Kraj koketiranja s vlascu?

Miting SPO u Kragujevcu

AIM, PODGORICA, 18.7.1999. (Od dopisnika AIM iz Beograda)

Posle vise nedelja oklevanja, zatezanja i taktiziranja, Srpski pokret obnove Vuka Draskovica krenuo je u politicku ofanzivu na nacin po kojem je ova stranka postala poznata jos pocetkom devedesetih: ulicnim mitinzima. U Kragujevcu, industrijskom gradu u srcu Srbije, nekadasnjem "ponosu socijalisticke industrije" a danas najvecoj socijalnoj bombi u ovom delu sveta, odrzan je u subotu 17. jula,prvi u seriji politickih hepeninga ove partije. Dugo smatran "crvenim gradom", Kragujevac je danas jedno od uporista opozicije u Srbiji. Na prethodnim lokalnim izborima, tadasnja koalicija "Zajedno" izborila je jednu od svojih najubedljivijih pobeda. Od tada, gradonacelnik Kragujevca je "Vukov covek" Veroljub Stevanovic.

Za sam miting vezane su i neke bizarne politicko-medijske igre karakteristicne za stranacku scenu danasnje Srbije: prvo je konkurentski opozicioni Savez za promene zakazao svoj miting u Kragujevcu za 20. jul, onda je SPO zakazao svoj tri dana ranije, da bi potom Savez za promene "pomerio" miting za 15. 7. - da bude prvi... Po misljenju izvestaca domacih i svetskih medija, mitingu Saveza za promene prisustvovalo je 15.000-20.000 ljudi. Dva dana kasnije, Srpski pokret obnove je, po Radiju Slobodna Evropa okupio oko 15.000 simpatizera, dok su nezavisni dnevnik Blic i agencija Beta "izbrojali" oko 20.000 prisutnih. Medjutim, beogradska RTV stanica Studio B, koja je pod direktnom kontrolom SPO-a, imala je mnogo zanimljiviji "dijalekticki razvoj statistike": Radio Studio B je prvo javio o prisustvu 15.000 ljudi; ubrzo, na pocetku centralnih vesti istoimene televizijske stanice, cifra je porasla na dvadesetak hiljada, da bi vec desetak minuta kasnije stigao "demanti", uz neobicno odvaznu konstataciju kako se u centru Kragujevca, kod Krsta, okupilo "preko pedeset hiljada gradjana".

Da je licitacija potrajala, miting u Kragujevcu bi svojom masovnoscu - na slavu i diku antirezimskim novinarima, vesnicima nove Srbije - zasenio cuveno okupljanje Srba oko Slobodana Milosevica 1989. na Gazimestanu. Cini se da je nekome po svaku cenu bilo stalo da se konstatuje da je SPO okupio visestruko veci broj ljudi od Saveza za promene... Ali, i to je danas Srbija: spremajuci se za postmilosevicevsku eru - pre nego sto su ga ljudski i uzdrmali, a kamoli uklonili s vlasti Slobodana Milosevica! - svi akteri politicke scene nemilosrdno grabe da zauzmu sto bolje pozicije, podsecajuci na primer na stampedo iznurenih Beogradjana koji pokusavaju da udju u gradski autobus kojeg nije bilo 45 minuta, ne bi li seli na tvrdo, drveno sediste. Naravno, neko u tom gusanju i komesanju uvek bude izvredjan i ispsovan, a nekome i iscase ruku...

Politicki znacaj kragujevackom okupljanju daju dve stvari: prvo, Vuk Draskovic je, pritisnut ne samo strahom da ne zaostane za relativno uspesnom politickom akcijom Saveza za promene, nego i pritiskom vlastitog clanstva u unutrasnjosti (koje odavno ne razume Draskovicevo koketiranje s vlascu i okretne salonske igre po prestonickom politickom okruzenju), morao da se i sam "otisne na ulicu", iako nema ni nedelju dana otkako je izjavio da ovo "nije vreme za ulicu" i da takva okupljanja samo nepotrebno dizu tenzije u zemlji koja je tek izasla iz ratne psihoze, i kojoj vidanje rana tek predstoji; drugo, Draskovic se konacno odlucio da preko usana prevali zahtev za ostavkom Slobodana Milosevica. Uradio je to, doduse, u svom stilu, gadjajuci koliko politickog protivnika toliko i opozicionu konkurenciju: "Posle svih nesreca koje su zadesile nasu naciju za poslednjih deset godina, a narocito posle ovog kosovskog pogroma, sramote i bola, svi ljudski, moralni i razlozi drzavne odgovornosti nalazu prvom coveku ove zemlje, predsedniku SRJ, da podnese ostavku. Bez ikakvih parada i sarada, potpisivanja po ulicama, deklaracija po opstinama, ceo SPO hoce, zeli i trazi tu ostavku".

