Porast politickog nasilja u Srbiji

Porast politickog nasilja u Srbiji

DO POSLEDNJEG DAHA

AIM, PODGORICA, 12. 7. 1999. (Od dopisnika AIM iz Beograda)

Ako je tokom rata srpska politicka scena bila gotovo hibernirana - toliko da su slabije upuceni posmatraci pomislili da se to opozicija priklonila Milosevicu - sada je stranacka aktivnost toliko uzavrela da se mnogi pitaju hoce li se moci "ugasiti" a da ne izazove veliki pozar. Srbijom se, naime, siri sve veci talas antirezimskih protesta, a poslednjih dana se mogu primetiti krajnje zabrinjavajuci znaci prisutnosti politickog nasilja. Ovo nasilje je jos uvek koliko-toliko pod kontrolom onih koji ga organizuju ili barem inspirisu - a to su oni koji u nastupajucim promenama imaju sta da izgube - ali svakog trenutka spirala nasilja moze podivljati i zavladati zemljom.

U siromasnom gradicu Prokuplje, na jugu Srbije i u neposrednoj blizini Kosova, prosle nedelje su odrzane demonstracije opozicione koalicije Savez za promene. Pred oko tri hiljade ljudi - sto je mnogo za kraj koji je do sada bio jedan od bastiona podrske rezimu - govorili su lideri stranaka ovog saveza. Ono sto je, medjutim, ostavilo dublji utisak od samog mitinga jesu dogadaji koji su mu prethodili, kao i paralelna desavanja tokom samog mitinga. Cim je obznanjeno okupljanje pristalica opozicionog saveza, lokalni odbor vladajuce Socijalisticke partije Srbije pozvao je svoje simpatizere da se okupe - u isto vreme, na istom mestu! Ovo naizgled bizarno "zakazivanje lokalnog gradjanskog rata" nije originalan izum prokupackih socijalista: radi se o gotovo rutinskoj tehnici "kontramitinga", programiranom podsticanju ulicnog politickog nasilja kojim rezim gura sebi lojalne gradjane u obracun sa drugim gradjanima, protivnicima rezima.

Ova cinicna tehnika isturanja svojih pristalica kao jurisne garde primenjena je, s tragicnim posledicama (bilo je mrtvih i ranjenih) u vreme velikog tromesecnog gradjanskog protesta zbog izborne kradje u zimu 1996-1997. Medjutim, posle poraznog ratnog iskustva, Srbija je mnogo naoruzanija, frustriranija i obuzetija socijalnim beznadem nego ranije; samim tim, "bliski susreti" pro- i contra-rezimskih aktivista mogu biti okidac velikih nemira, pa i gradjnskog rata.

Iako su socijalisti u Prokuplju u poslednji trenutak otkazali svoj miting (sto je pouzdan znak da se radilo o svojevrsnoj "probi", presedanu za buduce slicno ponasanje rezima) na spomenutom opozicionom okupljanju bilo je vise tuca izmedju mitingasa i Milosevicevih pristalica, koje su stajale sa strane, vredjale i provocirale njegove ucesnike. Fotoreporter Reutersa uhvatio je trenutak kada tokom opozicionog mitinga Ratko Zecevic, vodja tamosnjih socijalista, nacelnik Okruga i lokalni Bog i Batina (gotovo svi gradovi u Srbiji koji su pod vlascu socijalista imaju nekog takvog ) puca u vazduh iz pistolja "tetejca" sa balkona zgrade tamosnjeg SPS. Balkon gleda pravo na okupljenu gomilu, koja uzvraca uzvicima: "Ubice, ubice".

Slika je, inace, inspirativna: Ratko Zecevic stoji na balkonu u crnoj majici, s velikim opasacem, s cigaretom u ustima, levu ruku je stavio iza tela, a desnom puca u vazduh, prezrivo gledajuci dole u gomilu (pepeo, valjda, sam pada na pod). Pravnici kazu da se to sto je Zecevic ucinio moze okvalifikovati kao "izazivanje opste opasnosti", i da je za to zaprecena visegodisnja zatvorska kazna. Naravno, neozbiljno je i pomisliti da ce njemu iko zaista suditi: u danasnjoj Srbiji, kaznjivo je samo odbijanje oruzja, a ne njegova upotreba u politicke ili "patriotske" svrhe. Zato ovaj drzavni sluzbenik-revolveras, ni ovako uhvacen in flagranti ne razmislja o povlacenju sa s voje funkcije, niti njegova partija razmislja o njegovoj smeni.

