Varljiva oaza

Slovenija i stranci

Posle osam godina natezanja slovenacki parlament je konacno priznao da je drzava brisanjem 130.000 gradjana (poreklom iz drugih republika bivse SFRJ) iz registra stalnog prebivalista pocinila gresku. Odluceno je da se sada recena greska - ispravi.

Ljubljana, 14.07.1999

Pre pocetka avgustovske "feragoste", kada u Sloveniji ne rade ni parlament ni vlada, drzavni organi rade punom parom. Parlament je, na primer, na poslednjem zasedanju prihvatio Zakon o odgovornosti pravnih lica za kaznjiva dela, Zakon o azilu, Zakon o strancima, Zakon o uredjenju statusa gradjana drugih drzava naslednica nekadasnje SFRJ, Zakon o zastiti licnih podataka, Zakon o standardizaciji, Zakon o akreditaciji te zakljucili rasprave o jos nekoliko drugih zakona. Sva ova zurba nije rezultat samo pregalastva slovenackih poslanika, nego i cinjenice da se Sloveniji zuri u Evropu i da zato mora sto pre da prihvati nekoliko desetina vaznih uredbi.

Blagorodan uticaj "priblizavanja Evropi" moze se videti i na onom delu zakonodavstva, koje bi, da je liseno evropskih uticaja, izgledalo radikalno drugacije... U takve zakone ulazi pre svega "Zakon o uredjenju statusa gradjana drugih drzava naslednica nekadasnje SFRJ", kojim je osam godina posle osamostaljenja prekinuto stanje bespravlja u kojem se naslo na desetine hiljada gradjana poreklom iz drugih republika nekadasnje Jugoslavije, a koji su se 1991. godine i kasnije zatekli u Sloveniji. Mnogi od njih 1991. godine nisu trazili slovenacko drzavljanstvo a kasnije zbog razlicitih uslova - znanja jezika ili sumnje (bolje receno -optuzbe) da su "ucestvovali u agresiji na Sloveniju" te odsutnosti iz drzave - njihovi zahtevi nisu odobreni. Drugim recima, drzava se posluzila razlicitim smicalicama da opisanoj kategoriji ljudi uskrati pravo na drzavljanstvo.

Ni tu nije bio kraj njihovim mukama posto je Ministarstvo unutrasnjih poslova sve one, koji su do 1991. godine imali stalan boravak u Sloveniji a koji posle osamostaljenja nisu dobili (ili zatrazili slovenacko drzavljanstvo) izbrisalo iz registra stalnog boravka. Tako je nekoliko desetina hiljada stanovnika Slovenije ostalo bez ikakvih socijalnih prava. Mnogi su izgubili pravo na penziju a na opstinama i ostalim salterima su im sluzbenici jednostavno oduzimali licne dokumente s recima "vi ne stanujete vise ovde" i na uzas vlasnika - unistavali vozacke dozvole, licne karte i pasose... Mnogi tako produkovani "stranci" nisu imali kud - opisan postupak slovenacke birokratije oterao ih je iz drzave. Iselili su se u republike porekla ili se otisnuli u svet, ostavljajuci u Sloveniji imovinu, rodbinu, sav dotadasnji zivot i uspomene. Aktivisti razlicitih pokreta za zastitu ljudskih prava upozoravali su da slovenacki MUP nema pravo da jednostrano, bez ikakve procedure i bilo kakvih postupaka brise te ljude iz registra; ne samo to - bilo je jasno da gubljenje statusa drzavljana Slovenije ne moze da znaci i gubljenje statusa stalnog boravka. Jer, to je steceno pravo koje bi drzava morala da postuje. U najgorem slucaju bi oni, koji su do osamostaljenja imali status stanovnika Slovenije (sa drugim republickim drzavljanstvom) posle 1991. godine mogli "spasti" na status stranca sa stalnim boravkom, a nikako ne na "ljudski materijal" bez ikakve dozvole boravka, koji kroz zapletenu birokratiju mora da se bori za resavanje i spasavanje minimuma egzistencije.

