TIRANA: CEKAJTE, ALI NEMOJTE SE NADATI OD MILOSEVICA

AIM Tirana, 9.06.1999

Usvajanje principa G 8, od strane srpskog parlamenta o ressenje krize na Kosovu docekano je sa malo entuzijazma i mnogo obazrivosti u Albaniji. Albanci, od obicnih gradjana do visokih politicara skloni su da ne veruju obecanjima koja dolaze iz Beograda, dok u kampovima u kojima su smestene kosovske izbeglice i redovima OVK skepticizam se izrazava u obliku otvorenog nepoverenja.

Kosovske izbeglice, intervjuisane od strane TV kanala u Tirani, odmah po zavrsetku misije Ahtisari - Cernomirdin da tesko mogu da poveruju da bi mir mogao doci posle rukovanja sa Milosevicem. Slican i jedinstven stav ima i politicka klasa u Tirani. Kao retko kada do sada, i vecina i opozicija govorili su na istoj liniji oko postignutog kompromisa nakon misije Ahtisari - Cernomidin, dok su mediji izbliza pratili taj prosec. Ipak, u izjavama koje su dali visoki zvanicnici u Tirani, odmah nakon glasanja srpskog parlamenta o principima G 8, mogle su da se uoce razlike i ne tako male razlike. Dok je predsednik Meidani govorio o "pozitivnom koraku napred". Premijer Majko je bio rezervisaniji, smatrajuci Milosevicevo prihvatanje zahteva medjunarodne zajednice kao "pocetak kraja konflikta". S druge strane, ministar inostranih poslova Milo bio je takodje sumnjicav i pozvao je da se saceka na materijalizaciju obecanja Beograda. Opozicija koju predvodi bivsi predsednik Berisha, govorila je o "teskom pocetku puta ka miru".

Ove reakcije bez entuzijazma u Tirani slede posle dva meseca oruzanog konflikta na Kosovu, koji je za Sever Albanije imao visse oblik oruzanog rata, nerava i biblijskih karavana izbglica. Otpocetka NATO bombardovanja Srbije 24. Marta, drzava Albanija je na svojoj teritoriji primila oko 500 hiljada ratnih izbeglica i pogodjena je stotinama granata jugoslovenske artiljerije razmestene blizu drzavne granice. Ovaj neproglaseni rat izmedju dve zemlje koji je zapoceo krajem aprila prekidom diplomatskih odnosa postavio je albansku drzavu u prvoj liniji konflikta koji zadire u velike i strateske interese Albanije u regionu.

Tirana se jos na pocetku pokazala otvorenom za vojnu saradnju sa NATO u sklopu njegovog delovanja protiv Jugoslavije, cak ne skrivajuci zadovoljstvo zbog osetnog zblizavanja sa Alijansom. Ova linija bezuslovne kooperacije, od koje se nije odstupilo i usled osetne opasnosti koja je u sebi sadrzala eksponiranje u odnosu na oruzani konflikt na severnim granicama, a niti od izazvanih incidenata od aksidetalno bacenih bombi od strane aviona NATO na albanskoj teritoriji, stavilo je Albaniju u red onih zemalja koje vise nego mir posredstvom pregovora zahtevaju potpunu kapitulaciju Jugoslavije i njenog nacionalistickog lidera.

Ova jednostavna albanska logika oslanja se na razloge koji prevazilaze mesece vazdusnih napada na Srbiju. Rezervisana i iscekujuca reakcija albanske politike u odnosu na diplomatski uspeh medjunarodnih medijatora izgleda da nosi u sebi i dobru dozu tradicionalnog nepoverenja koje su Albanci i Srbi medjusobno vekovima kultivisali i koje u uslovima krvavog konflikta je jace nego ikada.

Albanski politicari veoma dobro znaju da se sa Milosevicem mora dva puta pregovarati. Prvi da se postigne nekakav sporazum i drugo da bi se taj sporazum primenio. Ovo razocaravajuce iskustvo je ucinilo da u Albaniji obuhvacnoj krizama ima vise skepticizma nego nade. S druge strane, kod Albanaca, kao i uvek u odlucujucim istorijskim momentima pulsira jaci nego ikada strah od diplomatskih kulisa.

U Tirani se sa sumnjom i rezervama gleda na nekoliko tacaka sporazuma. Sstampa u Tirani je smatrala maglovitim i nejasnim koncept " pozamasne autonomije" koja je ukljucena u dokument. " Pozamasna za koga? - pita se dnevnik Koha Jone. Za Albance ili za Srbe? Ono sto je pozamasno za Albance nije isto i za Srbe i obrnuto".