Ratko Zecevic nije jedini nacelnik okruga koji voli da upotrebljava pistolj izvan streljane: u Leskovcu, osiromasenom industrijskom gradu duboko na jugu Srbije, organizovane su masovne demonstracije gradjana na kojima je zatrazena ostavka tamosnjeg lokalnog bossa Zivojina Stefanovica, kao i promena rezima u Srbiji. Tokom visednevnih demonstracija, koje jos traju, izdvojena grupica demonstranata polupala je prozore i ogradu Stefanoviceve kuce, a nacelnik okruga je iste veceri, iznerviran i uplasen naprasnim ljuljanjem svog godinama neupitnog polozaja, zapretio pistoljem jednom svom sugradjaninu, rekavsi mu pred okupljenima da ce "ubiti njegovog brata" (predsednika lokalnog odbora za ljudska prava) "jer je od njega sve ovo i pocelo".

I Leskovac je do sada bio tvrdo uporiste vladajuce koalicije, tako da se i nasilje moze protumaciti kao znak dramaticno rastuce nesigurnosti, nervoze i strepnje rezimske strukture koja oseca kako joj se tlo polako ali neumitno izmice ispod nogu. Sociolog Aleksa Djilas je to nedavno u jednim stranim novinama lapidarno definisao: "Ako je Milosevic u nevolji u Leskovcu, onda je Milosevic zaista u nevolji"... Ali, problem s Milosevicem u nevolji je uvek u tome sto se on iz nje izvlaci tako sto pravi sto vece nevolje svima drugima. Ovaj put nevolja je ogromna, pa se obazriviji posmatraci prilika u Srbiji boje da ce i odgovor prekaljenog trouble-makera biti silovit.

Talas teledirigovanog politickog nasilja okrenut je prevashodno prema Savezu za promene, jer beogradski rezim trezveno procenjuje da je ova labava alijansa Milosevicevih protivnika, uprkos svim svojim manama i ranijim promasajima vecine njegovih celnika, u ovom trenutku najsposobnija da artikulise vidljivo tinjajuce nezadovoljstvo ogromnog broja gradjana koji su, posle dvanaest godina zivota u permanentnom vanrednom stanju, definitivno siti Milosevicevih "spasilackih projekata", velikodrzavnih avantura, populistickog praznoslovlja, megakorupcije drsko i nehajno pokrivene jeftinim levicarskim floskulama, navale trecesvetskog siromastva u predvorju Evrope, ponizavajuceg statusa zemlje i njenih gradjana doslovno svugde u svetu, cak i u tzv. prijateljskim zemljama.

Primoran razvojem situacije da pristane na totalno povlacenje svojih snaga sa Kosova, rezim se suocava s optuzbom koju je dugo namenjivao drugima: onom za "nacionalnu izdaju". I dok Srbi po principu nasiljem na nasilje izlozeni silovitom osvetnickom nasilju Albanaca masovno beze s Kosova, predvodjeni Milosevicevim lokalnim funkcionerima (koji su se pokazali kao fenomenalni trkaci, nisu se zaustavljali do Beograda!), oni koji su ostali u "juznoj srpskoj pokrajini" prepusteni su kakvoj-takvoj brizi jos samo KFOR-a, crkve, lokalnih srpskih prvaka nesklonih beogradskom rezimu i ponekog opozicionog politicara.

