"Pobeda" u ritama

Ideolosko patriotska manipulacija

AIM Podgorica, 14. 6. 1999. (od dopisnika AIM iz Beograda)

One veceri kada su u Kumanovu oficiri Vojske Jugoslavije potpisali ono sto je predstavnik VJ ponosno nazvao "pobedom mirovne politike Jugoslavije i predsednika Slobodana Milosevica", u Beogradu je pucalo, gruvalo i sevalo iz svih raspolozivih ubojitih i pirotehnickih oruzja i orudja. Coveku koji te veceri nije slusao vesti moglo se priciniti da se rat ne samo nastavlja, nego i intenzivira; u svakom slucaju, bilo je pametnije potraziti zaklon negde podalje od prozora, posto se s "neinteligentnim oruzjem" namenjenim senlucenju nikada ne zna - tradicija "kolateralnih zrtava" raznih svadbi, doceka srecne nove godine i slicnih veselja ovde je podugacka...

Koliko sutradan, medjutim, pocela je ideolosko-"patriotska" manipulacija nastupajucim mirom. Niko ozbiljan, naravno, nije ocekivao da Slobodan Milosevic izadje pred narod i kaze da je potpisao kapitulaciju pred mrskim agresorom (a bas tu neprijatnu rec spominje skoro sva srpska opozicija, o zapadnim politicarima i medijima da i ne govorimo), ali je malo ko bio tako hrabar da pomisli da ce vlast biti tako hrabra da ne bas impresivni rezultat strahovitog razaranja zemlje proglasi - vlastitim trijumfom. A bas to se dogodilo, prvo kroz trijumfalisticke medijske usklike koji kao da su dolazili iz neke druge dimenzije stvarnosti, pa kroz istupe politicara vladajucih stranaka, i na kraju kroz direktno obracanje Slobodana Milosevica svom izbombardovanom gradjanstvu.

Milosevic naravno, ne bi bio to sto jeste - dakle, Covek- o kojem je dozvoljeno misliti sve osim potcenjivati ga - da odlicno ne poznaje mentalitet naroda kojim tako suvereno vlada vec dvanaest neveselih godina. Zato je svoje posleratno obracanje vrlo obilno zacinio stedrim komplimentiranjem: "narod je heroj", "bebe u kolevkama" su heroji, "hrabri branioci mostova" (uglavnom prestonicka radnicka sirotinja koju je teralo da dezura na mostovima ako nece da izgubi posao) je egzemplar div-junastva, i sve u tom stilu. Milosevic je taj zanat odavno dobro ispekao, i odlicno zna da se Srbima sve moze i sme raditi - pa cak i dovesti njihovu jedinu otadzbinu do nepojamne katastrofe - samo im se ne sme dirati u samoljublje. Zato po svoj prilici Milosevic ni posle ovog rata nece imati onoliko problema s ocuvanjem vlasti koliko mu sa zapada predvidjaju: ti prognozeri polaze od racionalnih pretpostavki, i od ponasanja nacija i drustvenih zajednica koje vode racuna o svom interesu i boljitku. To je, medjutim, najpogresniji moguci put za predvidjanje politickih dogadjaja u Srbiji. Uostalom, da je taj metod ispravan, u Srbiji odavno ne bismo imali posla s ovom vlascu i s ovakvim politicko-ekonomskim sistemom.

Nacija se, dakle, nesumnjivo prepustila kratkotrajnom bucnom olaksanju, ali je o bilo kakvom veselju neozbiljno govoriti. Sto se tice famozne "pobede", u nju ce poverovati samo oni koji su odavno cvrsto resili da veruju bas u sve sto im dodje- sa izvesne dedinjske adrese - a sto je stvar neverovatnija i zdravom razumu nepojmljivija, to je njihova vera cvrsca. Taj fenomen je, uostalom, poznat iz istorije nekih religioznih pokreta i sekti. Vecina gradjana Srbije suocice se, ipak, sa cinjenicom da je zemlja u ritama, da je siromasna kao recnik njenog donedavnog predsednika, da je vitalna infrastruktura zemlje u dobroj meri razrusena ili ostecena, da je ionako vec devastirana ekonomija sada vec totalno upropastena, da je zemlja lisena vlastite nafte i suocena s ozbiljnim nedostatkom elektricne energije, da je ukupna drustvena i politicka situacija zatrovana divljanjem spirale nasilja - koja ratove uvek prati - i po demokratski razvoj drustva pogubnim dejstvima notornih "ratnih zakona". A njih ce vlast gledati da odrzi sto duze, jer i te kako strepi od neugodnih pitanja svojih oponenata, od kojih je ono najprostije ujedno i najneugodnije: sta nam je sve ovo trebalo, i ko nas u ovo uvuce?

Rat je tek zavrsen, jos se ni neka zgarista nisu ohladila, i konfuzija je potpuna. Kada taj rani mamurluk prodje, bolno otreznjenje ce biti neminovno, mada ce mnogi - sto je psiholoski razumljivo - vise voleti da suocavanje s neprijatnim istinama izbegnu tako sto ce se ponovo "napiti" na poznatom izvoru demagoskih opijata. Nema sumnje da ce vlast ovu reprodukciju zaborava i besvesti podrzati svim raspolozivim sredstvima, jer joj odrzavanje sto veceg dela nacije u stanju obnevidelosti direktno ide u racun. Otuda nije preterano pretpostaviti da ce od ove "pobede" - koju smo dovitiljivo ostvarili na grunfovski nacin: "bolje castan uzmak nego necastan poraz" - biti stvoren novi mit za konfekcijsku potrosnju, narcisticka samopercepcija nacije kao kolektiviteta s nekim posebnim, drugim nacijama nedostupnim svojstvima; zahvaljujuci tim i takvim vrlinama - kaze instant-mit u nastajanju - "mi smo pobedili najmocniju armadu sveta", koja je ostala nemocna pred nasim "autenticnim duhom", "slovenskom dusom", "pravoslavnom duhovnoscu" i "SKOJ-evskom cvrstinom".

Za to vreme, nastavice se spektakularno propadanje i nazadovanje jedne (barem geografski) evropske zemlje, zemlje koja je pre dvanaestak godina odusevljeno izabrala da zarati, ne sa susednim nacijama (kako se u svetu obicno povrsno misli), nego sa samom geografijom i istorijom, s vlastitim vremenom i prostorom. I iznad svega s boljim delom sebe, onima koje je njen nedodirljivi predsednik odavno proglasio balastom, odnarodjenim viskom koji "nam" smeta u nasem "povratku korenima". A tamo gde Najgori vladaju, Gori aplaudiraju, a Bolji bivaju pljuvani kao verolomni izdajnici i otpadnici, buducnost ne moze biti drugo do nastavak nepojmljivo upornog kolektivnog samozavaravanja, turobnog vegetiranja u iluzijama o vlastitoj izuzetnosti, cijoj istinitosti je najbolja potvrda to sto u njih bas niko drugi ne veruje. I takvom se zemljom moze vladati dugo i bericetno, cak i medju rusevinama.

Teofil Pancic (AIM)