OBNOVA UZ SANKCIJE

Ekonoska cena rata za Kosovo

AIM, PODGORICA, 16. 6. 1999. (Od dopisnika AIM iz Beograda)

Upravo u danu kada je Slobodan Milosevic, predsednik SRJ, u Aleksincu (15. juna) izjavio da cemo »nasu zemlju uspesno obnoviti, otvoriti prema citavom svetu i ukljuciti u sve integracione tokove u nasem regionu i citavoj Evropi«, u Briselu je saopsteno da je Evropska unija odbila zahtev Jugoslavije za ukidanje naftnog i trgovinskog embarga (koji su uvedeni 26. aprila i 2. maja). Odbijanje se u izjavama zapadnih drzavnika neuvijeno obrazlaze »potrebom za demokratskim promenama i smenom vlasti u SRJ« znaci da, kao i posle Dejtonskog sporazuma, spoljni zid sankcija ostaje i posle mirovnog sporazuma i zavrsetka NATO vazdusne kampanje. To ce veoma otezati, ako ne i onemoguciti, proces obnove Jugoslavije posle strahovitih steta koje su joj nanete posle dvoipomesecnog bombardovanja.

Potpuni katastrofalni bilans ekonomske cene rata za Kosovo, u kome je Srbija platila ogromnu cenu, mada Kosovo u prakticnom smislu nije sacuvala, tesko je izracunati. Pre svega, kao elementarno, postavlja se pitanje da li na negativnu stranu tog bilansa treba najpre staviti gubitak teritorije i stanovnistva Kosova kao osnovnog ekonomskog resursa - a rec je o 10,6 odsto teritorije SRJ (10.887 kvadratnih kilometara) i oko 15 odsto ukupnog stanovnistva (1,6 miliona Albanaca koji zive na Kosovu). Naravno, u ovu pragmaticnu racunicu bi potom usao i »otpis« svih fiksnih fondova koji su situirani u toj pokrajini, a valja podsetiti da je tamo pored mnogih skupih infrastrukturnih javnih, stambenih i saobracajnih objekata i petina jugoslovenskih kapaciteta za proizvodnju elektroenergije (sistem A i B termoelektrana kraj Pristine, ukupne instalisane snage od oko 1500 megavata), za proizvodnju rafinisanog olova (1975. 89.000 tona, a 1998. oko 4.000 tona godisnje), te niz drugih industrijskih i poljoprivrednih resursa.

Sve u svemu, postavlja se pitanje da li ce SR Jugoslavija vec iduce godine ubeleziti, samo po osnovu fakticke amputacije kosovske privrede, gubitak 5 odsto drustvenog proizvoda. Ako u principu konacni bilans stete SRJ pocnemo preko neizbeznog gubitka drustvenog proizvoda, onda za ilustraciju buducih stetnih posledica od dvoipomesecnog razaranja moze da posluzi podatak da je savezna administracija vec nesluzbeno pustila u promet procenu da se ove godine ne moze ocekivati drustveni proizvod veci od 160 milijardi dinara, sto je za oko 40 odsto manje od onoga sto se (istina pretenciozno) planiralo za ovu godinu. Ako tu procenu uporedimo sa oficijelnim kursom dinara prema dolaru, izlazi da se nakon NATO udara u 1999. godini ocekuje drustveni proizvod od 14,3 milijardi dolara, naspram proslogodisnjih 18,5 milijardi dolara (pad za blizu 30 odsto).

No, kako je kurs dolara na crnom trzistu (realan komercijalni kurs) oko 18 dinara, ispada da bi ove godine drustveni proizvod SR Jugoslavije mogao da padne na nivo manji od 9 milijardi dolara. Poredjenja radi, hiperinflacione 1993. godine drustveni proizvod SRJ pao je na 9,5 milijardi dolara. Milosevic je inace preuzeo srpsko liderstvo kada je drustveni proizvod u Srbiji Crnoj Gori, 1989. godine, bio blizu 25 milijardi dolara. Ima povodom ovog sunovrata drustvenog proizvoda vec niz aproksimativnih proracuna i ilustracija. Tako je na primer, Mladen Dinkic iz Grupe 17 nezavisnih ekonomista izracunao je da bi Jugoslaviji bilo neophodno 16 godina, po proslogodisnjem tempu rastu, da dosegne nivo drustvenog proizvoda od pre NATO udara i jos 24 godine da se postigne nivo tog proizvoda od pre deset godina. Sve zajedno, po Dinkicevoj racunici, teorijski treba 40 godina mukotrpnog napredovanja da bi se stiglo na nivo razvijenosti od pre vladavine Slobodana Milosevica.

