POVRATAK NA SELO

Srbija posle bombardovanja

Srpske vlasti upucuju radnike iz porusenih fabrika da se vrate na selo i bave poljoprivredom. Ako se preporuka vlasti prihvati, milion ljudi bi napustilo gradove u potrazi za egistencijom.

AIM, PODOGORICA , 25. 6. 1999. (Od dopisnika AIM iz Beograda)

Prema podacima sindikata oko pola miliona radnika je zbog razaranja industrijskih pogona u Srbiji trenutno bez posla. Da bi koliko toliko ublazila tesku ekonomsku i socijalnu situaciju Vlada Srbije je nedavno usvojila novi socijalno ekonomski program koji omogucava radnicima koji su ostali bez posla pruzanje novcane pomoci. Znacajniji deo mera odnosi se na preusmeravanje industrijskih radnika na poljoprivredu i druge samostalne delatnosti.

Svakome ko ima komad zemlje savetuje se da se vrati na selo i bavi se ratarstvom, vocarstvom i stocarstvom. I dosad je vecina industrijskih radnika u Srbiji jednom nogom bila u fabrici, a drugom na selu, odakle je pristizala pomoc u hrani i gradskom stanovnistvu omogucavalal i pored niskih plata ( prosek oko 100 DM, pre bombardovanja) da prezivi i sastavi kraj s krajem.

Zvanicni podaci upozoravaju da je gotovo 300 hiljada porodica zivelo od uporednog rada i u gradu i u selu. To znaci da je vise od milion stanovnika zivelo u gradu zahvaljujuci pomoci sa sela. Ta kategorija stanovnistva sada se upucuje da zivi na selu, gde su troskovi zivota manji, a osnovne zivotne potrebe bile bi osigurane od delatnosti u poljoprivredi ili stocarstvu. Takvima je najavljena kreditna pomoc s namerom da se osposobe za proizvodjace poljoprivrednih viskova i iznose ih na trziste.

Poljoprivreda je tako ovih dana i zvanicno proglasena prioritetnom privrednom granom: vlast racuna da ce izvozom hrane obezbediti neophodne devize za uvoz opreme namenjenoj razorenoj elektroprivredi te za kupovinu gasa i nafte. Predsednik Srbije Milan Milutinovic uprilicio je i prijem za najbolje poljoprivredne proizvodjace iz prosle godine pokazujuci kolika se drustvena paznja poklanja ratarima.

Na drugoj strani savezna vlada ni na desetak dana pre pocetka zetve jos nije odredila garantovane cene psenice, a to je za seljake vaznije od prijema. Smatra se da je svaka cena ispod 2 dinara za kilogram nepovoljna za proizvodjace. Ukoliko pak realna cena bude i prihvacena neminovno ce izazvati poskupljenje brasna i hleba.

Jos pre bombardovanja NATO-a, procenjivalo se da jedna trecina Beogradjana nema finasijskih uslova da zivi u glavnom gradu, a sada se njihov broj priblizio polovini. Zbog nestasice naftnih derivata broj vozila javnog gradskog saobracaja smanjen je za 10 puta u odnosu na stanje u bivsoj SFRJ. Broj autobusa u milionskom gradu se smanjuje iz dana u dan i sada ih na ulicama nema vise od 120, s time sto rade samo u vremenu kada ljudi odlaze na posao ili kad se vracaju kucama.

Sa takvim prevozom, cak i kada bi imali gde da rade, Beogradjani nemogu osim pesice da stignu do radnog mesta. Ni oni koji imaju svoje automobile ne mogu da ih koriste, jer nema benzina. Vozaci legalno mogu da nabave 20 litara benzina mesecno. Zato je u Beogradu povecana potraznja za biciklima, kojima je cena naravno odmah skocila na 500 DEM. Serviseri za popravku bicikala, koji su pre vojna intervencije bili bezposleni sada imaju pune ruke posla.

Gradsko stanovnistvo suoceno je i s teskocama u izmirivanju komunalnih troskova. Njihova naplata u Beogradu svedena je na ispod 40 posto, pa gradske vlasti svakodnevno pozivaju gradjane da redovno izmiruju troskove za struju, vodu, odvoz smeca i ostalo. Iz gradske cistoce stiglo je dramaticno upozorenje da je odvoz smeca doveden u pitanje, zbog pomanjkanja nafte. S obzirom na toplo vreme gradsko stanovnistvo moglo bi ubrzo biti izlozeno opasnostima od epidemije zaraznih bolesti.

S penzijama cija je vrednost realno dvostruko smanjena i niskim platama gradjani mogu jedva da podmire troskove za hleb i mleko. Tako se dogodio apsurd: Srbija se gusi u obilju hrane, dok se na drugoj strani povecava broj onih, koji, i pored niskih cena prehrambenim proizvodima nisu u stanju da kupe najosnovnije namirnice. Prodavci na pijacama zale se da je promet toliko smanjen da moraju da bacaju povrce ili da ga vracaju kucama i njime hrane stoku.

