Na sta je Jugoslavija pristala

Visoka cena mira

Na Kosovu ce biti rasporedjeno 50 hiljada umesto prvobitno planiranih 28 hiljada stranih vojnika, iz Pokrajine se moraju povuci sve srpske i jugoslovenske snage bezbednosti, a niko ne govori o tome kad bi se srusena zemlja mogla obnoviti

Kolektivni uzdah olaksavanja prostrujao je u cetvrtak 3. juna Beogradom: mir je izgleda na pomolu. Ceo dan u sredu 2. juna, u noci izmedju srede i cetvrtka i u cetvrtak ujutro bio je pun neizvesnosti. Zajednicka poseta evropskog i ruskog izaslanika za Balkan Marti Ahtisarija i Viktora Cernomirdina koja je trebalo da oznaci prvu stvarnu sansu za mir prvo je najavljena, pa odlozena, pa opet najavljena - da bi dvojica posrednika najzad u sredu popodne stigla u Beograd. Znalo se da jugoslovenskom predsedniku Slobodanu Milosevicu donose nacrt mirovnog plana koga su usaglasili Amerikanci, Rusi i Evropljani.

Znalo se da ce tomahavci i bombe verovatno u doglednoj buducnosti prestati da padaju ako Milosevic plan prihvati, a da ce kopnena NATO invazija postati sasvim verovatna ako ga odbije.

NEIZVESNOST

Posle dvocasovnog susreta medjunarodnih posrednika sa predsednikom Jugoslavije i njegovim saradnicima u sredu uvece nije izdato nikakvo saopstenje. Samo je najavljena sednica Skupstine Srbije za cetvrtak pre podne. Skupstinska sednica podrazumevala je da je bitna odluka na pomolu - ali je ona mogla znaciti i da ce plan biti odbijen kao i da ce biti prihvacen. Tek daleko iza ponoci poceli su da zvone telefoni posmatraca i analiticara po gradu - nezvanicno se saznalo da su sve poslanicke grupe u Skupstini Srbije na sastancima kasno uvece odlucile da prihvate mirovni plan, samo je preostalo ubedjivanje sa radikalima Vojislava Seselja. To, medjutim, vise nije bilo preterano bitno - i bez njih obezbedjena je skupstinska vecina za prihvatanje plana. U cetvrtak se to i potvrdilo. Iza zatvorenih vrata, pod vazdusnom uzbunom, odrzane su sednice republicke Skupstine i savezne Vlade. Slobodan Milosevic sam nije hteo da prihvati nista: tek posto je saopsteno da je Skupstina Srbije sa 136 prema 74 glasa podrzala plan, objavljeno je da ga prihvata i predsednik SRJ. Usledila sue saopstenja Vlade SRJ, Socijalisticke partije Srbije, Srpskog pokreta obnove i Jugoslovenske levice.

OPREZ

Kad je u toku dana objavljen i tekst mirovnog plana, videlo se da je Milosevicev oprez imao dobre razloge: u nekim delovima plan je nepovoljniji za Jugoslaviju nego i onih pet osnovnih uslova NATO za prekid rata i ranije od Jugoslavije prihvacenih principa zemalja Grupe 8 (SAD, Velika Britanija, Francuska, Nemacka, Italija, Kanada, Japan, Rusija). I u pomenuta dva kompleta zahteva, kao i u mirovnom planu kojeg su doneli finski predsednik Ahtisari i bivsi ruski premijer Cernomirdin pise da mora biti trenutne i proverive obustave nasilja i represije na Kosovu, bezbednog i slobodnog povratka izbeglica i raseljenih lica i politickog resenja zasnovanog na sporazumu iz Rambujea. Trazi se, razume se, i povlacenje jugoslovenskih, odnosno srpskih snaga bezbednosti sa Kosova, ali ni kod NATO ni kod G-8 nije pisalo da se trazi odlazak bas svih snaga, a u planu kojeg su prihvatili Milosevic, republicka Skupstina i savezna Vlada predvidjeno je bas to. Jedini ustupak, ako se to tako moze nazvati, je da ce posle povlacenja dogovorenom broju srpskih snaga biti omoguceno da se vrate na Kosovo - s tim da obavljaju samo sledece precizno odredjene poslove: da odrzavaju veze sa medjunarodnom civilnom i bezbednosnom misijom, obelezavaju minska polja, budu prisutni na mestima srpske bastine na Kosovu kao i na kljucnim granicnim prelazima. U fusnoti prihvacenog dokumenta pise da ce to vracanje biti pod nadzorom medjunarodnih snaga bezbednosti i da ce biti rec o stotinama, a ne hiljadama ljudi.

TRUPE

Uz to, u zahtevima NATO se trazi medjunarodno vojno prisustvo na Kosovu, a kod G-8 medjunarodno civilno i bezbednosno prisustvo. Ni kod jednih ni kod drugih nije bilo izricito receno da u juznu srpsku Pokrajinu moraju doci NATO trupe (mada je ceo Zapad u stvari insistirao bas na tome) - a u planu prihvacenom od jugoslovenskih vlasti predvidjeno je medjunarodno bezbednosno prisustvo sa centralnim ucescem NATO. Cak nece odmah biti prekinuto bombardovanje gradjana Jugoslavije - obustava vazdusnih udara predivdjena je tek kad povlacenje snaga sa Kosova postane »proverivo«. Posto je rok za povlacenje sedam dana, NATO ima jos vremena da porusi sta mu je drago i pobija koga i koliko hoce. Kad se sve sabere - i ako niko u medjuvremenu ne zakljuci da je rat ipak bolji - na Kosovo ce u najskorije vreme doci oko 50 hiljada stranih vojnika, umesto 28 hiljada koliko je bilo predvidjeno u Rambujeu - ali trupe nece biti samo iz zemalja NATO (sto je trazeno u Rambujeu), nego ce biti i Rusa, Ukrajinaca i drugih - ukupno 30 zemalja ponudilo je svoje snage za cuvanje mira na Kosovu. Teritorijalni integritet Srbije i Jugoslavije nece biti narusen - granice ostaju iste - ali ce nadleznosti domacih vlasti na Kosovu po svemu sudeci biti minimalne. Kad bude usvojena najavljena rezolucije Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, cela akcija ce konacno imati i medjunarodno-pravnu zasnovanost. U medjuvremenu, niko ne daje odgovor na pitanje kad bi mogla biti obnovljena porusena zemlja (posle samo mesec dana bombardovanja steta je bila procenjivana na 100 milijardi dolara) i kad bi zivot ovde, konacno, mogao postati koliko toliko normalan.

Spomenka Lazic (AIM)