OPET O DEOBI MAKEDONIJI I VELIKOJ ALBANIJI

Gotovo je neverovatno kako neki makedonski politicari i njima bliski mediji gotovo u svemu pronalaze dokaze da aktuelna vlast, naravno sastavljena od "probugarskog" VMRO-DPMNE i separatisticke DPA, organizovano i efikasno rade na komadanju Makedonije i ostvarivanju svojih vecitih snova -ujedinje sa Bugarskom i stvaranje Velike Albanije.

AIM-Skopje, 14.7.1999

Arben Xhaferi, predsednik Demokratske partije Albanaca (DPA) ovih je dana opet top tema u medijima bliskih opoziciji. Povod - jedno partisko saopstewe u kome ova partija koja je i deo vladine koalicije, izlaze stavove o pretstojecim predsednickim izborima i izmedju ostalog predlaze uvodjenje funkciju potpretsednika drzave. U prvim komentarima novinara i politicara ovaj predlog je shvacen kao jos jedan od poteza u pravcu federalizacije Makedonije, jer ako DPA predlaze uvodjenje potpredsednicke funkcije, to sigurno radi da bi to mesto dobio Albanac. "Utrinski vesnik" najavice komentar na naslovnoj strani "Xhaferi trazi federalizaciju". U citavu "zaveru" je uklju~en i medjunarodni faktor, jer u saopstenju DPA stoji da su o ideji obavesteni pretstavnici mnogih zemalja i medjunarodnih organizacija koji su ideju prihvatili. I nije cudo sto su se javili poznati albanofobi komentarima u kojima bukvalno stoji: "Evropi ne treba neke stvari dvaput govoriti, posebno kada su u pitanju Albanci". Nije propustena mogucnost da se javnost potseti na ono sto je aktuelna vlast uradila ili najavila u ovih sedam meseci koliko je na vlasti od oslobadjanja ranijih prvih ljudi lokalne samouprave u Tetovu i Gostivaru, ideje o sluzbenoj upotrebi albanskog jezika, veca zastupljenost Albanaca u organima uprave, preuzimanje lokalnih pozicija u opstinama gde su Albanci vecina sve do tvdnji da je prisustvo kosovara u Makedoniji (i neodgovorno ponasanje vlade pod pritiskom svog albanskog koalicionog partnera) prouzrokovalo ono od cega su se Makedonci najvise bojali: promenu etnicke strukture na njihovu stetu. Na te tvrdnje legla je i jedna problematicna reportaza Rojtersa iz Tetova u kojoj se citira par Makedonaca iz ovog grada koji tvrde da su Makedonci u njemu gradjani drugog reda, pa se zbog toga i masovno sele. Doduse na ovu reportazu regovali su i mediji na makedonskom koji su tradicionalno "tvrdi" u odnosu na Albance.

Ocito, medjunacionalni odnosi, ili tacnije odnosi izmedju Makedonaca i Albanaca, shvacenih kao posebne kolektivite, definitivno su jedna od najznacajnijih obelezja makedonskog ulaska u visepartisku demokratiju. Pre desetak godina, kade je sve pocelo, ovdasnje nove partije su se formirale na etnickoj osnovi, tako da su i dan danas, po pravilu etnicki ciste. Podela na "mi" i "oni" prvih nekoliko godina bila je osnova i za jake, emocijama nabijene, stavove jednih kontra drugih. U toku dva mandata, koliko je vladala koalicija na celu sa Socijaldemokratskim Savezom Makedonije (SDSM) incidenti koji su se dogadjali izmedju policije i Albanaca drzali su medjuetnicke tenzije na visokom nivou, tako da se cinilo da jedina eks SFRJ republika koja nije okusila rat na najboljem putu da se u to upusti. Srecom ove tenzije nisu do toga dovele, pa se zadnjih godina javila i kontra- teza da ih je sama vlast producirala za unutrasnje i vanjsko politicke potrebe.

U kampanji za zadnje parlamentarne izbore doslo je do promene uloga u staroj semi. SDSM i njegovi partneri su zaigrali na kartu zastitnika makedonskih nacionalnih interesa i poceli su sa serijom optuzbi po kojima njihovi oponenti su postigli dogovor za federalizaciju Makedonije i njenu podelu na dva dela, jedan koji bi pripao Unutrasnjoj Makedonskoj Revolucionarnoj Organizaciji - Demokratskoj Partiji za Makedonsko Nacionalno Jedinstvo(VMRO-DPMNE) i koji bi postao deo Bugarije, i drugi, u kome su skoncentrirani Albanci, koji bi pod svoje uzela DPA i koji bi kasnije postao deo Velike Albanije. Na izborima je pobedila opozicija, stvorena je koalicija u kojoj su usli nekadasnji "ekstremisti" i "radikali", sto se medjuetnickih pitanja tice, VMRO-DPMNE i DPA. I to je, cini se, jedna od dobrih stvari koje su se dogodili na tim izborima - sa politicke scene kao da je nestao politicki radikalzam na etnickoj osnovi.