Ministarstvo unutrasnjih poslova je uprkos pravno potpuno pogresnoj politici stalno odbacivalo optuzbe o nelegalnosti takvih postupaka i smanjivalo broj brisanih iz registara. Takva politika je dosta dugo bila uspesna, posto je ksenofobija u medjuvremenu uzela maha pa ni evidentna arogancija birokratije i ignorisanje svih pravnih i ljudskih normi u Sloveniji nije podstakla na akciju gotovo nikoga, pa cak ni dezurne pokrovitelje osnovnih normi ljudskih prava; cutao je PEN, nije marilo ni Drustvo knjizevnika, kao ni mnogi drugi "veliki zastitnici ljudskih prava". asne izuzetke predstavlja nekoliko novinara, par pravnika (medju kojima treba istaci dr Ljubu Bavcona) i Helsinski Monitor Slovenije koji od

1. godine radi u novom sastavu. Prethodni Helsinski odbor Slovenije (pod vodstvom ex-novinara i ex-ministra u Peterleovoj vladi Staneta Stanica) je zbog nerada izbacen iz Medjunarodne helsinske federacije, sto dovoljno govori samo za sebe.

Hod po mukama

Jedna od glavnih dogmi koje vladaju Slovenijom tice se upravo podrucja ljudskih prava. Dobar deo slovenacke javnosti, a posebno "postene inteligencije" Sloveniju vidi kao oazu, drzavu u kojoj se ljudska prava skoro uopste ne krse. U istom stilu su i rado citirane publikacije Amnesty Internationala i slicnih organizacija. A istina je, videli smo, sasvim drugacija. Slovenacki ogranak Helsinskog monitora, osnovan u Ljubljani tek 1994. godine kao neprofitna organizacija, vec duze vreme pokusava da alarmira domacu javnost povodom brojnih slucajeva krsenja ljudskih prava. Povod za jedan od poslednjih apela pronadjen je u MegStudiji, sto ce reci izvestaju o stanju ljudskih prava u Sloveniji, koji je u ime Evropskog parlamenta januara ove godine potpisala gospodja Megi Djilijen Grejs.

Izvestaj se bavi neresenim pitanjima drzavljanstava veceg broja osoba na teritoriji Slovenije. A kako iz prava na drzavljanstvo proizilaze i sva ostala socijalna prava, pocev od boravista, penzija, invalidnine, zaposljavanja, skolovanja, zdravstvenog osiguranja, stanarskih i drugih prava, studija gospodje Megi Grejs upucuje da u Sloveniji stepen zastite i emancipacije ljudskih prava ni izdaleka nije tako idealan, kako to vladine organizacije vec osam godina pokusavaju da prikazu. Naime, jos u predplebiscitarno doba slovenacke su se vlasti potrudile da umire strahove brojnog neslovenackog stanovnistva; tako je 6. decembra 1990. godine tadasnji predsednik parlamenta Franc Bucar u Izjavi o dobrim namerama svim gradjanima neslovenackog porekla obecao sledece: "Garantuje se svim pripadnicima drugih naroda i narodnosti pravo na svestrani kulturni i jezicki razvoj, a svima onima sa stalnim mestom boravka u Sloveniji da ce dobiti drzavljanstvo Slovenije, ukoliko to zele."

Medjutim, ubrzo se pokazalo da su obecanja jedno, a praksa nesto sasvim drugo. Suprotno obecanjima, vlasti su posle osamostaljenja odlucile da zatvore jedinu skolu u Ljubljani na srpsko-hrvatskom jeziku, u kojoj se ucilo po sarajevskom programu; potom je krenula sto medijska, sto parlamentarna rasprava o zabrani upotrebe slova C i DJ, koja su tipicna u juznjackim licnim imenima; paralelno tome u parlamentu non-stop nicu novi predlozi kako retroaktivno oduzeti drzavljanstvo populaciji od 170 hiljada neslovenaca, zbog cega su se mnogi od njih, od 1995. godine naovamo odrekli svojih stigmatiziranih imena i prezimena, pretvarajuci ih u slovenacki oblik, kako bi prikrili juznjacko poreklo.

Helsinski monitor Slovenije navodi i cinjenicu da su jos februara 1992. godine nepoznata lica, na temelju nepoznatog zakona izbrisala sto iz administrativnih kompjutera sto iz knjiga stalnog boravka oko 130 hiljada dotadasnjih gradjana Slovenije, koji su time preko noci postali apatridi, lica bez domovine i bez prava na sticanje slovenackog drzavljanstva. Da sve bude bizarnije, brisanje je obavljeno ne samo bez ikakve pravne podloge, vec i bez znanja ugrozenih osoba. Stavise, u internom dokumentu slovenackog Ministarstva unutrasnjih poslova s datumom od

1. marta 1996. godine, MUP naknadno legalizuje pomenutu radnju, pocinjenu u tajnosti 1992. godine, u mandatu tadasnjeg ministra Igora Bavcara, koji, da ironija bude veca, danas vodi prestizni Ured za evropske poslove i integraciju Slovenije u Evropsku uniju.

