STANJE POSLERATNO

AIM Skopje - Pristina, 22.6.1999

Na famoznom granicnom prelazu Blace na makedonsko-kosovskoj granici opet vlada guzva. Sa makedonske strane duge kolone automobila, taksija, kombi vozila, autobusa - puni ljudi, pretrpani bagazom. Vozila KFOR-a, citavi konovoji, imaju prioritet i prakticno su druga kolona na putu. Posto je jutro, sa druge strane je gotovo prazno. Popodne sa te strane situacija je obratna - kolone taksi automobila, komibija i autobusa sa makedonskim registarskim tablicama, prazni, vracaju se po novu turu povratnika na Kosovu.

Na makedonskoj strani granice uobicajene policiske formalnosti, registracija izlaska progranih i izbeglih sa Kosova koji se vracaju kuci, plus registracija povratnika od strane UNCHR-a, sto ide nekako sporo. Ali, nervoze kod onih koji cekaju nema. Na licima, pogotovu dece, cita se radost. Svaki stranac, bio pripadnik KVOR-a ili civil, svako strano vozilo se pozdravlja mahanjem ili pokazivanjem ·V· pristima.

Drugu stranu granice kontroliraju pripadnici KVOR-a. Za razliku od prvih dana na granici i blizu nje nema traga pripadnika UCK (OVK). Na putu za Pristinu se mogu videti ljudi u uniformama sa znakom UCK, retko ko od njih nosi tradicionalni "Kalasnjikov" sobom. Vec u General Jankovicu (ili Hani i Elezit) na objektima JA , ali i na drugim - zgrade lokalnih vlasti i skola i td. - viori se zastava Albanaca. Ispred vojnih objekata vide se i pripadnici UCK, koji su prisutni, ali bas i ne zele da budu napadno uocljivi.

Na putu za Pristinu prelazimo kilometrima dugu kolonu italijanskih vojnika koji zure ka svom sektoru. Kraj puta zapanjuci prizori. Potpuno sagorene ili porusene ku]e, koje su ocigledno selektivno izabrane da dozive tu sudbinu. Svi restorani kraj puta, koji su bili i malo vece gradjevine, unisteni su. Daleko ispred Urosevca (Ferizaj), na ranijim putovanjima, "pre rata", pamtim retko lepu kucu, bolje reci zamak, od ne znam koliko kvadrata pored samog puta, na placu od nekih 2 hljade kvadrata sa retko dobro odrzavanim dvroistem sa travom i lepim drvecem. Na Kosovu valjda je bilo, barem po kvadraturi, vecih kuca. Ali ova, uprkos preteranoj velicini, nije "strcila", "nije ubadala oko" svojom velicinom, vec se fantasticno uklapala u okolinu. Sada je to gomila ostataka koji nisu veci komadi od dvadesetak-tridesetak santimetara. Kuca nije spaljena, ona je bukvalno raznesena, verovatno umesnim postavljanjem eksploziva. Dali je razlog za to bio jednostavno da je vlasnik bio Albanac ili posredi zavist zbog toga sto je neko,"ko je moj neprijatelj" je toliko bogat? Ipak se stice utisak, bar za ovaj deo Kosova kojim putujemo, da je daleko vise zdravih kuca u odnosu na one zapaljene ili jednostavno dignute u vazduh.

Pred samim ulaskom u Pristinu, vidljivo je da su sela u kojima su ziveli Srbi nekako pusta, a i putem zaticemo par traktora sa prikolicama natovarenim stvarima koji idu ka severu. Sama Pristina deluje ·normalno·, kao da se nista nije dogadjalo proteklih tri meseci. Na prvi pogled nema vidljivog ostecenja zgrada i kuca. Na samom ulasku u grad guzva oko pazara na kome ocito nesto se prodaje i kupuje. Puno ljudi i vozila. U samom centru, ispred "grand Hotela Pristina" i na Korzou ispred njega, gomila ljudi. "Grand", koji je u zadnji godina bio sediste srpske policije, Arkana i njegovih "tigrova", sada je mesto koje je puno novinara. Ispred ulaza u hotelu desetak vozila sa satelitskim antenama, koja non-stop salju priloge brojnih ekipa svojim redakcijama po svetu. Naravno, veliki elektronski mediji poput ABC, BBC, CCN i ITN su tu, zakupili su po citave katove hotela, imaju vise ekipa kojima su pokrili gotovo sve delova Kosova, mnogo vozila i takmice se da dobiju sto ekskluzivniju storiju. Ostali, manji, se trude da nadju nesto sto je interesantno i razlicito od produkta velikih "ajkula". Jedan od novinara, koji radi za manju, nama nepoznatu TV, ne krije svoju radost. Kaze nam da je u okolini Podujeva naisao na selu u kome su Srbi bezeci palili svoje kuce. Njegov komentar je bio da je dobio fantasticne snimke!

Ispred hotela i u holu puno mladih "lokalaca". Nude svoje usluge kao vozaci i prevodioci. Ima ih mnogo i ocito konkurencija je velika. Nude vozilo za 100 do 150 americkih dolara, obezbedjivanje sugovornika i prevod za 100 dolara po danu... Kosovski novinari, koji su se krili u Pristini, ili oni koji su uspeli da izadju, sada su tu i uglavnom rade za "velike" unovcavaju ono sto su proteklih desetak godina protrpeli - odlicno govore engleski, dobro su informirani sto se i gde dogadja, imaju dobre veze kako sa kosovskim politickim "facama", tako i sa "novim decom" iz UCK. Jedan od njih, mladic koji je radio za "Kohu ditore" sada radi za BBC. Odlicno govori engleski, uspeo je da uradi prvi intervju sa Vetonom Suroiem, svojim nekadasnjim bosom, koji se 11 nedelja krio po pristinskim kucama ne izlazeci iz njih.

