Politicka previranja u Srbiji

Podele na patriote i izdajnike

AIM Podgorica, 21.05.1999 (od dopisnika AIM iz Beograda)

Oni koji su se prosle srede pre podne zatekli ispred sedista Demokratske stranke u Ulici Proleterskih brigada u Beogradu, tvrde da je sve ono sto se tog dana zbivalo u ovoj rezidencijalnoj beogradskoj ulici, u mnogo cemu podsecalo na onaj cuveni beogradski kontramiting iz decembra 1996., kada se Srbija veoma ozbiljno priblizila pocetku srpsko-srpskog gradjanskog rata.

Poveca grupa kratko podsisanih mladica u crnim koznim jaknama (u DS -u tvrde - pristiglih na lice mesta uglavnom "svojim "mercedesima" i "BMW-a" kasnije i autobusom), pocela je da oko 10,50 kamenuje sediste DS-a. Kamenovanje, farbanje ove zgrade i ispisivanje parola u kojima je dominirala rec "izdaja", potrajalo je sve do 12 casova kada se na istom mestu okupilo i stotinak clanova DS spremnih da odbrane prostorije svoje stranke. U trenutku kada se atmosfera blizila tacki usijanja i sukob pristiglih demokrata i "kratkopodsisanih" napadaca (u DS-u tvrde ekstremnih clanova JUL-a) cinio neizbezan, reagovali su najzad i prisutni policajci- posmatraci. Napadaci su se tek tada povukli, a demokrate usle u svoje prilicno ruinirano partijsko sediste. Odatle je kasnije izdato saopstenje u kome je vladajuci rezim optuzen za pokusaj izazivanja gradjanskog rata i "odbranu vlasti posle povlacenja sa Kosova".

Sudeci po nacinu na koji se drzavni mediji u Srbiji vec danima obrusavaju na lidera Demokratske stranke dr Zorana DJindjica, lako se moze dogoditi da se sa kamenovanja i polupanih prozora uskoro predje i na neke konkretnije oblike "iskorenjivanja" izdajnika. Dan pre nego sto je izvrsena opsada sedista DS-a, na istu zgradu bacena je crvena farba sa porukom "ovo je i vasa krv", a iste veceri nekoliko gradjana je u udarnom dnevniku RTS-a ponavljalo istovetnu recenicu: "Izdajnici su to i zasluzili". Jedna savesna gradjanka primetila je cak kako bi "izdajnicima trebalo oduzeti tu zgradu".

Kada se jednog dana iz Crne Gore (gde boravi vec nekoliko nedelja), vrati u Beograd, Djindic bi mogao da u svojoj kancelariji zatekne mozda nekog drugog. Takodje, preti mu opasnost da bude i uhapsen i optuzen za delo "izdaje". Takvu ideju prvi je pre nekoliko dana prilikom gostovanja na RTS-u pomenuo potpredsednik srpske vlade dr Vojislav Seselj, a on u takvim slucajevima obicno ne govori "napamet".

Sve ono sto se poslednjih dana zbiva oko DJindjica i njegove stranke na vodi na zakljucak kako u Srbiji pocinje politicka priprema terena i zauzimanje pozicija za slucaj da se oko Kosova uskoro postigne neko kompromisno resenje.

Lider demokrata dospeo je na "izdajnicki" stub srama inace onog trenutka kada su ucestali njegovi intervjui vodecim svetskim agencijama i listovima u kojima je ostro napao beogradski rezim. Od tada, kao krunski dokaz teze o izdaji DJindjicu se uporno pripisuje "zalaganje za produzetak NATO akcija protiv SRJ i Milosevica", kao i putovanje sa predsednikom Crne Gore Milom DJukanovicem po agresorskim zemljama. I dok se "putovanje na noge u Bon agresoru Srederu" ne moze poreci, DJindjicevo navodno zalaganje za produzetak bombardovanja je tesko pronaci u intervjuima do sada dostupnim domacoj javnosti. U trenutku dok NATO bombe padaju po Srbiji, malo ko, medjutim, ima vremena da proverava ono sto DJindjic zaista govori u crnogorskom egzilu ili bavi se razlozima najnovijeg zestokog satanizovanja politicara za koga se inace do skoro, u istim drzavnim medijima tvrdilo, kako ne predstavlja vise bog zna kakvu politicku silu.

