a obim programa joj je tokom i nakon rata znacajno smanjen - nije bilo narocitih tehnickih prepreka da se ekipi uzurpiranog Radija B92 pomogne da se vrati u program. Posto Zakon o telekomunikacijama ne predvidja ovu vrstu "podzakupa" frekvencija, B 2-92 se formalno identifikuje kao Treci program Studija B (i koristi njegovu frekvenciju od 99.1 mHz). Rukovodeci ljudi kultne "devedesetdvojke" tvrde da im je iz SPO obecana puna urednicka autonomija i da od njih niko nece traziti ni ocekivati da lice na Studio B, stanicu koju ne morati gledati ili slusati duze od minut i po da biste shvatili koja stranka je kontrolise. Ako SPO prekrsi dogovor i pokusa da se umesa u uredjivacku politiku, ljudi angazovani oko B2-92 ce, kako kazu, "napustiti projekat". Bojana Lekic, jedan od urednika ovog radija, primecuje da je ovo "veliki test za Srpski pokret obnove"... U tu dobru volju ne treba unapred sumnjati, jer su ljudi iz SPO dobro znali s kim se "upustaju", te su zato morali biti svesni i bi im zato bilo kakve neprilicne intervencije samo priredile nepotrebnu blamazu.

Dva dana pre ove stanice, u etru se oglasio i Radio Index, takodje veoma popularna stanica koja je, bez ubedljivog zakonskog osnova, zatvorena u oktobru 1998, u vreme donosenja ozloglasenog srpskog Zakona o informisanju i silovitog pocetka velikog obracuna rezima s nezavisnim medijima. Rezim se vec tada spremao za rat, i uvezbavao ono sto ce sledeceg proleca u vidu totalne ratne cenzure i dogoditi, kada ni jedan broj ni jednih dnevnih ili nedeljnih novina nije mogao da udje u stampu ako ga prethodno ne pregled a i ne odobri Ministarstvo informisanja.

Index nije kaznjen na osnovu ovog bizarnog zakona, nego je jednostavno bez najave i bez obrazlozenja proteran iz svojih prostorija i oduzeta mu je frekvencija. Beogradski univerzitet, kao osnivac radija, smenio je njegovog prvog coveka Nenada Cekica. U medjuvremenu, dva dana pred rat, sud je ponistio odluku Univerziteta kao nezakonitu, i vratio Cekica na funkciju. Pricekavsi da se rat zavrsi i ratno stanje ukine, Radio Index je ponovo poceo da emituje program, s obzirom da mu niko od nadleznih nije odgovorio na molbu za dodelu frekvencije koju su i ranije koristili. Posto je, kako pravnici kazu, time nastupilo "cutanje uprave", rukovodstvo Radio Indeksa smatra da nema zakonskih prepreka za ponovno emitovanje programa na frekvenciji 99.8 mHz. I Radio Index i Radio B 2-92 sada su smesteni na 17. spratu palate "Beograd", zgrade koju koristi i Studio B.

Ako ne bude neprilicnih razmimoilazenja na relaciji izmedju tih stanica i Studija B ili SPO-a, i ako medijski kerberi rezima ne pokusaju da, nalazeci opet izgovor u pravnoj ekvilibristici (za koju su inace uvek orni) onemoguce povratak ovih stanica na FM nebo nad Beogradom, bice to izuzetno znacajan prilog normalizaciji medijske slike Beograda i Srbije, nakon uzasnog vremena predratnog i ratnog "glajhsaltovanja" koje je izvedeno - nije preterano reci - po autenticno totalitarnom obrascu kakvog se ne bi postideo ni Breznjevljev ministar informisanja.

Da rezim ne namerava tek tako da prepusti inicijativu i predje u defanzivu u "medijskoj bici" dokazuje i novi, vrlo opasan "ekonomski" atak na Radio Pancevo. Od ove stanice sada se, naime, trazi da u veoma kratkom roku uplati enormnu sumu od 400 000 dinara (nesto manje od 40 000 DEM) na ime koriscenja frekvencije koja je, inace, legalno vec godinama njena. To je nesto slicno situaciji kada bi neko trazio od vas da mu placate rentu za vas vlastiti stan. Razlog ovom pritisku nije tesko dokuciti: ova stanica, koja je i pre rata bila trn u oku rezimu, tokom rata je "previse porasla" za njegov ukus. Delom i zahvaljujuci gusenju Radija B92 - posto su ove dve stanice veoma blizu na FM skali - ali pre svega zahvaljujuci odlicno odradjenom poslu na nezavisnom, profesionalnom i razumnom informisanju gradjana (dakle, bez podsticanja histerije, "vruce" retorike i prljave ratne propagande) Radio Pancevo, ciji signal se cuje u celom Beogradu, postalo je bez premca najslusanija stanica u "ratnom etru". S obzirom da je i nakon zavrsetka rata ova stanica nastavila s takvom uredjivackom politikom, rezim ocigledno vidi svoj interes u njenom gusenju.

Dolaze teska i konfliktna vremena, establisment je sve zabrinutiji za svoj opstanak, i procenjuje da je veoma bitno da iznova "rascisti" medijsku scenu ako zeli da sakrije neprijatne cinjenice (a drugih prakticno i nema, osim u virtuelnom kic-svetu Radio televizije Srbije). Vec je tokom rata bilo pokusaja da se Radio Pancevo stavi pod kontrolu, sto je tada uspesno sprecila lokalna vlast, koju drze stranke demokratske opozicije. Zato se sada na Radio Pancevo kidise "ekonomski" ne bi li neko poverovao da se radi o stvarima koje s politikom i politickim interesima nemaju veze. Samo, tesko je danas, narocito nakon najnovijeg rata, u Srbiji naci nekoga bas toliko naivnog, i to je ta promena svesti na koju ce vlasti morati da racunaju.

Cela medijska politika rezima Slobodana Milosevica bazira se na monopolizaciji slike sveta: sve sto slusaju, gledaju i citaju "siroke mase" mora da bude pod apsolutnom kontrolom vlasti. Drugaciji glasovi dozvoljeni su samo ako ne dopiru mnogo dalje od kruga istomisljenika. Sa stampanim medijima tako stvari i funkcionisu kroz sve godine Miloseviceve vladavine: on zna da u pismenijem delu stanovnistva ionako nema mnogo pristalica, pa na njega ni ne racuna. Problem je, medjutim, u prodornosti oslobodjenih elektronskih medija: lako i brzo distribuisanje necenzurisane i nedeformisane informacije do vise miliona gradjana Srbije - to je nocna mora aktuelne vlasti. Tok dogadjaja je, ipak, takav da ce rezim neminovno izgubiti najnoviju medijsku bitku, cak i ako pokrene novi talas represije i "utuli" njemu neprijatne glasove u etru: zapanjujuce mnogo gradjana Srbije je tokom rata - upravo zbog divljacke ratne cenzure i nepodnosljivo primitivne propagande koja je vredjala inteligenciju slusalaca - steklo naviku da slusa programe na srpskom jeziku velikih svetskih radio stanica; njihov kvalitetan FM i srednjotalasni signal sada se vec cuje u dobrom delu Srbije, i nema nicega sto rezim moze da preduzme da se to spreci, ni "milom" ni silom.

Vreme monopolizacije slike sveta prolazi zauvek, sto veselo i zvonko obznanjuju i novi-stari glasovi u beogradskom FM etru. I izolacija ima svoje granice; srpski establisment ih upravo dodiruje.

Teofil Pancic (AIM)