UOBICAJENA KOSOVSKA PRICA

Sa Kosova ce tek dolaziti opisi onoga sto se kosovarima dogadjalo u proteklih tri meseci.

AIM Skopje-Pristina, 24.06.1999

Vec na prvi pogled vidi se da je zena u pedesetim, srednje visine, sa kojim kilogramom vise, od onih koje se definisu kao dobricina sa vedrim duhom. Prijatelj iz Londona s kojim smo dosli u Pristinu sprijateljio se sa njenim sinom koji je sa Kosova pobegao pre tri i po godina. Radi u prodavnici voca u kojoj moj prijatelj i njegova zena redovno pazare i tokom vremena, rec po rec, sprijateljili su se sa kosovarom koji je otisao u beli svet ostavivsi svoju zenu i njihovih dvoje dece kod svojih roditelja. Posto su telefoni gotovo svih Albanaca u Pristini bili "mrtvi" svo vreme od pocetka bombardovanja NATO-a nije mogao ni da se cuje sa svojom majkom do pre neki dan kada se jedan njegov poznanik i komsija, koji ima mobilni telefon vratio u Pristinu. Svom engleskom prijatelju dao je nesto novaca da donese njenoj majci i zamolio ga da ga nazove sa njegovog mobilnog telefona da bi mogao jos jedan put da se cuje sa majkom.

Kucu nismo nasli lako. Nazivi ulica u Pristini su promenjeni. Svako pamti stare, niko ne zna nove. Na usluznom telefonu iz komsiluka dobijamo instrukciju da sacekamo ispred studentske menze ili sportske sale odmah iznad nje koja se jos uvek zove "25 maj". Zena koja je dosla da nas odvede svojoj kuci tesko hoda, kaze da ima probleme sa kicmom da je operirana pre nekoliko meseci, da je prakticno bila vezana za postelju i da je to bio razlog sto je od cele familije koja je zivela u Pristini - muza, snaje sa dvoje unucadi, dve cerke - samo ona ostala kuci. Sama samcijata u dvokatnoj kuci koju deli sa deverom. Ne zali se, zna da uvek moze biti gore. Opisuje nam ceste policiske kontrole i upade ljudi u crnim uniformama sa crnim maskama na licu i crnim rukavicama. Govori nam kako su susedu polupali sva vrata i prozore, kako su ga pretukli trazeci od njega novac. Kaze i da su njoj trazili novac, ali da je nisu dirali. Kao i svi koji su ostali, kaze da je neizvesnost i iscekivanje da neko zalupa na ulaznim vratima bilo nesto najgore. Nije imala puno potrebe da izlazi napolju po prehrambene produkte,jer je njen muz pre odlaska nabavio sve sto joj treba. Ipak s vremena na vreme izlazila je iako se tesko krece da bi obisla kuce svojih koji su deportovani iz Pristine. Njena snaja, lekar, specijalizant koja je izbacena s posla, i unucad su preko Makedonije stigli do Francuske. Zeli da i oni odu u London kod sina, ali pomalo se boji da se oni nece vise vracati na Kosovo. O tome i najvise govori u kratkom razgovoru sa svojim sinom moblnim telefonom kojeg nosimo sobom.

U kuci s njom je njena mladjija sestra, koja je istog tog dana kada smo i mi stigli dosla iz Debra, u Makedoniji u kome je boravila proteklih sedamdesetak dana. Klasicna prica - policija im je dala pet minuta da se spreme, odvela ih je pesice do Kosovog polja, strpala u voz koji je krenuo ka Hani i Elezit (General Jankovicu). Stali su u Ljipljanu. U vozu u kome je bilo 2,5 hiljada ljudi tu su stajali osam sati. Bez hrane, bez vode, ali i ne izazivajuci sudbinu da izadju iz vagona. Ujutru su se nasli na granicnom prelazu Blace i imali srecu da bez cekanja udju u Makedoniju. Hvali svoje domacine iz Debra, za cije gostoprimstvo ima najbolje reci.

