Slovenija i amnezija

Osam godina kasnije

Proteklih dana je nekako uzgred proslavljena godisnjica osamostaljenja Ljubljane od SFRJ, ali i osamdeset godina od borbi za severne granice. Velicana je slavna proslost, ali je ponesto i zaboravljeno...

Ljubljana, 27.06.1999

Osma godisnjica slovenacke samostalnosti (obznanjene u parlamentu

1. juna 1991. godine - posle cega je usledila intervencija tadasnje JNA i "formalno" zapoceo vojni, krvavi raspad nekadasnje SFRJ) ovoga puta je "promakla" u senci posete Bila Clintona. Bilo je komentatora koji su potom pakosno opazili da se drzavni vrh posle posete predsednika SAD (na koju je potroseno oko milion nemackih maraka) osecao manje obaveznim da samo cetiri dana kasnije uprilici novo vece slavlje... I tako je sve proslo u tipicno slovenackom, komornom stilu - svecana sednica u parlamentu, akademija u Cankarevom domu, polaganje cveca na "spomenik palim u ratu za Sloveniju 1991. godine" a uvece - vatromet za raju.

Proslave su, medjutim, otkrile i par bizarnih detalja koji najbolje odslikavaju trenutak u kome je Slovenija danas. Jer, zvanicna Ljubljana ovih dana ne slavi samo godisnjicu osamostaljenja, nego i jedan deset puta stariji praznik (bar po datumu) - uspostavljanje severne granice, granice prema Austriji; koja je, istorijski, verovatno i najvaznija. Tim povodom je protekle sedmice u sirem centru Ljubljane (tacnije - u parkicu preko puta autobuske i zeleznicke stanice) otkriven spomenik generalu Rudolfu Maistru koji je najzasluzniji da je sadasnja severna slovenacka granica takva kakva jeste. Isti motiv ponukao je vlasti da i u Velenju organizuju slicnu festu pod naslovom "Severno-istocna Slovenija u borbi za slobodu". Na svecanosti se okupilo oko 10.000 ljudi, a pocasni gosti i kruna priredbe bilo je prisustvo petorice veterana, zivih i pravih Maistrovih saboraca. I sve bi bilo lepo i krasno da senku na cenjeni skup nije bacila svojevrstna amnezija od koje su govornici naprasno oboleli. Ili, jednostavnije, "neznatno prekrajanje istorije", pa je svecanost protekla bez pominjanja (u ovim vremenima) "neprimernih" istorijskih cinjenica. Tako je pocasni govornik, inace tesan prijatelj predsednika Republike Milana Kucana dr Matjaz Kmecl u govoru pomenuo mnoge, a narocito partizane iz Drugog svetskog rata.

Otpisani

"Da nije bilo Slomska i njegovih, pa Sarha, Kvedra, Kajuha, sjajnog Bibe Roeckovog, Povhovih i svih koji su se u najkrvavijem i najsurovijem vremenu borili za nasu slobodu, Sloveniju bi jos odavno cinila samo ljubljanska mocvara, s okolinom! " Bile su to reci Matjaza Kmecla. Zacudo, uz podsecanje na mnoga dicna imena, Kmecl je zaboravio na sada nepodoban fakat da su u borbama za slovenacku granicu na severu ucestvovali i brojni srpski dobrovoljci, zarobljenici oslobodjeni iz zatvora propale Austro-ugarske. Bilo je medju oslobodjenima i mnogo Hrvata, Bosnjaka i Crnogoraca, kao i nezanemarljiv broj drugih, nekada bi rekli - pripadnika "jugoslovenskih" naroda. U nekim drugim vremenima verovatno ne bi tako olako bilo "zaboravljeno" da su odlucujucu ulogu u borbi za severnu granicu (a posle poraza slovenackih dobrovoljackih odreda) odigrale upravo jedinice generala Krste Smiljanica.

