TEZAK PUT RUGOVE PREMA TIRANI

Devet godina cik-cak. Sjaj i pad jednog simbola.

AIM Tirana, 18 maj 1999

Vise od nedelju dana od odlaska u Rim, Ibrahim Rugova se sreo sa D Alemom, Srederom, Blerom, Cernomirdinom, Papom, ali jos uvek se nije susreo sa nekim od milion kosovskih izbeglica proteranih iz njihovih kuca na Kosovu. Izgleda da je balkanskom Gandiju bilo lakse da objasni svoju misterioznu istoriju sa Milosevicem zapadnim partnerima nego njegovom proteranom narodu.

Sada i svakodnevna NATO bombardovanja Jugoslavije, I beskrajne kolone izbeglica koje ne prestaju, izgleda da pripadaju onome sto bi se moglo nazvati ratnom rutinom. Albanija, zemlja koja se bez mnogo bojazni moze smatrati gigantskim izbeglickim kampom i gigantskom bazom NATO, privikla se vec kako na avione koji neprestalno prelecu njeno nebo, tako i na duge karavane izbeglica koje prelaze granicu. Na prvim stranicama stampe i TV ekranima sada je "rat za Kosovo"
zamenjen za ono sto se moze nazvati "rat za Rugovu".

Istorija:

Put za Tiranu je uvek bio tezak za Ibrahima Rugovu. Nasavsi se izmedju dva medjusobno neprijateljska politicka kampa, on je cesto bio pogresno shvacen. U drugim, pak, slucajevima bio je politicki koriscen ili je jednostavno sam gresio.

Tokom njegove prve posete Albaniji u prolece 1991. godine, samo nekoliko meseci od pada komunizma, Rugova je docekan sa svim pocastima od strane poslednjeg komunistickog vodje Albanije, Ramiza Alije, ali ga to nije uopste sprecilo da otvoreno izrazi podrsku kosovske alternative antikomunistickoj opoziciji. Tokom posete groblju Nacionalni heroji, Ibrahim Ruigova cak nije udostojio ni pogledom grob bivseg staljinistickog diktatora Envera Hodze, pridobivsi tako siroke simpatije opozicije i navlaceci na sebe prva neprijateljstva nostalgicara komunizma.

Kasnije, u prolece 1992. godine, gotovo u isto vreme, Berisha u Tirani i Rugova u Pristini postaju - prvi predsednik Albanije, a drugi "predsednik" Kosova . I bez obzira na to sto Zapad nije sluzbeno priznao Rugovu kao predsedika, duet Berisha - Rugova postao je srecan par koji se dopao Zapadu, posebno SAD. Saopstenje za stampu iz ureda predsednika u Tirani posle mesecnih susreta Berishe i Rugove sadrzavala su kao klise frazu "oba predsednika su se usaglasila". Mozda je to bio period kada Rugovi nije bilo nimalo tesko da dodje u Tiranu, cak ni da provodi odmore na albanskim plazama na Jadranu.

Medjutim, pad popularnosti njegovog prijatelja Berishe u ocima albanske javnosti nije proslo bez posledica i za Rugovu. Rugovina nastupanja na Berishinim mitinzima tokom kampanje za Referendum za usvajanje Ustava u jesen 1995. Donela su teske pukotine u odnosima Rugove sa opozicijom u Tirani, koja se sve vise zalila na autoritarni rezim tvrdoglavog predsednika. Odbijanje Berishinog Ustava za koji je kampanju vodio i Rugova, bio je i indirektan udarac i za ovog poslednjeg. Upravo u to vreme jedan od vodja opozicije u intervjuu za kosovski nedeljnik ZERI podsecao je Rugovu da on "ne bi trebalo da zaboravi da ce morati da dodje u Albaniju i onda kada na vlasti ne bude vise Berisha".

Izgleda da pored ostalog, Rugovu u Pristini i Berishu u Tirani sjedinjavalo je ono sto bi Nice nazvao "volja za vlast". Kosovski lider ponasao se kao Gandi vise van porodice nego u njoj. Njegov stav prema unutrasnjim politickim protivnicima na Kosovu bio je ostar. Moderirani kosovski lider nije bio toliko moderiran kada je rec o njegovim kriticarima. Savez "dva predsednika" isprovocirao je s druge strane " savez dveju opozicija" u Tirani i Pristini.

