DUALIZAM MAKEDONIJE

AIM Pristina, 21.05.1999

Albansko-makedonski odnosi u Makedoniji su oduvek bili u senci Kosova i srpskog barbarizma. Uporedne prednosti koje su ti odnosi imali cinile su da se Makdonija nazove cak i "oazom mira" iako Makedonija nije u nikakvom smislu balkanska "oaza" - jer su tu svi medjuetnicki problemi koji su prisutni i u ostalom delovima Bllkana, i iako je ovaj "mir" vise rezultat zastrasujucih primera prvo Bosne a zatim Kosova nego rezultat korenito dobrih i stabilnih odnosa onih koji zive u ovoj zemlji. Blace, kao ilustracija onoga sto osecaju prosecni Makedonci prema Albancima uopste, a ne samo prema kosovskim izbeglicama, i tolerisanje napada makedonskuih demonstranata na americku ambasadu u Skoplju, kao ilustracija osecaja koje gaje prema Zapadu, ne mogu se shvatiti kao usamljeni incidenti, vec jedino u sklopu aktuelnog opsteg stanja duha kod Makedonaca.

Da li se razlikuje stanje duha kod Srba i kod Makedonaca bar sto se tice njegovih odnosa prema Albanacima? Ne. To stanje duha je stvarano identicnim procesom sirenja straha i mrznje prema Albancima. Razlika koja se moze konstatirati u makednosko-albanskim odnosima sastoji se od razlike u tome da su Srbi imali moc i sredstva da idu do kraja dok su Makedonci procenili da nisu u stanju pratiti do kraja Beograd, ne zbog nedostataka volje nego zbog specificnih makedonskih problema. U situaciji kad su odjednom dobili drzavu, nisu imali zapravo nikakvu vojsku i imali su vrlo slabu policiju , preslabu da bi usli u znacajnije sukobe cak i sa civilima. S druge strane, osecaj da ce evidentni srpski apetiti prema Makedoniji probuditi i slicne Bugarske i Grcke apetite, isto kao i one Albanske...drugim recima, osecaj da ce komsije vrlo lako da se dogovore oko podele makedonskog "plena" je najbitniji faktor priblizavanja makedonije prema SAD, koje su se ponudile kao garant ove nove drzave i ove nove nacije .

Ova procena sopstvenih nemoci cini osnovnu aktuelnu frustraciju makedonsklih politicara, jer sada kad iz Bugarske stizu tenkovi i haubice, sada je ovde NATO, sada je Srbija vec pod bombama i, cini se, sada je vec prekasno za bratsko, srsko-makedonsko, definitivno resavanje Albanskog pitanja. Ali to priblizavanje prema SAD ipak nije stvorilo dovoljan osecaj udaljavanja Makedojije od Boegrada, narocito zbog partnerstva SAD sa Milosevicem tokom zavrsnog dela rata u Bosni.Ovo patnerstvo sa Vasingtonom je Milosevica velicalo u ocima Makedonaca i stvorilo je osecaj da se moze biti sa Amerikom, a istovremeno praktikovati "suverenitet" (citaj: nasilje) prema ovdansnjim Albancma. Primer za to su specijalne jedinice makedonskog MUP-a koje su trenirane, i opskrbljene u zapadu, a upotrebljene jedino u poznatom krvavom gusenju mirnih demonstracija Albanaca u Gostivaru (1997). i sada protiv izbeglica u predelu Blace.

Makedonij je i tokom ovih nedelja rata na kosovu pokazala da ocigledno jos nije nasla izlaz iz dualzma izmadju opsteg stanja duha, i realnih dugorocnih interesa. Ona prihvata NATO u svojoj teritoriji, ali odbija da se iz njene teritorije izvrsi upad NATO snaga na Milosevica, da bi se spasio citav jedan narod. Ona prihvata izbeglice, ali im nece dati nista nego ce, naprotiv traziti da joj Zapad plati svojevrsnu , i sto vecu, kiriju za boravak desetina hiljada progrnanih Albanaca koji se sada prinudno nalaze u Makedoniji. Ona zna da bez Albanaca ne moze da ima nijednu stabilnu vladu i stabilan drustveni mir, i zato ce uvek biti pokoji ministar Albanac ali se istovremeno ona trudi da Albance drzi van svih znacajnijih poluga moci u drzavi (vojska, policija, drzavno vlasnistvo i slicno), o cemu govori to da je Albanaca u policiji jedva tri otsto. Cak je i u prosveti stavljen zid "suverenosti" pred Univerzitetoim na Tetovu.

A izlaz iz ovog dualizma se izgleda nece moci naci dok potpune ne padne Beogradska mala imperija. Jedino pad Beograda, i sloboda za Kosovo i Crnu Goru , garantija za persopektivu Makedonije. Jak Beograd ce, kao i do sada, uvek legitimisati i inspirisati kod Makedonaca osecej straha i mrznje prema Albancima u Makedoniji, dok ce , vremenom, presahnuti sve politicka sredstva koje Albanci mogu upotrebiti da bo dobili svoja nacionalna i gradjanska prava u Makedoniji. Nastavak ovakve price vec se zna.

Da bi ova makedonska prica imala jedan drugaciji kraj, neophodan je kraj zlocinacke ratne masinerije Beograda. Jedino tada Makedonija dobija sansu. Uz dugorocno i jako prisustvo NATO snaga i uz prihvatanja evropshih demokratskih standarda, ne kao deo titovskog cirkusa Kire Gligorova, koji jos igra igru nesvrstanosti, vec kao bitno drzavno i drustveno opredeljenje svih njenih gradjana, Makedonija ima sansu da postane jedna mala i mirna zemlja u kojoj vredi ziveti. Drugi put je onaj pred cijim krajem sada stize Beograd. A to ocigledno nije u nikakvom intersu ni Makedonaca, ali ni Albanaca.

AIM Pristina

MUFAIL LIMANI