Na drugoj strani rapidno se povecava broj gradjana koji se prehranjuju u javnim kuhinjama. Prema podacima Crvenog krsta samo u Beogradu treba osigurati dnevno vise od 30 hiljada obroka, a mogucnosti dozvoljavaju pripremanje 18.000 porcija. Poslednjih dana broj obroka smanjen je, zbog ppomanjkanja novca na tri hiljade dnevno.

Iako je inflacija u odnosu na proslo prolece porasla iznad 50 odsto cene mesu su snizene, ali ga i pored tih povoljnosti retko ko moze u Beogradu sebi priustiti. Da bi spasila stocarsku proizvodnju ovdasnja vlast je odlucila da otkupi sve viskove mesa. Otuda upucivanje dojucerasnjih industrijskih radnika u stocarstvo nije nimalo ohrabrujuce za one koji su ostali bez posla, jer mesa, zbog niske kupovne moci stanovnistva ima na pretek. Uz sve to Srbija ima problema sa izvozom viska hrane zbog sankcija Evropske unije, pa ni planirano vracanje na selo gradjanima ne uliva nadu u bolji zivot. Jedino sto se na taj nacin moze postici je proizvodnja hrane za vlastite potrebe i odrzavanje socijalnog mira.

Po svemu sudeci proizvodnja hrane predstavlja glavnu preokupaciju vlasti u Srbiji. Tome se polaze istovetna briga koliko i odbrani zemlje. Vlada Srbije je gotovo svakodnevno upozoravala da treba zasejati sve povrsine, svesna da se unutrasnja stabilnost, cak i kada je bombardovanje prestalo, moze sacuvati samo ukoliko nema gladnih. I za najmanje sepkulativne pojave sa hranom, vlasti u Srbiji iizricu rigorozne kazne.

Bez obzira na mnoge povoljnosti proizvodnja hrane, medjutim, nije jednostavna. Nestasica dizel goriva otezava poljoprivrednu proizvodnju kao i dovoz voca i povrca u gradove, koji su, pored svega otseceni i rusenjem drumskih komunikacija.

Prema podacima ekonomista iz Grupe-17ukupna steta od bombardovanja iznosi 30 milijardi dolara. Posledice ce se manifestovati u obliku pada drustvenog proizvoda za 40 odsto i iznosice u 1999. godini 10 milijardi dolara ili 975 dolara po stanovniku. Izvoz ce biti nizi za 55, a uvoz za 58 odsto, dok ce se nezaposlenost popeti s 25 na 32,6 odsto. Procena je da ce jugoslovenska ekonomija i drustveni standard doziveti sunovrat ukoliko izostane strana finansijska pomoc.

Za one koji su prekinuli korene sa selom i tamo nemaju mogucnosti da obezbede egzistenciju srpske vlasti pripremile su proizvodne programe s namerom da fabricke radnike pretvore u preduzetnike, odnosno da im kreditima pomognu da otvore vlastite radnje, pogone, pa cak i mala preduzeca. Opste je poznato da domaca privreda nema obrtnog kapitala, pa najava kreditne podrske onima koji odu na selo moze da izazove inflaciju ukoliko se ta sredstva odobre iz primarne emisije.

Srbija, uostalom i nema dovoljno kapitala da brzo promeni privrednu strukturu. Tako na primer Fond solidarnosti raspolaze mesecno s pet miliona DEM, dok su izvori Fonda za razvoj, kao i kreditne mogucnosti banaka, koje su u velikim finansijskim dubiozama, isto tako skromni. Od dnevnica solidarnosti i drugih izvora mesecno se sakupi oko 150 miliona dina, a to je kap u moru u odnosu na stvarne potrebe.

Planeri i vlast najvise racunaju na sredstva gradjana procenjujuci da oni raspolazu s oko 5 milijardi DEM, iako niko zapravo nema pouzdani podatak da stanovnistvo raspolaze s tolikim novcem. U Srbiji se vec godinama novac drzi u carapi a ne u bankama. Cak je i ovogodisnja proljetna setva delom finansirana sredstvima gradjana uz pomoc akcije dinar za setvu.

Iako se nalaze na pocetku leta preokupacija gradjana je okrenuta prema predstojecoj zimi. Iz elektroprivrede su vec stigla upozorenja da struje za grejanje nece biti dovoljno, a alternativna resenja su ugalj i drva. Toga ima, ali, samo u Beogradu pola milona gradjana nema uslova da u svojim stanovima koriste tu vrstu ogreva zato sto su zgrade sa centralnim grejanjem gradjene bez dimnjaka. Sve upucuje da je povratak selu nuzan, bar do proleca. Tamo ce otici najsiromasniji. Imucniji ce verovatno prezimeti negde u inostranstvu.

Ratomir Petkovic (AIM)