Kao sto malo ko proverava kako je to i cime, predsednik Socijaldemokratije Vuk Obradovic pokazao da je spreman da iz "sitnih racundzijskih interesa" izda drzavu u kojoj je, ne tako davno, vazio za jednog od najperspektivnijih i najmoralnijih generala. Istoga dana kada je kamenovano sediste DJindjiceve stranke, organizacija rezervnih vojnih staresina Srbije optuzila je naime Vuka Obradovica da se svrstao u red najvecih narodnih otpadnika i izdajnika.

Prve najave post ratnih politickih kuvanja u Srbiji usledile su nesto ranije, zapravo onog trenutka kada se Vuk Draskovic pojavio kao specijalni gost u jednoj emisiji Studija B. Zbog stavova iznetih u toj emisiji i kritike rezima koji je izmedju otpora NATO paktu i lojalnosti prema vladajucim partijama stavio znak jednakosti, lider SPO je ubrzo zatim bio najuren iz Savezne vlade. Vuk je tada ostavio utisak politicara koji se prvi usudio da kaze kako je moguce biti patriota i uzoran Srbin i bez stoprocentne podrske Milosevicu. Tu vaznu psiholosku barijeru probio je doduse kritikujuci neprekidno Seseljeve radikale i izbegavajuci, kad god je to bilo moguce, da pominje samog Milosevica. Efekat je, svejedno, bio neocekivan i izgleda, neoprostiv. Draskovic je izgubio mesto u vladi, ali i pri tom prilicno obnovio deo politickog ugleda koji je imao dok je jos bio ubrajan u opoziciju rezimu.

Tako nesto moglo bi se i sasvim egzaktno dokazivati i na osnovu rezultata "ratnog" istrazivanja koje je pocetkom maja uradila beogradska agencija za ispitivanje javnog mnenja "Medium". Prema ovom istrazivanju predsednik SRJ Slobodan Milosevic uziva u ratnim uslovima nesumnjivu podrsku oko 30 odsto gradjana, bas kao i uoci prvih visepartijskih izbora u Srbiji pred kraj 1990.(izbora koje je tada ubedljivo dobio).

Lidera radikala dr Vojislava Seselja podrzava 12 odsto ispitanika, bas kao i lidera SPO Vuka Draskovica. Odavno se u jednom ovakvom istrazivanju nije dogodilo da Draskovic toliko "skoci" i izjednaci se sa Seseljom, i istovremeno ostavi iza sebe DJindjica sa gotovo cetiri puta vecim kontom onih koji ga podrzavaju. Iako sa istrazivanjima javnog mnenja za vreme rata treba biti prilicno oprezan i imati na umu posebno izrazenu homogenizaciju nacije u uslovima zestokih bombardovanja, neke od brojki do kojih su dosli istrazivaci "Mediuma" (pogotovo one koje se ne odnose na Slobodana Milosevica) svakako spadaju u veoma zanimljivo stivo.

Neki od ovdasnjih analiticara koji su pratili efekte Draskovicevog intervjua Studiju B, tvrdili su vec sutradan (pomalo pakosno), kako je te noci "najtuzniji covek u Beogradu morao biti Zoran DJindjic". Navodno zbog toga jer je Vuk te iste noci nagovestio da se vraca u opoziciju i istovremeno prvi otvorio prostor za kakvu takvu kritiku rezima u strogo cenzurisana ratna vremena. Ista skola misljenja kaze kako DJindjiceva sujeta nije mogla tako nesto da otrpi: lider demokrata pokusao je samo nekoliko dana kasnije da znacajno pomeri granice kritike rezima. Taknuo je medutim, "osinjak" i uz predsednika Crne Gore Mila DJukanovica postao za sada najveci "izdajnik" ovog rata.

