Ko je kriv za ratne zlocine

Budjenje inteligencije

AIM, PODGORICA, 14. 7. 1999. (Od dopisnika AIM iz Beograda)

Upadljivo cutanje srpske inteligencije o zlocinima koji su pocinjeni nad albanskim stanovnistvom na Kosovu, naruseno tek nekim retkim, usamljenim glasom, prekinuli su ovih dana pisci, clanovi Srpskog PEN Centra. U saopstenju koje je potpisao akademik Predrag Palavestra trazi se javno imenovanje i kaznjavanje onih koji su odgovorni za zlocine nad decom i civilnim stanovnistvom jer bi u protivnom, "krivica i sramota za taj zlocin pala na ceo srpski narod".

Nije potrebna dublja moc promisljanja da se shvati na koga je adresirano pozivanje na odgovornost. Ne treba ni neka narocita domisljatost da bi se naslutilo kako su ruke najvisih rukovodioca ove zemlje umesane u zlodela koja su se desavala na Kosovu bez obzira sto su krajnji izvrsioci bili stotinama kilometara daleko od mesta gde je zaceta zlokobna ideja o "trajnom resenju albanskog pitanja u slucaju da dodje do NATO intervencije". Mozda je trebalo samo malo gradjanske hrabrosti da oni koji cine mudriji, pa valjda i odgovorniji deo ovog naroda, javno progovore o onome sto drugi ne mogu ili ne smeju da prevale preko usana. Srpski svestenici sa Kosova vec govorili o zlodelima, masovnom proterivanju albanskog stanovnistva, pljackanju, sistematskom paljenju, unistavanju imovine, rusenju Peci i stratistima gde se medju brojnim lesevima nalazi najvise tela zena i dece.

Ovo ne amnestira albansku stranu za zlocine pocinjene nad srpskim civilnim stanovnistvom, ali su to pitanja odgovornosti i savesti kojima bi trebalo da se bavi albanski narod i njegova inteligencija. To naravno ne oslobadja ni one zbog kojih su stradali civili u gradovima Srbije tokom NATO intervencije, ali su to pitanja krivice i odgovornosti koje treba da postavlja javnost u zemljama koje su ucestvovale i bombardovanju Jugoslavije.

Talas intelektualnih protesta koji je pokrenut ovih dana samo pokusava da raskine lanac sa kojim se licna, vladarska sudbina vezuje za sudbinom citavog naroda cime bi jednom narodu, umesto pojedincima, bio trajno urezan zig krivnje. Zbog toga je ponovo, kao i tokom rata u Hrvatskoj i Bosni, stvoreno medijsko okruzenje u kojem spokojno zivi neinformisani gradjanin, idealni podanik drzave koja je uvek u pravu, i pripadnik jednog nevinog naroda stradalnika koji je vecma zrtva drugih.

Taj gradanin koji nije znao sa ubistva u Vukovaru, visegodisnju opsadu Sarajeva, pogrome u Srebrenici, trebalo je da i dalje ostane spokojno neobavesten o zlocinima nad albanskim civlinim stanovnistvom na Kosovu. Taj novi pokusaj obmane pokusavaju da osujete pojedini intelektualci. Teskom, nepravicnom i nazahvalnom teretu kolektivne krivice kojeg prosecni gradjanin mirne savesti zapravo nije ni svestan, suprostavili su se najpre njegovi sunarodnici koji imaju privilegiju da zive podalje od RTS odasiljaca koji tkaju suptilnu mrezu obmane.

Medju prvima je o otvoreno progovorio pisac Bora Cosic pisuci o narodu od milion i po ljudi na Kosovu "koji su izbaceni iz svojih kuca, masakrirani i ubijani" . "Treba kaznjavati one koji su neposredno krivi, one koji su naredivali te zlocine i one koje su te zlocine izvrsavali", kaze ovaj pisac koji poslednjih godina zivi u Berlinu i Rovinju.

Arhitekta Bogdan Bogdanovic je jos davno govorio da bi se Srbi trebali izvinuti Albancima, dok pisac Vidosav Stevanovic porucuje iz Pariza, da je nacionalizam zlo koje je izazvalo proterivanje Albanaca sa Kosova. Pisci iz Srpskog PEN Centra nadovezali su se na one koji traze individualizaciju krivice, javno imenovanje i kaznjavanje onih koji suodg ovorni za zlocin.

To je istovremeno glas intelektualne Srbije koja se ponovo budi, zahteva ostavku Slobodana Milosevica i povlacenje kljucnih licnosti vlasti, sto predstavlja jednu od poslednjih faza u procesu otreznjenju i put, da se iz duboke kome "neznanja o onome sto se desava" probudi i sam narod.