Pozicija je od samog dolaska na vlast uspela da relaksira medjuetnicke odnose, konkretno resavajuci probleme, iako dogadjaji u regionu su joj najmanje icli na ruku. S druge strane potezi nove vlasti u domenu medjuetnickih odnosa, Kosovo i egzodus izbeglica i progranih, prisustvo NATO vojnika i intervencija Alijanse u SR Jugoslaviji bili su povod da SDSM pokusa da svoju politicku strategiju gradi na albanofobiji i poticanju populizma. Pri cemu je dobila poddrsku manjih partija, razlicitih politickih orijentacija (od desne, nacionalistickeMAAK -konzervativne do Demokatske partije Srba), kojima Albanci smetaju.

U tom kontekstu, interesantne su i odnosu izmedju Makedonije i Albanije, kao i pogledi na ono sto se dogadja na Kosovu. Skopje i Tirana imali su i dobre i lose momente u svojim odnosima. Nakon dolaska Berise na vlast doslo je i do prvih oficijalnih susreta sa makedonskim predsednikom Gligorovim. Cinlo se da ti sredacni i cesti susreti otvaraju etapu odlicnih medjususedskih odnosa. Stvari su se iskomplikovale kada je doslo do rascepa u tada najacoj albanskoj partiji u Makedoniji Partiji za demokratski prosperitet (berisina Demokratska partija poddrzala frakciju iz koje je nastala Partija za demokratski prosperitet Albanaca, koja se zatim ujedinila sa Narodno demokratskom partijom cime je stvorena DPA) i definitivno su zamrznuti nakon dogadjaja poput otvaranja univerziteta na albanskom u Maloj Recici i policiske intervencije u Gostivaru. Nakon dolaska socijalista na vlast u Albaniji smatralo se da ce doci do otapanja leda u odnosima, ako nista drugo bar zbog fakta da su socijalisti imali dobre odnose sa albanskom PDP koja je bila deo vladine koalicije. Ideja predsednika Gligorova o stvaranju koridora kojim bi kosovske izbeglice u slucaju rata na Kosovu otisle u svojoj maticnoj drzavi, zestoko je kritikovana i u Tirani. Nakon intervencije NATO-a u Jugoslaviji i pocetka egzodusa kosovara, posebno nakon dogadjaja na granicnom prelazu Blace i u pogledu tretmana prognanih i pobeglih sa Kosova bilo je vise kritickih izjava sa samog drzavnog vrha Albanije.

Na prvi pogled, smirivanjem stanja u regionu, ali i nakon dolaska albanskog predsednika Rexhepa Mejdanija da se u Skopju sretne sa americkim predsednikom Klintonom, kada ga je domacin Gligorov pozvao da uskoro dodje u oficijalnu posetu Makedonije, kao da su iskricenja prestala. Tim vise sto je pre realizacije zadnje posete Mejdanija Skopju, Makedoniju posetio i albanski premijer Pandeli Majko.

Da sve nije tako jednostavno pokazala su tri dogadjaja. Samo dan pre posete Majkoa Skopju doslo je do susreta lidera OVK Hasima Thacija sa makedonskim premijerom Ljubcom Georgievskim, a u Tetovu Majko i Thaci
sastali su se sa pretstavnicima ovdasnjih albanskih partija. Na kraju jednodnevnog broavka Mejdanija u Skopju dvoje pretsednika su dali svoje vidjenje stanja u regionu. Gligorov je govorio o potrebi sacuvanja integriteta SR Jugoslavije, Mejdani je izjavio da integraciji u Evropi i da "u takvoj integraciji, u periodu od 5 do 10 godina vidimo dve nove jedinke, a one bi mogle biti Crna Gora i Kosovo kao integralni deo zajednice evropskih zemalja". Sasvim dovoljno da bi opozicione partije i mediji bliski njima krenu u novu kanonadu tumacenja susreta Georgievski-Thaci, "svealbanskog zagovora" u Tetovu i "senci velikoalbanskog sna". Opet je famozna platforma Albanske akademije nauka postala predmet opseznih analiza u ovdasnjim medijima.

Gotovo je neverojatno kakvom se lakocom realisticki stav Georgievskog da uspostavi direktne i dobre odnose sa sadasnjom prvom politickom figurom tumaci kao priznavanje nezavisnosti Kosova i prvi korak u stvaranju Velike Albanije u kojoj bi se nasla i Zapadna Makedonija, ili kako se zelja za integraciju u Evropi, svih zemalja u regionu, znaci otvorene granice i slobodan protok ljudi sto bi definitivno relaksirale razne devetnaestovekovne snove balkanaca, tumaci upravo suprotno, kao teznja za menjanje granica i stvaranje jedne drzave za sve Albance.

Ali, u svakom zlu ima i neceg dobrog. Cini se da broj onih koji se pale i zeleli bi da popale i makedonsku populaciji ovakvim stvarima je sve manji, a efekat njihovog delovanja sve slabiji. Mozda su zbog toga i sve nervozniji i rekli bi histericniji.

AIM Skopje

ISO RUSI