A kakva je zaista bila uloga "nepomenutih i otpisanih" moze se procitati u svakom iole starijem istorijskom udzbeniku. Jer, granica izmedju Slovenije i Austrije nije definisana zaslugama junaka iz Drugog svetskog rata, kako bi se moglo naslutiti iz govora odrzanih tokom prosle sedmice sirom Slovenije. Ta granica je odredjena u borbama vodjenim po zavrsetku Prvog svetskog rata; raspad Austro- ugarske zatekao je pokrajinsku vladu u Ljubljani potpuno nespremnu. Mada je Pokrajinska vlada vec 31. oktobra i 8. novembra 1918. godine pozvala sve vojnike i oficire bivse austro-ugarske da ostanu pod oruzjem te da se stave na raspolaganje - odziv je bio veoma los. Stavise, slovenacki vojnici su napustali front prema Italiji, bacali oruzje i odlazili kucama. Ono malo jedinica sto je ostalo pod oruzjem vlada je koristila za odrzavanje unutrasnjeg reda; najvise inicijative, odlucnosti i prakticnog shvatanja dalekoseznih interesa Slovenije pokazao je bivsi austro-ugarski major Rudolf Maister. On nije cekao na uputstva iz Ljubljane nego je samoinicijativno okupio 160 vojnika i oficira i do 3. novembra 1918. vojnicki zauzeo Maribor. Sest dana kasnije proglasio je mobilizaciju Slovenaca u Stajerskoj i uz pomoc novostvorenih snaga osvojio celu slovenacku Stajersku, od Gornje Radgone do Dravograda.

Sto se Koruske tice, tu je akcija teritorijalnog zaokruzenja Slovenije tekla nesto mlitavije; pokrajinska vlada je krajem novembra 1918. godine raspolagala sa 8.925 vojnika i oficira, kao i 1.695 srpskih vojnika, povratnika iz austrijskog zarobljenistva. Operativno je bilo sposobno svega 2.500 ljudi. Na pripreme za mobilizaciju su se najlosije odazvali Koruski Slovenci. Stoga je Ljubljana zatrazila od Beograda da u Sloveniju posalje srpsku vojsku i obezbedi severnu granicu. Medjutim, srpska vojska je po zavrsetku Prvog svetskog rata bila malobrojna. Pa ipak je 22. decembra 1918. u Sloveniju krenuo jedan bataljon, da bi krajem godine stigao i general Krsta Smiljanic u svojstvu sefa Srpske vojne misije.

Pobednici i okupatori

Pocetkom februara 1919. godine je Misija pretvorena u Komandu Dravske divizijske oblasti, uprkos minimalnom broju srpskih vojnika, sto im nije smetalo da u ofanzivi zauzmu pozamasan deo danasnje Austrije, sve do Velikovca. A onda je austrijski kontranapad ponistio sve navedene uspehe. Zestoki porazi ponukali su Beograd da se prvi put i vojno umesa. Uskoro u Sloveniju stizu tri puka srpske vojske koji su zajedno sa ostacima slovenackih jedinica krajem maja 1919. krenuli u ofanzivnu akciju i do 4. juna potukli brojnije Austrijance, vratili sve izgubljene teritorije i uz to osvojili Celovec (Klagenfurt), Velikovec (Volkermarkt) i slovenacki nacionalni simbol, Gosposvetsko polje. Ovi vojni uspesi kasnije su (u najvecem delu) potvrdjeni i na Mirovnoj konferenciji u Parizu. Ostalo je otvoreno pitanje granice prema Koruskoj. I dosudjen je plebiscit za zonu A i B; 10. oktobra 1920. godine narod izlazi na biralista da izrazi svoju volju. Iako je vise od pola stanovnistva u juznoj Koruskoj (zona A) cinila slovenacka narodnost, cak 22.025 glasaca (59 odsto) izjasnjava se za Austriju, a 15.272 (41 odsto) bira Jugoslaviju. Drugim recima, Slovenci su odlucili da najveci deo Koruske umesto Jugoslaviji (i Sloveniji) pripadne Austriji. Koruski Slovenci, odlucni iz razlicitih razloga (npr. glasati za republiku a protiv kraljevine, uticaj austrijske propagande, lose iskustvo sa srpskim vlastima, itd.) da glasaju protiv prisajedinjenju Jugoslaviji paradoksalno su, kako je pokazala istorija, pre osamdeset godina glasali i za smanjenje slovenacke drzavne teritorije.