Personalizacija krivice zatrazena je napokon i u jednom tradicionalistickom okruzenju sklonom etnickim razgranicenjima i iscrtavanju karata bez razmisljanja o posledicama, kakvo je Srpska akademija nauka i umetnosti. Na godisnjoj Skupatini SANU petnaestak govornika je trazilo povlacenje najviseg drzavnog rukovodstva. Akademik Dobrica Cosic, devedesetih godina stovalac reci i dela Slobodana Milosevica ("on se hrabro posvetio obnovi srpske drzave i spasavanju srpskog naroda od novog porobljavanja i unistavanja"... "Slobodan Milosevic je, po mom uverenju, od svih srpskih politicara u poslednjih pet decenija najvise uradio za srpski narod" i jedan od "glasnogovornika" ideje o stvaranju drzave na "svojim etnickim prostorima" cime bi se "zavrsila borba za oslobodenje i ujedinjenje koju vodi dva veka",) osam godina nakon sto je ovo govorio u "Politici" izgovara za govornicom svecane sale SANU:

"Pocetak politickim promena u zemlji treba da bude ostavka predsednika Savezne Republike Jugoslavije Slobodana Milosevica. Ja apelujem na patriotsku svest, ljudsku i gradjnsku odgovornost Slobodana Milosevica da svojom ostavkom omoguci pocetak neophodnih promena u Srbiji i saveznoj drzavi". Njegov idejni saborac iz tih godina Matija Beckovic ("Neka narod sam odluci gde ce, makar izabrao i gore. Te granice mi znamo bolje od ikoga, a Evropa neka nam prica samo ono sto zna bolje od nas"), a koji tih godina nije znao da li su na vlasti kriptokomunisti, sada kaze: "Srbija koja je stara osam godina nema nikakve veze s Hilandarom ni sa Kosovom. I nema prava ni da Hilandar slavi, niti moze Kosovo da odbrani". Ako produzimo putem kojim idemo ovih pedeset godina, "ostalo nam je joa dva-tri koraka...")

Glasovi ovih akademika priguseni su, kao i u ranijim prilikama kada su slicna pitanja postavljana na Skupstini SANU, argumentima da se istina ne moze utvrditi "tako sto neko kaze spontano ono sto mu je u jednom casu palo na pamet" sto je stalno ponavljao Mihailo Markovic ili opaskama Koste Mihajlovica kako je smena predsednika i rezima "stvar naroda, a ne SANU". Tako je izostao i najavljeni predlog Odeljenja za jezik i knjizevnost da se ponudi tekst koji bi mogao postati zajednicko misljenje Akademije o pol itickom stanju u Srbiji, uprkos tome sto je vecina govornika ostro kritikovala aktuelnu vlast.

Nakon ovog skupa akademik Dejan Despic kaze "da smo poslednjih meseci dospeli u tako beznadeznu situaciju" i da je uveren "da nema spasa ukoliko se vladajuca garnitura ne promeni". Na pitanje da li srpska inteligencija moze na ovaj nacin pomoci demokratskim promenama u zemlji Dejan Despic kaze: "Ako nista drugo, covek oseca potrebu da tako nesto kaze barem da spase svoju dusu."

Za "spasavanjem duse" poseglo je pre nekoliko dana i tridesetak muzickih umetnika - kompozitora, interpretatora i muzikologa trazeci da kljucne licnosti danasnje vlasti podnesu ostavke "kao prvu i najblazu konsekvencu svoje promasene politike i neoprostive neodgovornosti... Ne pristajemo na zivot u izolaciji i bedi, a ni na ulogu kolektivnih krivaca za progone, nasilja i zlocine koji su izgleda cinjeni u ime borbe protiv albanskih separatista i zastite (vidimo kako uspesne!) Srba na Kosovu i Metohiji... Klima pobednickog slavlja 'odbranjenog integriteta i suvereniteta' i perspektive brze obnove zemlje, uz 'jedinstvo naroda i vlasti' (koja se sada na primitivan nacin propagira preko drzavnih medija) nije samo uvredljiva za zdrav razum, vec otkriva i nesposobnost vladajucih struktura da se suoce sa rezultatima svoje hazarderske, na davno zastarelim principa zasnovane politike."

Mada se ovi glasovi intelektualne javnosti sire, ne bi se moglo reci da ce proces imenovanja onih koji su krivi biti lak i bezbolan. Ne moze se ni reci da ce njegov kraj biti veseo ili lagodan. Naprotiv. Bice mucan i tezak, ali ga je moguce izdrzati zbog olaksanja koje nakon toga neminovno sledi.

Slobodan Kostic(AIM)