Americke kritike na izbore od maja 1996. u Albaniji dovele su Berishu u velike teskoce. Svi su izgledi da su u to vreme SAD savetovale i njihovo mezimce Rugovu da se malo odmakne od Berishe, ciji temelji vlasti nisu bili ni jaki niti legalni kao ranije. Iako se nije pridruzio kritikama koje su se svakodnevno pojacavale prema Berishi, Rugova je proredio svoje posete Tirani. Vispreno povlacenje Rugove praceno je zblizavanje Berishe sa nepredvidljivim rivalom moderiranog lidera Demacijem. Pocetak protesta koalicije "Zajedno" u Beogradu bio je i signal propagandisticke ofanzive albanskog predsedika protiv pasivne politike Ibrahima Rugove. Proberishina stampa pozdravljala je "studente heroje Beograda" i kritikovala " grobovsku tisinu" koja je vladala u Pristini. Decembra 1996. godine, Rugova se poslednji put sreo sa Berishom i u saopstenju je nedostajala fraza " oba predsednika su se usaglasila". U isto vreme, americki Stejt department, uporedo sa podrskom koju je pruzao koaliciji "Zajedno" u posebnom saopstenju je jasno podrzavao mirovnu politiku Rugove. Izgleda da je Berishin zahtev za radikalizacijom politickog pokreta Albanaca na Kosovu u Vashingtonu procitan kao nastojanje ovog poslednjeg za koriscenje kosovske karte za potrebe vlasti u Tirani.

Medeni mesec Berisha- Rugova zavrsio se pre nego sto je Albaniju obuhvatila anarhija u prolece 1997. godine. Dan pre Berishinog reizbora za predsednika u uslovima kada je u zemlji proglaseno vanredno stanje, Ibrahim Rugova se pridruzio zahtevima medjunarodne zajednice za odrzavanje novih izbora u Albaniji. Tako, Berisha nije primio ni jedini telegram cestitke koji je ocekivao: Rugovin. U to vreme razocarani Rugova daje i neocekivanu izjavu da je " od svih rukovodilaca Albanije najvise za Kosovo uradio Ramiz Alia".

Ibrahim Rugova se vratio u Tiranu kada su na vlast dosli Nanoovi socijalisti. Prema nekim izvorima, tokom njegovog prvog i poslednjeg susreta sa novom Vladom u Tirani, septembra 1997. godine raspravljano je i oko moguceg susreta Nano - Milosevic na Kritu. Rugova se nije protivio susretu, ali nije pokazivao ni entuzijazam. Medjutim, odmah nakon odrzavanja susreta na Kritu, Rugova ga je okarakterisao kao postupak na ustrb kosovskog pitanja. Krit belezi zahladjivanje delikatnih odnosa sa zvanicnom Tiranom i istovremeno Rugovino vracanje prvoj ljubavi: Berishi.

Tokom godinu dana, dok je na vlasti bio Nano, kontakti Nano- Rugova bili su inegzistentni i oba rukovodioca, jedan naspram drugog, nisu stedeli na ironiji. Rugova je stigao dotle da kze da" sa Albanijom zelimo dobre odnose, posto je to susedna zemlja ( ?!)", dok je s druge strane Nano izjavljivao da u najboljem slucaju "Rugova predstavlja samoga sebe". Ekstravagantni recnik albanskog premijera i prizor rukovanja njega I Milosevica, odnose Tirana- Pristina doveli su do najnize tacke.

Medjutim, u odsustvu odnosa sa Rugovom, Nano i njegov kabinet uspostavljaju uske veze sa OVK, koja kupuje oruzje, obucava i otvara svojevrsnu Ho Shi Min Trail iz Albanije za Kosovo. Tokom kratkog boravka u Tirani, na putu za Pristinu, Richard Hollbruk nije slucajno upitao svoje sagovornike: Da li imate neku poruku za Pristinu?

Nekoliko dana kasnije, u vreme susreta u Beloj kuci sa predsednikom Klintonom, Rugova napada Fatosa Nanoa i izjasnjava se u prilog Berishinog povratka na vlasti u Albaniji. Neki listovi u Pristini i Tirani objavili su prosle jeseni tekst razgovora Rugova- Klinton, tekst koji je niti potvrdjen niti negiran od strane Bele kuce.