Sa sumnjom se takodje gleda na ulogu i tezinu Rusije u buducim medjunaradnim snagama koje ce se razmestiti na Kosovu. Format ovih snaga slican Bosni, smatra se razloznim i realistickim, ali ako se ruske trupe budu razmestile u nekoj posebnoj zoni Kosova, na njenom severu kako se govori, onda postoji kako opasnost od nevracanja izbeglica, tako i strah o kretanju prema nekoj podeli Kosova koja je za Albance neprihvatljiva.

S druge strane, razoruzanje OVK, bez obzira sto postoji malo komentara oko tog pitanja, gleda se kao nesto o cemu je rano govoriti. " Nemamo razloga da govorimo o razoruzanju OVK u ovoj fazi sve dok se zlocini na Kosovu nastavljaju i srpske trupe se ne povuku", izjavio je Jakup Krasanici, glasnogovrnik Thacijeve vlade.

U stvari, vise nego kao na pobedu Alijanse ili pak kapitulaciju Milosevica, plan se u Albaniji vidi kao nekakav "exit" iz konflikta. Mozda se sumnje povecavaju i zbog cinjenice sto Albanci nisu jedna od strana u razgovrima u Kumanovu.

Ali, nezavisno od toga sto sumnje postoje, nije beznacajna ni cinjenica sto zvanicni stav Albanije ide ka ispunjenju, a ne ka odbacivanju kompromisa sa Milosevicem. U Tirani dobro znaju da na ledjima beogradskog diktatora lezi teret optuzbe za zlocine protiv covecnosti, kao sto znaju i da sa takvom osobom nije moralno potpisivati mir.

Medjutim, za pragmaticne Albance moralno i razlozno je aktuelno ono sto kazu zapadni saveznici. Amerikanci u prvom redu, koji su usko saradjivali sa Rusima i evropljanima na definisanju uslova koje su Ahtisari i Cernomirdin postavljali pred Slobodana Milosevica.

Iako su se izjasnili za nastavak vazdusnih napada sve dok se srpske trupe ne budu povukle sa Kosova, iako su izrazili pesimizam oko ispunjenja tacaka sporazuma, albanski zvanicnici svih politickih ubedjenja nisu otvoreno istupili protiv kompromisa u Beogradu. Obazrivost da se ne suprotsave zapadnim predlozima i ovoga puta je obuzdala neodmerene reakcije koje bi samo mogle da stete poziciji Albanije u odnosu sa krizom i njenim razvojem.

Utoliko, sada, kada se EU, SAD i glavne finansijske institucije pripremaju za nadomestanje ratnih steta balkanskim zemljama i kada se lansira ideja koja se smatra drugim Marsalovim planom. Ujedinjavajuci se, pa bilo to i bezvoljno, na implementaciji formalno postignutog mira glasanjem Milosevicevih poslanika, Albanci cekaju da ponovo zadobiju nesto vise nego sto je status Kosova obecan u Rambujeu, ili u slucaju neuspeha procesa da se pripreme za asistiranje ulasku kopnenih trupa NATO u bitci koja ce voditi do potpune kapitulacije Milosevica.

Prekid razgovora NATO - Jugoslavija na aerodromu u Kumanovu ide u prilog drugoj varijanti koja se u Tirani smatra povoljnijom i koja bi, kako se ocekuje, dovela do potpunog unistenja Milosevicevog rezima. Takav negativan kraj ubrzanog rusko - finskog mirovnog procesa, dao bi za pravo sumnjama Tirane o kompromisu sa Milosevicem, kao sto bi i definitivno pogorsala pozicije ovog poslednjeg.

Ove ekstremne racunice su u modi u albanskoj politici, umorne i radikalizovane nakon dva ipo meseca konflikta. U Tirani sada misle da, posle ispraznjenja Kosova od ogromne vecine njenih stanovnika, rat treba da ide do kraja. Albanci misle da su platili harac etnickog ciscenja. Sada je red i vreme da plate oni koji su izazvali ovu tragediju.

" Prekid razgovora izmedju NATO i Jugoslovenske vojske nije nas nimalo zacudio", izjavio je glasnogovornik ministarstva inostranih poslova posle vesti o prekidu razgovora u Kumanovu. "Za Milosevica je potreban jedan novi Nuremberg, a ne novi Dejton, izjavio je albanski premijer Majko. To je fraza kojoj nije potreban komentar.

AIM Tirana

Arben KOLA