O tim, u mnogo cemu bolnim detaljima danas se u Sloveniji mnogo ne raspravlja. A da selektivno zaboravljanje i marginalizovanje opisanih dogadjaja nije slucajno, svedoci cinjenica da je bilo dovoljno razloga da u svecane govore zaluta bar jedno secanje - secanje na 80-tu godisnjicu velike "jugoslovenske" ofanzive protiv austrougarskih jedinica, 1919. godine. Sve to je danas, zahvaljujuci odbojnosti prema svemu sto ima veze sa Srbijom i aktuelnog konflikta na podrucju ex- Jugoslavije potisnuto duboko u zaborav. Aktuelna politika se stidi svih svojih istorijskih veza sa "krvavim Balkanom" i radije pominje svetlije strane sopstvene istorije i neka opsta mesta.

"Kada smo branili narodnu autonomiju i razlicitost, branili smo ljudsku razlicitost i autonomiju licnosti. Jer, to dvoje je nerazdvojno. Drzava ne treba samo slobodu, nego pre svega slobodne licnosti, " izjavila je, primera radi, prilikom otkrivanja Maistrovog spomenika u Ljubljani gradonacelnica Vika Potocnik (clanica Drnovsekovog LDS). Prosto je neverovatno s kakvom fleksibilnoscu nova politicka potreba fabrikuje proslost i stvara nove obicaje, menja nekadasnje saveznike za nove i reinterpretira cinjenice. Danas se zaboravlja na doprinos boraca sa brdovitog ôBalkanaö, koji su polozili zivote za teritorijalno prosirenje Slovenije, ali zato svoja obelezja dobijaju njihovi nekadasnji protivnici. Jos prosle godine je u okviru obelezavanja 80-te godisnjice kraja Prvog svetskog rata i oslobodjenja Maribora pripremljeno nekoliko velikih proslava. Vrhunac je bio pohod na planinu Krn, oko koje su se u Prvom svetskom ratu vodile velike bitke; na slavlje su bili pozvani i oni predstavnici diplomatskih odnosno vojnih misija u Sloveniji ciji su vojnici bili zrtve rata na slovenackom tlu. Pocasceni su i gradonacelnici nekoliko austrijskih i italijanskih opstina. Uz to je 17. oktobra u Sloveniji najavio veliku proslavu i Crni krst, organizacija koja brine za primereno obelezavanje grobova svojih vojnika, palim u Prvom svetskom ratu. Glavna komemoracija odrzana je na vojnom groblju Soca blizu Bovca, gde je palo najvise Salzburcana. Grobova onih drugih, jugoslovenskih boraca za severne granice niko se nije se setio.

Kada je u dvadesetim godinama, tokom Vajmarske republike, Clemencau upleten u raspravu o krivici za otpocinjanje Prvog svetskog rata, bilo mu je postavljeno i pitanje sta ce istoricari misliti o ovom spornom i neugodnom pitanju. Odgovorio je: "To ne znam. Ali pouzdano znam da niko nece reci da je Belgija napala Nemacku. " Sto je dobar primer vere u cvrstocu cinjenica i istine. AlÆ sta da se radi, kad neki detalji jednostavno "ispadnu" iz istorije? Ko zna kako danas, osam godina posle osamostaljenja, pojedincima neupucenim u dogadjaje iz daleke proslosti izgleda spomenik "jugoslovenskim dobrovoljcima", postavljen uz Ljubljanicu, na svega dvadesetak metara od mesta na kome je nedavno govorio Bil Clinton. Na bronzanom reljefu spomenika sasvim se dobro vide mnoge "srpske" sapke, sajkace i lica brkatih vojnika. Kako je krenulo, mozda nije daleko vreme kada ce neki novi klinci zahtevati uklanjanje spomenika postavljenih u cast "okupatora slovenackog naroda"...

Igor Mekina (AIM Ljubljana)