Ovim recima Draskovic je zeleo da prekine za njega i SPO svakako neprijatne "insinuacije" kako ova stranka jos uvek kalkulise s mogucnoscu da bude poslednja odstupnica Slobodana Milosevica, ako "pukne" njegova koalicija s radikalima. Medjutim, ne treba imati slonovsko pamcenje pa se setiti da je pre samo desetak dana Draskovic trazio smenu saveznog premijera krajnje sumnjive legitimnosti Momira Bulatovica, ali ne i Milosevica jer je ovaj "legalno izabran". Cini se da ovaj (verbalni) zaokret i radikalizacija dolaze pre svega usled tihe "pobune clanstva": dobro je poznato da se i glasaci i clanovi, pa i nizi i srednji funkcionerski "kadar" ove stranke ljubomorno ponose svojim "zestokim opozicionarstvom", uglavnom ignorisuci pelivansku politiku vrha SPO-a i terajuci po svome. Zahvaljujuci tome, nekadasnja koalicija "Zajedno" ocuvala je vlast u vecini gradova u Srbiji, uprkos fenomenalno losim odnosima vrhova SPO-a i Demokratske stranke. Posebno je zanimljivo Draskovicevo podsmevanje "deklaracijama po opstinama", jer su odbornici SPO-a u svim gradovima i opstinama osim Beograda slozno kao jedan glasali za deklaracije o trazenju ostavke ili opozivu Slobodana Milosevica... Tako je, uostalom, bilo i u gradu u kojem je Draskovic izgovorio ove reci.

Nakon sto je, dakle, prevalio preko usana dugo ocekivane reci, Vuk Draskovic je konstatovao da se, ipak, ne treba "iscrpljivati u necemu sto zavisi od odgovornosti ili neodgovornosti jednog coveka". Predsednik Srpskog pokreta obnove izneo je zatim "program spasa" za Srbiju, koji podrazumeva formiranje prelaznih ekspertskih vlada, prepustanje celne pozicije u Saveznoj vladi DPS-u Mila DJukanovica, povratku Srbije u svet, promenama, reformama, otvaranju, pripremi demokratskih iz bora po svetskim standardima.. Svemu onome, dakle, za sta se zalaze i Savez za promene.

Medjutim, Draskovic na jednoj i celnici stranaka SZP na drugoj strani nikako ne uspevaju da se dogovore ko zapravo kome treba da se pridruzi da bi se povela hrabra i odlucna, prometejska borba protiv rezima... Ne propustajuci priliku da napakoste onoj "drugoj strani", opozicioni celnici kao da zele da potvrde da su mentalno slicni vlastima: bas nista ne uce iz sopstvenih i drzavnih poraza. A takvo infantilno inacenje, naravno, pomaze konsolidaciji rezima. Ako, dakle, vlast u Srbiji politicki prezivi ono sto ne bi prezivela ni jedna vlast na planeti, bice to znacajnim delom i zasluga njene isluzene i iskompromitovane opozicije, koju bi svakako trebalo odbaciti i srecno zaboraviti kada bi Srbija imala neku drugu. Ovako, gradjanima koje nije napustila svaka nada ostaje da se hrabre utesnom uzrecicom: "Sve je bolje od Milosevica".

Ova tvrdnja je veoma blizu istine, ali ipak ostaje pitanje: kako ce ovako nedozrela politicka struktura (a imala je na raspolaganju celu deceniju da sazri!) prekinuti agoniju i propadanje Srbije i smeniti vlast koja je bezbroj puta dokazala da ume nepogresivo da vodi racuna o svom interesu? Dva aktuelna mitinga u Kragujevcu nisu donela ubedljive odgovore na to pitanje: opozicija je posle njih mozda cak i malo jaca, ali tesko da to znaci da je Milosevic slabiji: odavno je, naime, jasno da je za njega sve osim totalnog poraza - totalna pobeda. A dok mu je sujetnih kalkulanata i "kriticki nastrojenih" adjutanata, sve usamljeniji dedinjski Vladar moze mirno da spava. I samo treba da pazi( zbog haske optuznice) da se ne priblizi previse Crnoj Gori ili Kosovu. Ili bilo kojoj drugoj zemlji, uostalom.

Teofil Pancic (AIM)