DJindjicevu svakako najubedljiviju gresku predstavlja odluka da iz bezbednosnih razloga, napusti Beograd i ode privremeno u Crnu Goru. I da pri tome u jednom intervjuu prizna kako o njemu brinu dva telohranitelja. Takva odluka se ocigledno nije svidela ni mnogim clanovima DS-a, posebno bivsem potpredsedniku ove stranke Miodragu Perisicu. On je nedavno u intervjuu banjaluckom "Reporteru" tvrdio da je DJindjicevo vreme ocigledno isteklo i da ce predsednik DS morati uskoro da odgovori na neka pitanja pre svega sopstvenom clanstvu. DJindic koji je svojevremeno na primeru Milana Panica dokazivao kako onaj ko misli da se u Srbiji ozbiljno bavi politikom, u svakom trenutku mora biti uz narod, ponovio je upravo Panicevu gresku. Skloniste od pretnji kojima je izgleda bio izlozen potrazio je u DJukanovicevom "delu" Crne Gore koji se u beogradskom establismentu odavno dozivljava kao neka vrsta domaceg inostranstva.

DJindjic koji se svojevremeno zalagao za opozicionu "vladu u senci" zacas je u Beogradu uporedjen sa "izdajnickom vladom" iz onog proslog rata, i kao glavni NATO kandidat za ustolicenje kada bombe odrade svoje. Zatim ga je uhvatio "emigrantski sindrom", poceo je da nemilice deli intervjue, da govori ono sto prilicno dobro zna, ali ipak ne gleda svakodnevno svojim ocima. Na kraju je dospeo u poziciju da ama bas nikako ne moze da utice cak i na ocigledne falsifikate sopstvenih izjava.

Vlast koja zna za DJindjiceve stare ambicije da predvodi srpsku opoziciju, i mozda obnovljenje planove Zapada da u njemu pronadje beogradski pand an DJukanovicu, resila je ovoga puta da ga politicki dokusuri. Vlast takodje zna i ono sto vecina ovadsnje javnosti ne zna - da DJindjic iz Podgorice pokusava da vodi "aktivnu spoljnu politiku". Osim putovanja u Bon sa DJukanovicem, lider demokrata je pre nekoliko dana razgovarao telefonom sa Karlom Biltom, zatim i sa savetnicima Viktora Cernormidina. Sve to, po misljenju zvanicnog Beograda, ne spada u opis posla jednog opozicionara u vreme rata vec pre u domen "nacionalne izdaje".

Ono sto od opozicije prezivi ovaj rat i pretekne, takodje nece previse zaplakati za DJindjicem, vec ce gledati da se na njegov racun ponesto prosiri, ako moze. Vuk Draskovic je, na primer, medju prvima osudio kamenovanje sedista DS-a, ali i istovremeno pozvao clanstvo ove stranke da se ogradi od javnih istupa svog predsednika u emigraciji. U politickim bitkama koje slede posle rata, cinjenica ko je gde proveo rat mogla bi da odigra izuzetno vaznu ulogu ne samo medju opozicionarima.

Generalni sekretarijat Srpske radikalne stranke objavio je pre nekoliko dana interesantno saopstenje u kome se kaze da su se svi funkcioneri ove stranke sa svojim porodicama stavili na raspolaganje otadzbini. Radikali su istovremeno osudili sve one drzavne funkcionere koji su clanove svojih po rodica sklonili u inostranstvo. Uklanjanje takvih politicara s vlasti doprinelo bi povecanju narodnog poverenja, zakljucili su radikali.

Sudeci po sve ucestalijem prebrojavanju "patriota" i "izdajnika", mirovni sporazum o Kosovu je sve izvesniji. Ko je tu, tu je.

Spomenka Lazic