Puno je i ljudi koji pretstavljaju razno-razne organizacije. Dolaze da "snime situaciju" i vide kako se moze pomoci. Zasad uglavnom se muvaju po hotelu i ispred njega, redovni su posetioci dnevnih pres konferencija KFOR-a koje se drze u jednoj manjoj sali u kompleksu "Boro i Ramiz". Uspostavljen je sistem snabdevanja. Taksi vozila iz Skopja redovno dovoze vodu u flasama, skopsko pivo u konzervama, kafu, hranu i gorivo. U vecem delu grada nema vode, a gorivo se moze naci po malo vecoj ceni.

Ispred hotela slucajno srecem poznanika dobro poznatog pisca, poreklom iz Makedonije, koji je bio urednik u najpoznatijoj kosovskoj privatnoj izdavackoj kuci. Njegove cerke su otisle u njegovom rodnom gradu Debru. On i njegova supruga su posle neuspesnog pokusaja da predju u Makedoniju (on poseduje makedonski pasos, njegovi nemaju, pa ih makedonska policija nije htela pustiti) svo vreme su bili u Pristini. Kao i mnogi drugi nisu puno izlazili. Kaze mi da je smogao snage da ostane miran, cak da je radio vise no ikad. Dok je iscekivao sto se moze dogoditi, u Francuskoj su mu izasle dve knjige - jedna prozna i jedna drama. Zajedno setamo korzom i stizemo do zgrade poste koja je razrusena, kao i manje kuce u njenoj okolini. Zatim vidim zgradu MUP ispred fudbalskog stadiona koja je isto tako unistena.

Pristevci pricaju i o zapaljenim kucama. Jedan covek koji se vratio iz Gilana prica nam da je nasao svoju kucu potpuno razrucenu, a na ostatcima kuce nasao je fotografuju svoga oca sa njegovim sinovima. Oni koji su srusili kucu imali su vremena da otseku sa fotografije glave njegovih sinova i da fotografiju postave na vidnom mestu na gomili ostataka nekadasnje kuce.

Vise kuca je opljackano, odneto je ono sto je plackasima bilo vredno - od tehnickih stavri do flasa sa stanim picem. Ostale stvari su unistene i razbacane. U centru Pristine rade dva kafia. Jedan ciji je vlasnik Albanac i u kome se moze popiti kafa i poneko bezalhoholno pise i drugiciji je vlasnik Srbin koji se nalazi ispred zgrade i u podrumu nekadasnjeg pokrainskog komiteta SK Kosova. Tamo se moze dobiti bilo koje alkoholno pice sem piva.

U gradu se cesto moze cuti i razgovor na srpskom, ali utisak je da Srbi razmisljaju kako da odu, neki dok se atmosfera ne smiri, drugi za svagda. Jedan Albanac kaze nam da je svojim komsijama, koji su dosta pomogli njegovim roditeljima, ponudio da predju i zive u njegovoj kuci, ako se vec ne osecaju bezbednim u svojoj kuci. Istog dana kada se vratio kuci saznao je da su susedi ipak resili da odu. Atmosfera u gradu je nekako cudna. Puno euforicno raspolozenih ljudi. Ljudi se srecu posle duzeg vremena, razmenjuju informacije o svojim rodjacima i prijateljima. Ulicama patroliraju britanski tenkovi i naoruzani vojnici. Mnogo vozila haoticno kruze gradom. Veceramo u restoranu Grand hotela koji je pun, pa se na slobodni sto ceka i sat vremena. Hrana je losa i skupa. Spavamo u istom hotelu u sobi koju su nam ustupili kolege koje su na dan dva otisli u Skopje.

Sutradan se vracam nazad u Makedoniju sa prijateljem koji je u Pristini dosao da vidi sto se dogodilo sa njegovom kucom, Kaze imao je srecu kuca je opljackana, ali nije zapaljena.. Pokusavamo da predjemo na granicnom prelazu Blace. Ali prelaz je bukvalno zakrcen, kolona duga nekoliko kilometara. Pada odluka da pokusamo da udjemo na prelazu Jazince u blizini Tetova. Put u podnozju Sar Planine je u ocajnom stanju, rupa do rupe. Kilometrima daleko od granicnog prelaza nailazimo na prva ostavljena vozila, sto se vise priblizavamo vise je napustenih vozila, koja su opljackana, najcesce nedostaju tockovi, stakla su polupana, neka vozila naprosto gurnuta u provaliji. Jezivi prizori - stotinjak ostavljenih vozila, traktora, zaprecnih kola na njivi ispred granice.

Nailazimo opet na kilometrima dugu kolonu. Spasava nas devojka koja s nama putuje, mlada Albanka koja zivi u Nemackoj, koja uspeva da ubedi nemacke vojnike da propuste nas automobil preko reda. Uspevamo da ubedimo coveka u uniformi UCK da bude s nama u automobilu dok prolazima kilometrima dugu kolonu. Na makedonskoj strani nema niti jednog vozila, ali policajci na granici nam kazu da je prepodne bilo mnogo vozila i da se na ulazak u Kosovo cekalo satima.

Na putu za Tetovo prolazimo pored jednog kampa u kome ima nekoliko hiljada kosovara. Deca igraju fudbale, zene peru odecu... Procice jos nekoliko nedelja dok se ne vrate kucama, ukoliko one uopste postoje.

AIM Skopje

ISO RUSI