Tempirano pravo

Haska optuznica protiv Milosevica

Americka vlada dostavila je Medjunarodnom tribunalu dokaze o masakrima na Kosovu nekoliko dana pre podizanja tuzbe, a nedelju dana kasnije postignut je sporazum o ulasku stranih trupa u Jugoslaviju

AIM, PODGORICA, 6. 6. 1999. (Od dopisnika AIM iz Beograda)

Javnost u Srbiji bila je uverena da podizanje optuznice za ratne zlocine protiv predsednika SRJ Slobodana Milosevica dva meseca posle pocetka vazdusnih udara NATO moze znaciti samo da je ta Alijansa resila da krene u totalni rat protiv Jugoslavije. To se, medjutim nije dogodilo: medjunarodni posrednici nastavili su da pregovaraju sa Milosevicem kao da nije rec o prvom sefu drzave koji je od Drugog svetskog rata na taj nacin optuzen, i sklopili s njim sporazum kojim je NATO dobio ono sto je hteo: 50 hiljada stranih vojnika na Kosovu.

Stizanje optuznice objavljeno u ovdasnjoj javnosti sa zakasnjenjem od 24 sata i bez prenosenja njene izvorne sadrzine izazvalo je najpre reakciju vladajucih stranaka, koje su odluku suda za pokretanjem optuznice uglavnom protumacile kao atak na srpski narod sa zeljom da se on unisti a bombardovanje nastavi do istrebljenja. U nesto smirenijem tonu reagovale su opozicione partije i strucnjaci za medjunarodno pravo, ocenjujuci pokretanje optuznice kao direkatan atak na mirovne pregovre. Tako je Demokratska stranka u svom saopstenju za javnost ocenila da je tribunal mogao protiv Milosevica podici optuznicu i pre tri meseca, a ne u danima 24 casovnog bombardovanja Srbije. Demokrate smatraju da Milosevicu treba da sude biraci u Srbiji a ne tribunal.

No, optuznica koju je 22. maja podigla, a 27. maja objavila, Luiz Arbur glavni tuzilac Medjunarodnog tribunala za ratne zlocine pocinjene u bivsoj Jugoslaviji ostaje, a verovatno dobro obavesteni americki sekretar odbrane Vilijem Koen izjavio je 28. maja da ce Milosevic »jednog dana« izaci pred lice pravde. Da ne bi bilo nikakve zabune, portparol americkog Stejt departmenta Dzejms Rubin saopstio je da »americka vlada podrzava uverenje tuzilaca da je Milosevic licno odgovoran za zlocine na Kosovu«, te je (Vlada) neposredno pred podizanje optuznice dostavila Tribunalu satelitske snimke koji, prema Rubinu, dokazuju tri masakra pomenutih u optuznici. On je dalje je objasnio da su jugoslovenske vlasti ekshumirale tela kosovskih Albanaca iz masovnih grobnica i posle ih individualno sahranjivali, a neka su i spaljivali. »Ovde je rec o tome da Srbi priznaju da su pocinjeni ratni zlocini i da je u toku prikrivanje od strane srpskih trupa koje pokusavaju da sakriju dokaze« rekao je - preuzevsi ulogu Luiz Arbur - portparol Rubin.

Sta pise u optuznici protiv Milosevica, predsednika Srbije Milana Milutinovica, potpredsednika Vlade SRJ Nikole Sainovica, republickog ministra policije Vlajka Stojiljkovica i nacelnika Generalstaba Vojske Jugoslavije Dragoljuba Ojdanica?

Na kraju opsirnog istorijata politickih zbivanja u Jugoslaviji, Srbiji i na Kosovu u zadnjih 12 godina, kaze se da je sredinom 1995. godine nastala Oslobodilacka vojska Kosova (UCK) koja se zalaze za oruzani ustanak i nasilan otpor srpskim vlastima, da su sredinom 1996. poceli da napadaju jugoslovensku i srpsku policiju, da su tokom 1997. godine pomenute policije pocele nasilne operacije usmerene na baze OVK i »one koji ih podrzavaju«.

Sukob je postao intenzivan u februaru 1998. kad su VJ, obe policije i paravojne formacije pocele kampanju granatiranja prvenstveno gradova i sela kosovskih Albanaca, rasireno unistavanje imovine i proterivanje civilnog stanovnistva iz podrucja aktivnosti OVK: »Kao rezultat orkestrirane akcije, gradovi, sela, celi regioni postali su nenastanjivi za kosovske Albance«. Snage SRJ i Srbije fizicki i verbalno su maltretirale i ponizavale kosovske Albance. Zatim su organizovale nezakonite deportacije i nasilni premestaj hiljada Albanaca. Sve zajedno, kaze se da je do sredine oktobra 1998. godine vise od 285. hiljada ljudi, odnosno oko 15 odsto stanovnistva raseljeno, bilo u okviru Kosova ili van njega.

