Otpecacivanje slobode medija

Etar nad Srbijom

AIM, PODGORICA, 22.6.1999. (Od dopisnika AIM iz Beograda)

Televizijski i radijski FM etar nad Srbijom ovih posleratnih dana izgledaju haoticno: malo ko emituje onako kako je to cinio pre rata, sa istog mesta, sa istih predajnika i na istim frekvencijama. A ako i emituje - veliko je pitanje ko moze da ga vidi i cuje... Jedan od vaznih ciljeva NATO avijacije bili su predajnici i repetitori Radio-televizije Srbije (RTS) i nekih drugih, rezimu bliskih TV i radio stanica iz Beograda i unutrasnjosti zemlje.

Rezultati dvomesecne vazdusne kampanje su ocigledni: u velikom delu Srbije nemoguce je pratiti programe RTS-a sa njenih vlastitih predajnika. Posto je Informativni program RTS - na celu sa ekstenzivnim TV-dnevnicima - glavni propagandni potporni stub aktuelne vlasti, sve RTV stanice u Srbiji dobile su direktive od ministarstava za telekomunikacije i informisanje da moraju da prenose centralne informativne emisije TV Srbije; koliko daleko to ide, govori podatak da cak i na apartnom Trecem programu Radio Beograda - decenijama rezervisanom samo za intelektualne rasprave i ozbiljnu muziku - mozete slusati audio-verziju TV dnevnika. Za vreme rata, niko se (javno) nije bunio zbog ovakve direktivne prakse, ali sada je sve vise stanica koje s nelagodom ispunjavaju ovu bizarnu obavezu, gledajuci da je se sto pre oslobode.

Beogradski Studio B - pod kontrolom gradskih vlasti, kojima upravlja Draskovicev SPO - vec je ukinuo ovu prisilnu "saradnju" sa RTS, ali je ubrzo "zamoljen" da je obnovi dok traje ratno stanje, sto je ova stanica i ucinila uz nesto prigodnog gundanja.

Nije nikakvo iznenadenje da je rezimu veoma stalo da se RTS-ove parainformativne mantre nesmetano sire po celoj Srbiji, jer su one jedan od nezaobilaznih cinilaca odrzanja na vlasti. Gradjane kojima je stalo do pristupa necenzurisanim informacijama vise zanima koliko ima, i koliko ce biti "informativnog pluralizma" u posleratnom medijskom pejsazu. Treba podsetiti da je vec prve ratne noci nasilno, pod bezvrednim izgovorom, zatvorena kultna beogradska radio stanica B92, "mozak" i "kicma" nezavisnog elektronskog novinarstva u Srbiji devedesetih. Za njom je usledilo zatvaranje i onemogucavanje rada niza drugih "nepocudnih" stanica po Srbiji, i samim tim onemogucavanje normalnog funkcionisanja ANEM-a, mreze nezavisnih elektronskih medija koja je prethodnih godina uspela u onome sto je najteze: pribliziti necenzurisane informacije ljudima u "dubokoj unutrasnjosti" Srbije i pauperizovanom stanovnistvu koje nema ni ozbiljnijih citalackih navika ni novca za redovno kupovanje nezavisne stampe.

Ne treba naglasavati da je upravo to stanovnistvo najvernija glasacka baza rezimskih stranaka, i da ga rezim zato ljubomorno cuva od "kontaminacije" drugacijim informativnim sadrzajima. Ipak, sa zavrsetkom rata gradjani pokazuju da nisu spremni da takve uzurpacije i dalje tolerisu: u Cacku, vaznom industrijskom gradu u centralnoj Srbiji i uporistu demokratske opozicije, lokalne vlasti i gradjani zahtevaju od inspektora za telekomunikacije da omoguce ponovno emitovanje TV Cacak, inace ce on i sami to uciniti. Ono sto Cacani najavljuju, nesto juznije, u turistickom mestu Sokobanja vec je ostvareno: tamosnje opstinske vlasti - takode pripadnici srpske demokratske opozicije - same su otpecatile prostorije TV Sokobanja, i ponovo pokrecu slobodan, necenzurisan program. Ponovo je proradio i VK1, prvi nezavisni radio na severu Vojvodine. Slicnih primera ima i u Nisu, Kraljevu, Bajinoj Basti i drugim gradovima sirom Srbije.

