IZAZOV ZA KFOR

AIM Pristina, 20. jula 1999.

Na Kosovu zivot pocinje da se vraca u normalu. Ali, to je samo pocetak normalizacije. Oziljci, pa i rane prisutne su na svakom koraku. Nije rec o psiholoskim traumama i teskim morama koje mnogi nose u sebi i sa cime ce mnogi ziveti. Ovo se na povrsini manje primecuje ili uopste ne primecuje. Ono prvo je grubo vidljivo, za sve. Kada bi neko mislio o prioritetu jednog ili drugog u procesu normalizacije, tesko bi mogao da se opredeli za prednost. Materijalno i fizicko lecenje, pod uslovom da ima novca u zadovoljavajucim kolicinama, moze kratkorocno gledano, da izgleda efektivno, pa cak i impresivno. Ali, sve to treba stvoriti za ljude koji ce biti sposobni da materijalna dostignuca ne samo koriste nego da u njima uzivaju. To ce biti brlo tesko postici sa stotinama hiljada ljudi ili bolje reci dece koji su izgubili osecaje za radost, pa i zalost i sazaljenje. Njihove duse obuzele su netrpeljivost, mrznja, atavisticka borba za opstanak... Ako se ovaj aspekt stavi u drugi plan, lako je zamisliti kakva ce biti normalizacija u dugorocnom smislu.

Pogledi sa povrsine ukazuju da je za kratko vreme zivot brzo dobio obrise neke normalizacije. U svemu tome najneverovatniji je "uraganski" povratak Albanaca na Kosovo. Ceo teret povratka za sada uglavnom nose gradovi. Verovatno svi imaju mnogo vise stanovnistva nego sto su imali pre rata. U gradovima ima struje, uglavnom i vode. Brzo su popravljene prodavnice i radnje, nesto kasnije proradile su i pekare, gotovo trenutno je zazivela ulicna trgovina. Ali, uglavnom rec je o prodaji hrane, zatim benzina i cigareta. Zbog prisutnih pojava lopovluka i razbojnistava, trgovci se plase da investiraju u prodaju skupe robe. U Pristini se ne moze kupiti bela tehnika, kompjuteri i slicni uredjaji.

Utisak je da su cene nesto vece, ali se ne moze govoriti o nekoj velikoj skupoci, posebno kada se cene uporedjuju sa vrednoscu nemacke marke. Kada je rec o tome treba primetiti jak trend izbacivanja dinara iz upotrebe i kupo-prodaje u nemackim markama. Ova moneta je jako prisutna u svim transakcijama na Kosovu u poslednjih desetak godina. Verovatno je da je nedostatak sitnih apoena glavna prepreka sto dinar jos nije u celini izbacen iz upotrebe. Ali, dinar je i politicko pitanje i tek nakon pravnog regulisanja finansijskih tokova moci ce da se govori o njegovom statusu na Kosovu.

U svim gradovima veliki problem su telefoni. Veze sa svetom su krajnje ogranicene. Nema telefonskog komuniciranja izmedju gradova, a velikih ogranicenja ima i unutar samih gradova. Jedini siguran nacin komuniciranja su mobilni telefoni registrovani u inostranstvu. Ali signal za ovakav nacin komuniciranja ima samo Pristina i to ne uvek. Medjutim, postepeno je poceo da zazivlajva medjugradski autobuski saobracaj. Zbog malog broja vozila koja su ostala citava, odnosno neukradena, ne moze se reci da je stanje normalizovano, posebno ako se imaju u vidu velike potrebe stanovnistva. U Pristini je proradio i gradski saobracaj, ali verovatno zbog malog broja vozila i uobicajene neredovnosti uloga gradskog saobracajnog preduzeca u prevozu putnika je veoma mala. Taj zadatak vrse takozvani divlji taksisti koji su i pre prolecnih sukoba imali glavnu ulogu u gradskom prevozu. Kada je rec o saobracaju treba reci da u njemu vlada pravi haos u pogledu vlasnicke dokumentacije i voznih isprava. Najveci broj vozila nema registarske tablice.. Verovatno je da je i veliki broj vozila ukraden i takodje veliki broj vozaca bez vozacke dozvole. Pripadnici Kfora vrse ceste, poneki put i veoma detaljne i ostre kontrole, ali samo u potrazi za oruzjem.

Ruralne sredine pretrpele su najveca ratna razaranja. Medjutim, one se ne mogu povratiti u ni u regionima koji nisu pretrpeli mnogo ili su prosli bez ostecenja. to je uslovljeno zamiranjem ili prestankom tradicionalnih delatnosti koje su osnova seoskog zivota. Selo je bilo delimicno ispraznjeno jos tokom prosle godine, a proletos je zamrlo u svim aspektima zivota. Stocni fond koji je nestajao tokom prosle godine ovog proleca je gotovo u celini unisten. Prosle godine, letina uglavnom nije bila ubrana. Prosle jeseni malo je ponegde bilo, a ovog proleca nista nije bilo posejano ili posadjeno. Kosovska polja ovog leta su prekrivena travom, zbunjem i siprazjem. Nema ni domacih ni divljih zivotinja. Najveci broj bunara koji su ranije koriccenni za obezbedjivanje pitke vode tokom rata su namerno zagadjeni i to je sada veliki problem za celo kosovsko seosko stanovnistvo.

Opterecenje gradova treba sagledati i u kontekstu stalnih zelja mnogih ljudi, posebno mladih, da zive u gradovima. Ta logika je pojacana i trenutnim stvarnim mogucnostima za obezbedjivanje gole egzistencije. Humanitarna pomoc na selu uglavnom je nedovoljna i ne stize na vreme. U gradovima takva pomoc se moze lakse dobiti, ne samo za egzistenciju nego i za bavljenje sitnim svercom, pa i krupnom trgovinom. Te pojave su uobicajene u ovakvim situacijama i one ne bi bile toliko upradljive da nije brojnih zalbi da pomoc ne stize ili je vrlo neadekvatna.

Prekomerno nagomilavanje stanovnistva u gradovima tek ce stvoriti i otkriti teske civilizacijske probleme materijanlne sigurnosti i socijalne i psiholoske ravnoteze i prilagodjavanja. Trenutno se to izrazava kroz ubrzano stvaranje raznih bandi i umnozavanja pojava razbojnistva i lopovluka. Najunosniji posao je je pljackanje stanova i kuca i kradja automobila i drugih vozila. Na pocetku je izgledalo da je na meti uglavnom imovina u vlasnistvu Srba, a sada je nna meti svaka imovina koja se moze ukrasti. Stanovi i kuce Srba i drugih ne obijaju se samo zbog smestanja onih koji su tokom rata izgubili krov nad glavom, nego i za pljackanje, stvaranje mafijaskih uporista i mreza, davanje pod kiriju, pa i za bagatelnu prodaju naivnima koji mogu poverovati da su za tako malo novca postali vlasnici stana ili kuce. Prekidanje i rasciscavanje ovog haosa bice probni kamen ozbiljnosti i uspeha medjunarodne civilne vlasti na Kosovu.

AIM Pristina

Fehim Rexhepi