Posle toga se prelazi na ratni period (od 24. marta 1999.) U optuznici pise da su, od pocetka vazdusnih udara NATO, snage SRJ i Srbije »intenzivirale sistematsku kampanju« i nasilno proterale stotine hiljada kosovskih Albanaca i da su u tom periodu pocinile izvesan broj ubistava, te da je do 20. maja trecina populacije - oko 740 hiljada kosovskih Albanaca - proterano sa Kosova. Tvrdi se da su jugoslovenske i srpske snage pljackale licnu i komercijalnu svojinu kosovskih Albanaca, da su »pogranicne snage krale licna vozila« i oduzimala dokumenta deportovanim Albancima kako bi se izbrisao trag njihovog boravka na Kosovu. Na kraju se govori o ubistvima: 45 ubijenih u Racku 15 januara; najpre 12- oro (od toga 10 zena i dece) u Beloj Crkvi 25.marta, pa zatim jos 65 muskaraca istog dana u istom mestu; 105 muskaraca u Maloj i Velikoj Krusi; sest muskaraca u Djakovici; 20 u Crkolezu; 130 u Izbici, i ponovo u Djakovici 2. aprila 20 ljudi, od toga 19 zena i dece.

Milosevic i saradnici optuzeni su za zlocine protiv covecnosti i zlocine protiv zakona i obicaja rata, konkretno - zbog deportacija, ubistava i progona po politickom, rasnom i verskom osnovu.

U optuznici se ne pravi veza izmedju cinjenica da je najveci deo izbeglica napustio Kosovo bas u vreme svakodnevnog i svakonocnog dvomesecnog NATO bombardovanja Kosova, dakle kad su tamosnji Albanci bili izlozeni i srpskim snagama bezbednosti i bombama koje su ih navodno spasavale, da je NATO (sto je sam priznao) pobio nemali broj Albanaca u izbeglickim konvojima, na granici i drugde, a ranio mnogo vise - ukljucivsi zene i decu, da je i raketiranje i bombardovanje Kosova mozda imalo nekog udela u tome sto su »celi regioni« postali nenastanjivi za Albance. Mozda je uzrok u tome sto te satelitske snimke americka vlada sigurno nije dostavila Tribunalu. Konacno - ako je suditi po dosadasnjem iskustvu Tribunala sa privodjenjem optuzenika u Hag - nije mnogo verovatno da ce jugoslovenski i srpski vrh uskoro nastaniti zatvor u Seveningenu. No i bez toga optuznica protiv Milosevica mogla je posluziti jos necemu - amnestiji NATO od optuzbi da je upravo njihova akcija stvorila uslove za pravu humanitarnu katastrofu na Kosovu i zabasurila krsenje valjda svakog relevantnog principa medjunarodnog prava tokom napada na SRJ.

Spomenka Lazic

Antrfile

Briga zvana agresija

Stalni Medjunarodni sud pravde u Hagu odbacio je 3. juna tuzbe SRJ protiv deset zemalja NATO zbog agresije na Jugoslaviju. SRJ je trazila od Suda da kao privremenu meru naredi obustavu vazdusnih udara jer izazivaju genocid, ali su haske sudije zauzele stanoviste da nema indicija da je postojala namera da se unisti cela nacionalna grupa, odnosno da su prekrsene konvencije o genocidu. Istovremeno, Sud je izrazio »duboku zabrinutost« u vezi pravne osnove za upotrebu NATO sile protiv Jugoslavije. U clanu 2 Povelje UN, kao najviseg medjunarodnog pravnog propisa, pise da ce se »sve clanice u svojim medjunarodnim odnosima uzdrzavati od pretnje ili upotrebe sile protiv teritorijalnog integriteta ili politicke nezavisnosti bilo koje drzave«. Prema definiciji agresije, koju je Generalna Skupstina UN usvojila 4. Decembra 1947, pise (Clan 1) da je »agresija upotreba sile od strane drzave protiv suvereniteta, teritorijalnog integriteta ili politicke nezavisnosti druge drzave te da je akt agresije, izmedju ostalog, »invazija ili napad od strane oruzanih snaga drzave na teritoriju druge drzave« i »bombardovanje od strane oruzanih snaga drzave protiv teritorije druge drzave ili upotreba bilo kog oruzja od strane drzave protiv teritorije druge drzave« (Clan 3). Kako je 3. juna ocenio londonski »Gardijan«, sudije tog Suda uvek su bile vrlo svesne politickog trenutka u kojem deluju.