IZMEDjU PRIVIDA I STVARNOSTI

Drzava i mediji

Banjaluka, 25. jun 1999. (AIM)

Nedavni boravak u Bosni i Hercegovini (BiH) parlamentarne delegacije Savjeta Evrope, ciji je zadatak bio da ispita uslove za prijem BiH u ovu evropsku asocijaciju, izbacio je pricu o medijima i slobodi medija na sto politicara. Oni ce, budu li imali ozbiljnu namjeru da se ukljucuju u evropske integracije, morati da dokazuju da su mediji u BiH profesionalni, slobodni i otvoreni. Za ovakvu vrstu argumentacije nece vise biti dovoljno ponavljati pricu kako drzava i politika ne vrse pritisak na medije i kako postoji sloboda njihovog osnivanja. Za takve tvrdnje trebace podnijeti dokaze, a oni su nesto drugaciji.

Cinjenica je da su u oba BH entiteta zakonski uslovi za osnivanje stampanih medija liberalni i da ne postoje znacajnije smetnje za njihovu registraciju. Sa osnivanjem Nezavisne komisije za medije (IMC) uvedeni su evropski standardi i za registraciju elektronskih medija. Prema podacima IMC, koji se mogu uzeti kao priblizno tacni, u BiH postoji oko 300 elektronskih medija, od cega u RS oko 100. U odnosu na broj stanovnika, brojke zapanjuju i stvaraju idealisticku sliku o medijskoj stvarnosti. Neupuceni posmatrac bi mogao zakljuciti da je BiH rajska zemlja za medije.

Stvarnost je, ipak, nesto drugacija. U oba BH entiteta drzava ima monopol nad medijima. Vlasnistvo nad najmocnijim medijskim kucama je i dalje u rukama drzave. Mocni televizijski sistemi, u cijem sastavu su lokalni televizijski i radio centri, pod direktnom su kontrolom vlade. Vlada imenuje direktore i odgovorne urednike, odlucuje o finansiranju, raspolaze sa frekvencijama i kontrolise uredjivacku politiku. Dakle, javni mediji u BiH su pod najdirektnijom kontrolom izvrsne vlasti. Ne postoji ni jedan mehanizam parlamentarne kontrole nad bilo kojim drzavnim medijem.

Identicna situacija je i sa stampanim medijima. Gotovo sve novinsdke kuce iz bivseg sistema ostale su pod drzavnom vlascu i direktnom kontrolom izvrsne vlasti. Vlada imenuje direktore i urednike, koji njoj odgovaraju za uredjivacku politiku.

Prakticne posledice ovakvog stanja reflektuju se na profesionalnom nivou. Drzavni mediji prakticno postaju servisi izvrsne vlasti. U njima nije moguce procitati kriticki tekst na racun vlade, pa cak ni vijest koja bi dovodila u sumnju politiku vlade. Selektovanom informacijom opozicija dobije prostor samo za ono sto direktno ne ugrozava vladu i njene interese. Dodvoravanje i sniskodljivost prema izvrsnoj vlasti ide dotle da se u jednom izdanju dnevnog lista moze pronaci po nekoliko fotografija premijera i njegovih ministara.

Situaciju u drzavnim medijima najbolje ilustruje slucaj odgovornih urednika TV Zenica i Radio Zenica Spahije Kozlic i Selvedina Avdica. U svom pismu Nezavisnoj komisiji za medije (IMC) oni se zale na pritiske i neprihvatljive zahtjeve nacelnika Opstine Ferida Alica, koji je direktoru i glavnom i odgovornom uredniku Javnog preduzeca RTV Zenica Remziji Hukeljicu postavio zahtjev da ih smijeni i zaprijetio da ce on biti smijenjen ako to ne ucini. Smjenjivanje odgovornih urednika nacelnik opstine je trazio zbog toga sto je u emisijama radija i TV emitovano otvoreno pismo Kluba Patriotske lige clanu Predsjednistva BiH Aliji Izetbegovicu. Nacelnik je za argument iznio cinjenicu "mi smo vas osnovali i moramo se dogovarati".

Zatvoreni drzavni mediji ne bi bili problem da je drzava otvorena prema privatnim medijima. Medjutim, drzavni monopol nad informacijama onemogucava privatne medije da budu profesionalni i javnosti ponude potpunu i tacnu informaciju. Novinar jos uvijek nije u mogucnosti da od bilo kojeg drzavnog organa dobije najobicniju informaciju ako nema privatne veze i svoje licne izvore. Za novinare su najzatvoreniji resori policije, vojske i pravosudja. Iz ovih drzavnih organa u javnost dodje samo ono sto oni odluce da daju drzavnoj novinskoj agenciji ili nekom drugom drzavnom mediju.

Drzavni organi nemaju obavezu da medijima (javnsti) daju informacije sa kojima raspolazu, a novinari nemaju institucionalnu mogucnost da to zahtijevaju. Nedostatak zakona o slobodi medija, koji bi obavezao drzavu da otvori svoje arhive za sve cinjenice koje ne predstavljaju ugrozavanje nacionalne bezbijednosti, najopasnije ugrozava slobodu medija i njihov profesionalizam. Novinari su zbog toga primorani da koriste 'neimenovane' i 'pouzdane' izvore i da rizikuju da budu osudjeni za klevetu ako ne otkriju svoj izvor objavljenih informacija.

Za oslobadjanje medija i njihovu profesionalizaciju drzava mora sto prije stvoriti moderno medijsko zakonodavstvo u koje ce biti ugradjeni svi opsteprihvaceni standardi koji se ticu slobode medija, svojinske transformacije, pravnog statusa, uloge medija u izborima i prava na samoregulativu. Na tom planu u Republici Srpskoj nije uradjeno nista, a u Federaciji BiH su do danas usvojena samo dva kantonalna zakona o medijima sa znacajnijim novinama. U takvim uslovima o slobodi medija i njihovoj transformaciji nije moguce govoriti.

Branko Peric (AIM)