Da bi prikazali proredjenim gledaocima drzavne televizije kako preostali Srbi na Kosovu ipak i dalje veruju samo Milosevicu (a ne svojim ocima), nedavno je u kosovskoj srpskoj enklavi Gracanica, kod istoimenog manastira koji je jedna od najvecih srpskih srednjovekovnih svetinja, grupa "lokalnih Srba" (za koje neki kosovski poznavaoci tvrde da su policijski provokatori "uvezeni" iz uze Srbije, a advokat Vladan Batic kaze da su neki od njih kriminalci, njegovi bivsi klijenti) fizicki je napala opozicione prvake Saveza za promene, kao i njihove domacine iz Srpske pravoslavne crkve i nezavisne politicke organizacije kosovskih Srba.

Sevale su pesnice, bubotci i samari, pljustale uvrede (dok su se svestenici snebivali i krstili, a britanski KFOR-ovci pokusavali da prekinu srpsko-srpski boks-mec); drzavna televizija je sve to uredno snimila i zatim, uz prigodan hedonisticki komentar, visekratno emitovala svojim gledaocima. Tako je nasilje kao nacin iskazivanja politickih razlika na sva zvona promovisano kao legitimna opcija. Naravno, pod uslovom da batina ne dobije i drugi kraj: tada se to naziva terorizmom i osudjuje uz mnogo moralistickog patosa.

U trenutku dok pokusava da se nekako dogovori i nagodi s jos uvek najopasnijim unutrasnjim protivnikom, predsednikom Crne Gore Milom Djukanovicem (na kojeg, uprkos slatkim zeljama, nije lako udariti jer ima i policiju, i medije i nimalo uvijenu podrsku zapada), rezim pokusava da "rascisti teren" u samoj Srbiji, racunajuci da ce tako, u "sjajnoj izolaciji" moci da vlada jos dugo, uprkos de facto gubitku kontrole nad Kosovom i uprkos tome sto su Srbi danas, uz Albance, najsiromasniji, najobespravljeniji i najbesperspektivniji narod Evrope (sto je u vreme dolaska Milosevica na vlast moglo da izgleda tek kao apokalipticna vizija iz pakla). Nervoza je sveopsta, strasti se podjaruju na svakom koraku. Cak je i u Gradskoj skupstini Beograda doslo do tuce izmedu odbornika Draskovicevog Srpskog pokreta obnove i Seseljeve Srpske radikalne stranke, sasvim banalnim povodom. A ceo ovaj (nepotpun) spisak zabrinjavajucih ekscesa iz poslednje nedelje napravili smo bez registrovanja bilo kakvog (vidljivog) policijskog nasilja!

Kao da je, u uzavreloj atmosferi, policija kao faktor politickog nasilja postala suvisna: gradjani su "uzeli stvar u svoje ruke". Naravno, diskretno ohrabreni od onih koji ocajnicki cuvaju vlast na preostalom parcetu zemlje koje kontrolisu, jer je to jedino sto im - kao medjunarodnim odmetnicima - garantuje opstanak. Neposredna buducnost donosi Srbiji ogromna iskusenja; odlazak epohalno kompromitovane vlasti jeste svojevrstan "purgativni" cin bez kojeg nema ni naznake oporavka drustva koje je pocelo ubrzano da propada cim je sadasnja vlast krenula da mu "vraca dostojanstvo". Ipak, i na vladajucem i na opozicionom faktoru je istorijska odgovornost da ne dozvole da se spirala nasilja otrgne kontroli i da batina postane jedini efikasan zakon u Srbiji, a metez jedino adekvatno ime poretka.

Trenutno, nista ne ukazuje na optimisticki scenario: rezim nema kuda nego da, cuvajuci vlast, cuva svoje pare sumnjivog porekla, vile oduzete pravim vlasnicima, devizna konta po egzoticnim zemljama i, uostalom, goli zivot na slobodi; politicka alternativa nema kuda nego da iznudi odlazak vlasti, u protivnom je njeno desetogodisnje delovanje besmisleno i jalovo, a Srbija zadugo zarobljena i sputana vlastitim demonima. Iz ovakve ravnoteze nemoci i obostrane prisiljenosti da se ide do kraja, "do poslednjeg daha", ne radja se gradjanski mir. Naravno, jos nije kasno za happyend, ako je ovde prisutno jos nesto gradjanske i politicke odgovornosti.

Teofil Pancic (AIM)