U ratnom medjuvremenu, vlast je postavila svoje ljude na Radio B92 (koristeci Ahilovu petu mnogih medija u postkomunistickim drustvima: neresen ili nejasan vlasnicki status), i pred ljudima koji su od te stanice stvorili globalno priznat pojam i simbol nezavisnog novinarstva u istocnoj Evropi nalazi se dug put kroz haotican i politicki arbitraran pravni sistem Miloseviceve Srbije da povrate radio koji su sami stvorili. Niko, zapravo, ne veruje u pozitivan ishod ukoliko ne dodje do ozbiljnih politickih promena , pa samim tim i do politicke deblokade sudstva.

Od "prezivelih" nerezimskih medija koji se mogu cuti u Beogradu, gradjani najvise poverenja daju Radio Pancevu, stanici koja je i u najtezim ratnim okolnostima - koje su, uostalom, u Pancevu bile dobrim delom jos teze nego u bilo kom drugom gradu Srbije izvan Kosova - dokazala i profesionalnost i gradjansku hrabrost, distribuisuci sve relevantne informacije sa svih strana i iz svih izvora, dokazujuci manje odlucnima i hrabrima da je "cenzura" ipak prvo idealan izgovor za one koji su spremni i na suvisne kompromise, pa tek onda sve ostalo. Radio Pancevo je i to prezivelo, i ucvrstilo svoj ugled medu slusaocima. Studio B je takodje solidan i vazan izvor informacija, koji prenosi sve ono cega nema na drzavnim medijima. Njegovo fatalno ogranicenje ipak je u kontroli koju nad njim vrsi SPO, tako da gradjani osetljivijeg ukusa tesko mogu da "svare" veoma lako uocljivo favorizovanje ove stranke i njenog predsednika, koje neretko ide do neukusne i kontraproduktivne karikature.

Jedna od nuspojava minulog rata je i "praznjenje" etra nad Srbijom usled razaranja mnogih predajnika, kao i zbog raspada elektroenergetskog sistema: u dugim ratnim nocima bez struje, gradjani Beograda su na svojim tranzistorima na FM frekvencijama mogli da "uhvate" razne stanice iz Hrvatske, BiH, Madarske, Rumunije i Bugarske, a da je nadmetanje u etru ozbiljna stvar dokazuje i podatak da je negde u okolini Srbije (upuceniji tvrde: u bazi SFOR-a kod Tuzle) postavljen snazan FM radio predajnik koji i sada omogucava gradjanima zapadne i severozapadne Srbije, dobrog dela Vojvodine i Beograda da danonocno imaju kvalitetan prijem "srpskih" programa BBC-a, Glasa Amerike, Slobodne Evrope, Deutsche Welle, RFI i drugih medjunarodnih stanica. To ovdasnjim vlastima, dakako, nikako ne prija, jer je javna tajna da su ove stanice tokom rata postale veoma slusane, sto u ovdasnjem javnom mnjenju krnji sliku rata na koju vlasti polazu pravo na monopol: dakle, propisanu sliku njegovih uzroka, njegovog toka i njegovih posledica. Zato su oficijelne novine pune besnih komentara kako su te stanice "dinosaurusi hladnog rata". To, uostalom, nije sasvim neosnovan prigovor, ali i u njihovoj demonizaciji koristi se retorika hladnog rata - ali sa istocne strane...

Vecini gradjana Srbije - izbombardovanim spolja i potlacenim i opljackanim iznutra - ionako vise nije ni do cije "istine". Zato varljivi zaborav traze u "lakim sadrzajima", ali tu ih opet ceka rezimska infrastruktura: medijski "zabavni odsek" vlasti, tj. eskapisticke muzicko-filmske stanice poput RTV Pink i TV Palma (u vlasnistvu visokih funkcionera vladajuce stranke) i RTV Kosava (na cijem celu je Marija Milosevic, kcer predsednika SRJ). Posle NATO-ovog raketiranja solitera nekadasnjeg Centralnog komiteta Komunisticke partije (koji je sada u vlasnistvu Milosevicevih postkomunista) na cijem vrhu su bili postavljeni predajnici tih stanica, njihovi programi se nisu mogli videti, ili im je opseg gledanosti bio znatno suzen. Sada su postavili nove antene na vrh te iznutra unistene zgrade, sto znaci da ce se vesela "proizvodnja zaborava" uz jeftine latinoamericke TV sapunice i doslovno neopisivu sund-muziku nastaviti punom parom. Tako, uostalom, vec preko deceniju teku cudni dani savremene Srbije: red pevanja, red pucanja, pa onda sve ispocetka.

Teofil Pancic (AIM)