Beograde, dobro jutro

AIM Podgorica, 21.05.1999 (od dopisnika AIM iz Beograda)

Posle svitanja, oko pet ili sest sati - kako kada - oglasavaju se sirene za kraj vazdusne opasnosti. Tada jedni, iz sklonista, krenu uz stepenice ka stanovima da po prvi put prilegnu ili nastave san - u sopstvenim krevetima. Za druge, koji su celu noc detonacije osluskivali iz stanova, a bleskove eksplozija i svetlece granate Protuvazdusne odbrane gledali sa terasa ili ravnih krovova zgrada, jednolican ravan zvuk sirene predstavalja znak da je "dezurstvu" kraj i da se moze otici na zasluzeni pocinak. Tu su i treci; njih je sirena, za razliku od bombi, probudila pa sad trebaju da donesu odluku - da li ce pokusati da nastave sa spavanjem ili ce popiti prvu kafu. Iza svih je noc koju su parali avionski motori i eksplozije.

Beograd se, ovih dana, kasno budi. Po otvaranju ociju, ukljucuje se TV i ceka pun sat da se odgledaju vesti sa sirim i potpunijim izvestajima o stradanjima u gradu i celoj zemlji u poslednjih dvanestak sati. Potom se telefonira rodjacima i prijateljima. Uporeduje se kako je sinoc bilo "kod nas", a kako "kod vas". Dakle, da li je koji prozor pukao ili naprsao, da li je crep razbacan ili se samo cela kuca tresla, koliko su dugo avioni kruzili, da li se culo zvizdanje raketa i u tom pravcu. Ako postoji kakvo zajednicko iskustvo - detonacija kojoj su sagovornici culi na istom mestu - svi opisi se temelje na poredjenjima sa tim slucajem. Razgovori se obavezno zavrsavaju sa pitanjima "koliko ce jos ovo da traje" i razmenom vesti i spekulacija vezanim za Ruse i Amerikance, Slobu i Klintona, Cernomirdina i Rugovu.

Zavisno od situacije i sklonosti, svaki gradjanin se, sve ne napustajuci svoj stan, pretvorio u neku vrstu ratnog reportera ili diplomatskog komentatora. Ima i oni koji su se u sopstvenom gradu pretvorili u svojvrsne izbeglice. Zbog toga sto stanuju blizu kakvog objekta koga bi NATO planeri mogli uvrstiti u vojni cilj ili iz nekog drugog razloga, ti ljudi noci provode kod rodbine ili prijatelja u "sigurnijem" delu prestolnice. Ujutro se, retkim gradskim autobusima vracaju sve strepeci u kakvom ce stanju zateci svoje kuce i stanove. Nema reci kojim se moze opisati pogled tog sveta: kako u situacijama kada je sve u redu, tako i onda kada gazeci srcu svojih razbijenih prozora otkljucavaju vrata i suacavaju se sa razbacanim namestajem,izbijenim prozorskim ragastoima i nekom finom, finom prasinom popadalom po celom stanu.

Inace, u jutarnjim casovima, na ulicama, pijacama, u kaficima i slicnim mestima mnogo je manje ljudi nego pre pocetka NATO intervencije. A i ti ljudi deluju sada nekako drugacije: manje su uzurbani, tisi su, introverniji. I vidno neisapavani. Kad izadje iz kuca, dobar deo sveta ode do mesta koja su stradala protekle noci. Tamo se stoji neko vreme, gleda, pusi, procenjuje i komentira steta. Poznanici prepricavaju, upadajuci jedni drugim u rec, uspomene i impresije vezane za uniseni objekt. Potom se krece dalje: na radno mesto, u potragu za cigretama, u kupovinu...

Postradala mesta jos ce se mnogo puta spomenuti tokom jutra. Ocevici ce prepricavati kolegama sa posla kako to tamo izgleda, da li rusevinu rasciscava vojska ili policija, objasnjavace se gde se to tacno nalazi, praviti skice... A onda se sve postupno zaboravlja. Prelazi se na ratnu svakidasnjicu: informacije o bonovima za benzim i benzinskim pumpama na kojim se toci, o mestima gde se mogu kupiti cigarete, o potencijalnim spiskovima za prinudne odmore.

Zavisno od prioriteta, ljudi ce se uskoro uputiti po ono sto smatraju da im predstavlja prioritet. Jedni ce, tako, posto su saznali u kojoj trafici ima cigareta pozuriti da uhvate mesto na zacelju pedesetak metara dugackog reda. "Nije problem sto cekam po sat vremena", kaze jedan veteran iz tih redova, "vec to sto popusim pola kutije dok dodjem na red da kupim svoje dve pakle Morave ". Drugi ce vec gledati da se snadju za gorivo, obnove zalihu sveca, konacno se odlucivati da kupe reso za kuvanje na gas. Na pijacama ce se obilaziti tezge sa povrcem i ranim vocem sve sa namigivanjem pojedinim prodavcima da, kojim slucajem, uz slatu i mladi luk, nemaju i boks Lakija ili LM. Oni oprezniji inace ne kupuju nista od povrca i voca bojeci se otrova ili radijacije. O tom problmu se ovde inace zvanicno malo govori.

I jos jedna stvar se niposto nece propustiti. Izvesce se deca na vazduh. Svesni ili ne svega sto se oko njih desava, decaci i devojcice, kao sto su oni na Novom Beogradu, igraju se loptom ili lutkicama, ali i "rusenja nevidljivog F - 117". Muckajuci vodu u nekim staklenim posudama i sve turajuci kojekakve zice u njih, grupa dece je na pitanje sta to rade, odgovorila jednog beogradskog jutra da prave "tajno oruzje koje ce oduvati NATO".

U medjuvremenu, grad se sve vise budit. Kako vreme bude odmicalo, ritam neceg sto bi trebalo biti nalik na normalnost, sve vise ce se postizati. No, niko nema iluzija: posle ovog jutra koje je, kao i svako u poslednja dva meseca donelo olaksanje, opet sledi NATO noc.

Spomenka Lazic (AIM)