Ima medjutim strucnjaka koji sve ne gledaju toliko crno - poput nekadasnjeg popularnog guvernera Narodne banke Dragoslava Avramovica, koji ne zali za mnogim anahronim i neproduktivnim industrijskim kapacitetima i koji, pod uslovom radikalnih sistemskih reformi, izrazava »umereni optimizam« u mogucnost revitalizacije jugoslovenske privrede. Iako to laickom prosudjivanju ne deluje logicno, ali udari koji su prakticno unistil i veci deo metalopreradjivackog kompleksa u Srbiji, u kome su dominirali vojna industrija, produkcija automobila i proizvodnja metalnih konstrukcija, tesko se u krajnjem ekonomskom ishodu mogu tretirati kao stetni, jer je ta proizvodnja odrzavana putem velikih budzetskih dotacija i nije imala gotovo nikakvu perspektivu. Ipak, ni Avramovic nije nikakav optimista u pogledu oporavka pre zime, s obzirom na zadrzavanje naftnog i trgovinskog embarga prema Jugoslaviji, a narocito s obzirom na teska ostecenja prenosnih elektroenergetskih postrojenja. On zbog toga istice hitnost stvaranja »zimskog programa« za prezivljavanje.

Obe jugoslovenske rafinerije nafte su tesko ostecene pa se bez hitnog ulaganja oko stotinak miliona dolara ne mogu osposobiti ni za primarnu godisnju preradu oko 1 milion tona nafte iz domacih izvora (plus oko 200.000 tona »domace nafte« iz nalazista pod koncesijom u Angoli). Naftni embargo, koji su SAD i Evropska unija, te vecina drugih pridruzenih evropskih zemalja, uveli prema SRJ krajem aprila - nije jos ukinut, a pitanje je i da li ce biti ukinut bez nekog usputnog ogranicenja. SRJ je samo prosle godine uvezla oko 2 miliona tona sirove nafte i oko milion tona naftnih derivata (mazuta i benzina). Cak i ako embargo bude suspendovan u celini, ostaje pitanje ko ce kreditirati uvoz nafte, jer su devizne rezerve SRJ skoro potpuno iscrpljene, a ionako nedovoljni izvoz (manji od 3 milijarde dolara) suceljava se i nadalje sa trgovinskim embargom koji je zaveden neposredno posle naftnog embarga, pa se ne vidi kako bi uvoz energenata bio placen ili kompenziran kontra isporukama (to Jugoslaviju stavlja u gori polozaj od Iraka).

Prilicno je ostecen i elektroenergetski sistem u Srbiji tokom poslednje faze bomabardovanja. Javno je saopsteno da su unisteni veoma skupi i komplikovani trafo centri na pragu velikih termoelektrana u Obrenovcu, Kostolcu i Drmnu te na visokonaponskim dalekovodima iz pravca Hidroelektrane Djerdap na Dunavu. Posto se na kosovske termoelektrane, kako je spomenuto, ne moze racunati - izlazi da je proizvodni potencijal objektivno smanjen za trecinu. Inace, od godisnje proizvodnje elektro energije od milijardi kilovat sati - jednu trecinu je ranije trosila industrija, a dve trecine je koristilo stanovnistvo. Iz toga proizilazi da ce vakum proizvodnje naredne zime ocigledno u velikoj meri morati da izdrzi stanovnistvo. I to spada u onaj deo bilansa steta od NATO bombardovanja koji je gotovo nemoguce izracunati.

Dimitrije Boarov (AIM)