Zena deluje mirno, kao da nije previse uzbudjena, ali stalno ponavlja iste recenice. Na prostoru gde je bila njihova kuca, ona i njen suprug nasli su zgariste. Bukvalno nista od kuce nije ostalo. Kaze nam da je nasla svoje "Zepter" posudje stopljeno i deformirano. Opisuje kako je kuca bila uredjena, sto su sve posedovali pre rata. Ne zna, kome da se obrati. Moli nas, posto smo novinari da se raspitamo sto treba da urade. Zasad ce boraviti kod svoje sestre, ali i to nije resenje. Njihova cerka je jos uvek u Debru, kod svoje prijateljice s kojom su zajedno studirali u Pristini, cija familija ih je prihvatila i ugostila.

Domacica nudi sok, kuva kavu, prinosi slatkise, ubedjuje nas da ostanemo na rucku, kaze nam da je njen sin porucio da nikako ne dozvoli da spavamo na drugom mestu. Malo kasnije dolazi njen zet, koji je nekolliko sati cekao ispret poste da bi se javio svojoj cerki u Debru. Nije uspeo i to ga je dodatno deprimiralo. Pomazemo koliko mozemo, dajemo mu na uslugu mobilni telefon. Kasnije u gradu vidimo da su guzve i dugacki redovi ispred poste, a ne ispred objekata u kojima se deli hrana. Ispred Grand hotela u centru Pristine ljudi mole da bi ih neko posluzio mobilnim telefonom da bi se javili svojima razasutim svuda po svetu da su se vratili, da su dobro.

Ali to nije kraj price o sestrama. Moj prijatelj kaze da je valjda pogresno razumeo svog londonskog prijatelja, njenog sina, da se domacica trebala nalaziti u Gilanu, te da je on ocekivao da ce u Pristini naci samo njegovog strica. Domacica nam kaze da je ona zadnjih tri nedelja pre povlacenja srpskih trupa i bila u Gilanu. Jednog dana u njenu kucu je dosla snaja njene sestre koja je tamo zivela i radila kao uciteljica. Smatrala je da je dosla da je uzme da ne bi bila sama u Pristini. Tek kada je stigla u njihovoj kuci sopstili su joj tuznu vest. Njena sestra je umrla pre desetak dana. Pripadnici srpske paravojske, ne zna se koje, sakupili su i opkolili grupu ljudi, uglavnom zena i dece i poceli ih maltretirati. Njenoj sestri je pozliloi pala je mrtva istog trena. Opisali su joj da je prizor bio strasan. Deca su izbezumljeno vikala: Uciteljice, ustani. Zene naricale. Paravojnici su jednostavno nestali.

I dok slusamo tu pricu, neprestano nam lebdi u mislima pitanje: koliko li ima slicnih i jos tuznijih prica o tragediji koju su doziveli kosovari? I dali ce se bilo kada saznati i registrovati cela tragedija i uzas kroz koji su prosli Albanci Kosova. Medjutim mi moramo nastaviti dalje, ka Peji (Pecu) gde nas ceka jos veci uzas: ovaj grad prakticno vise i ne postoji. On je ogledalo ljudske zlobe, tacnije dubine neljudskog skojom su hranjeni oni koji su palili i rusili do temelja sve sto je bilo ognjiste i zasolniste Albanaca. Moj kolega iz Londona priznaje da je i Vukovar u poredjenje sa onim sto je uradjeno u Pecu "djecja igrarija". I nastavlja da se muci da pronadje reci kojim bi definisao ono sto je i ocima tesko da registruju. Posto ne moze, uspeva samo da sapuce: ovo je nemoguce, da mi je neko pricao o ovome ne bi mu nikada verovao. I trazi da se sto prije udaljimo iz tog mesta koje ce ostati zig i trag neljudskog. Vracamo se u Pristini u pratnji sutnje. I uz saznanje da sa Kosova ce tek dolaziti storije o najnecovecnijem ponasanju srpske vojske, policije i paravojski nakon Drugog svetskog rata.

AIM Skopje-Pristina

ISO RUSI