Ni to nije sve; samo prema Izvestaju UNHCR-a od 3. aprila 1997. godine, danas se na teritoriji Slovenije nalazi oko 70 hiljada osoba bez dokumenata. Da ne bude nesporazuma - tu nije rec o izbeglicama iz Bosne ili sa Kosova, vec o bivsim rezidentima Slovenije, koje je Drnovsekova administracija na ovaj ili onaj nacin ucinila nevidljivim, brisanjem iz zvanicnih registara. Slovenacki helsinski monitor otkriva da je manji deo ovih osoba potom izbegao u trece zemlje, najcesce trazeci azil u drzavama Evropske unije, odnosno u Kanadi, Sjedinjenim Americkim drzavama, Australiji i Novom Zelandu, gde je vecina u medjuvremenu uspela da ostvari i pravo na stalni boravak, pa cak i drzavljanstvo.

Jedan deo nepozeljnih gradjana prosao je i proceduru andergraund drzavotvornog progonstva i odvajanja od porodica. Iako sporazumi o progonu gradjana jos nisu potpisani sa drzavama naslednicama bivse SFRJ, sa izuzetkom Makedonije, pocetkom ove godine su registrovani brojni slucajevi nasilnog izbacivanja apatrida, sa lisicama na rukama, sto preko hrvatske granice, sto avionima za Skoplje ili pomocu trajekta za Crnu Goru... Zanimljivo je da u tim radnjama zdusno saradjuju sluzbenici ministarstava unutrasnjih poslova pomenutih drzava, pa cak i direktno komuniciraju, uprkos cinjenici da drzave poput Savezne Republike Jugoslavije i Slovenije nemaju uredjene odnose.

Nove i stare nepravde

Konacno, Helsinski monitor podseca i na slucaj od 1.200 porodica koje su neslovenackog ili mesovitog etnickog izvora, a kojima je vlada pre nesto vise od dve godine oduzela stanove, posto su stanarsko pravo stekli u vreme agonije bivse SFRJ. Posle povike od strane brojnih medjunarodnih organizacija, a i kako bi sprecio neprijatna poredjenja sa slicnim dogadjajima u Hrvatskoj, Drnovsek je zaustavio talas delozacija, ali, od njih nije definitivno i odustao, tvrdi Helsinski monitor Slovenije. Uz to, registrovan je i veliki broj penzionera i invalida, rodom Ne- Slovenaca, koji vec osmu godinu ne mogu da ostvare pravo na svoje penzije i invalidnine, uprkos dugotrajnim sudskim procesima. Mnogi od njih su na ivici gladi, pa je Helsinski monitor jos 1996. godine uputio apel stranim ambasadama u Ljubljani za pruzanje humanitarne pomoci u hrani...

Sve u svemu, zakljucuje ova nevladina organizacija, u Sloveniji je formiran geto od priblizno 80 do 100 hiljada ljudi, medju kojima su Hrvati, Bosanci, Srbi, Crnogorci, Makedonci, Albanci, Romi, svi rodjeni u Sloveniji ali nose zig stranca, i kao takvi zive od milostinje, dobrote svojih komsija i humanitarnih organizacija.

Protesti ali i posete evropskih strucnjaka za pitanja ljudkih prava zvanicnoj Ljubljani konacno su ucinili svoje. Posle osam godina lakirovke i uveravanja kako je sve sasvim u redu, drzava je konacno priznala gresku. Kada se tome pridruzila i kritika slovenackog ombudsmana Ivana Bizjaka (pre toga ministra policije) vrag je odneo salu. Uprkos zestokim protestima desnih partija slovenacki parlament je na kraju usvojio zakon kojim se konacno regulise status gradjana sa korenima u drugim republikama bivse SFRJ. To prakticno znaci da svi ti gradjani koji su do

1. decembra 1990. godine imali stalan boravak u Sloveniji i tu zaista ziveli sada mogu da dobiju dozvolu za stalan boravak u Sloveniji. Dozvolu za stalni boravak dobice i svi oni stranci koju su na dan osamostaljenja, dakle 25. juna 1991. godine, ziveli u Sloveniji i tu zive bez prekida od tog trenutka. A ko ce ispraviti sve nepravde i svu stetu onima, koje je drzava osam godina nezakonito drzala u neizvesnosti - o tome zakon ne govori. Iako bi i tu kategoriju ljudi slovenacki parlamentarci mogli potpuno opravdano da ukljuce medju zrtve u Zakon o ispravljanju nepravdi, koji odredjuje odstete za krivice pocinjene nad pojedincima u onom drugom, prethodnom rezimu.

Igor Mekina (AIM Ljubljana)