U jesen 1998. godine Majko zamenjuje Nanoa, ali bez obzira sto se u Tirani povecavaju patriotski tonovi, Rugova i dalje ostaje daleko. Pre odrzavanja Rambujea, albanski glavni grad posecuju Cosja, Demaci, Bukoshi, Agani, Surroi, ali ne i Rugova. Tokom Rambujea, Albright, nasavsi se u teskoj poziciji sa kosovskom delegacijom, poziva u pomoc albanskog ministra inostranih poslova Miloa koji se sreo sa svima osim sa Rugovom koji je bio odsutan. Kasnije, tokom povratka iz Pariza
francuskom vojnom avionu nije dozvoljeno da sleti u Pristini i prinudno je sleteo na aerodrom u Tirani. Albanski predsednik Meidani je docekao delegaciju. Citava delegacija je izasla osim Rugove. Francuski ambasador u Tirani Chrismas je usao u avion i zamolio gospodina Rugovu da i on izadje. Ovaj poslednji to je i ucionio, bez mnogo volje.

i realnost :

Citava ova duga hronika mozda samo delimicno sluzi za razjasnjavanje razloga zbog cega bi dugo ocekivana poseta Rugove Tirani bila teska i za njega i za zvanicnu Tiranu. Mnogo je vode proteklo od 1. aprila ove godine, kada su svi svetski mediji preneli prizore susreta Rugova- Milosevic. " Ako je vest istinita, onda je to jedan neodgovoran akt", bio je to zvanican komentar premijera Majkoa.

Mnogi su u Tirani pomislili da je nakon rukovanja sa Milosevicem i posebno nerazumljivog osmeha pred kamerama Rugova politicki mrtav. Mozda je to jos jedan od razloga sto je Tirana otvoreno pozurila i stala na stranu tek formirane Vlade Thacija. Medjutim, Rugovino putovanje u Rim ucinilo je stvari komplikovanijima.

Paradokasalno, jastreb Berisha se nalazi u istom logoru sa golubom Rugovom, dok pitoma jagnjad socijalisticke Vlade Majkoa otvoreno podrzavaju radikale OVK. Rugova jos uvek nije vodio ni telefonski razgovor sa albanskim predsednikom ili premijerom ( u najmanju ruku da bi im se zahvalio za docek u Albaniji "svog naroda"), ali je zato telefonirao bivsem predsedniku Berishi, zasigurno da bi mu zahvalio zbog pruzene podrske u najgorim danima kroz koje je prolazio.

Ministar inostranih poslova Milo, jedini visoki albanski zvanicnik koji se sa Rugovom sreo u Rimu, pozvao ga je da poseti Albaniju i odgovor je bio da ce ubrzo doci u Albaniju, posle posete Makediniji. (?!). S druge strane, u Tirani se nisu libili da pokazu nervozu naspram italijanske strane tokom posete predsednika Skalfara Tirani, zbog cinjenice sto Rim nije ranije obavestio Tiranu o izlasku Rugove na Zapad. Priznavajuci Vladu Thacija, nekoliko dana posto je Rugova izasao u " medjunarodne vode", Tirana je odgovorila na Rugovino odbijanje izazovom koji otezava kompromise.

I dok je Zapad uspeo da odrzi neku vrstu balansa izmedju politickih i vojnih faktora na Kosovu ( na primer, Robin Cook docekuje Rugovu u Foreing Office i odmah zatim razgovara telefonom sa Thacijem na Kosovu), balans je instrument koji se tako lako ne nalazi na albanskim pijacama na Balkanu. Obe strane, i Rugova i zvanicna Tirana nalaze se na mukama i kako izgleda neznaju kako da ih prevazidju.

Medjutim, izgleda da Rugovine muke prevazilaze delikatne odnose sa Tiranom. Cini se da se kosovski lider plasi suocavanja sa svojim narodom. Njegov recnik o kosovskoj nesreci, ako bismo parafrazirali jednog novinara u Tirani, vise lici recniku moderiranog ruskog posrednika Cernomirdina. S druge strane, u svim intervjuima koje je dao Rugova, izbegao je da pomene ime Slobodana Milosevica, vec je govorio samo o ekstremistima u Beogradu, termin koji moze a i ne mora biti adresiran na Milosevica.

S druge strane, poseta Tirani znaci i neizbezno suocavanje Rugove sa OVK, koja je otvorila svoje urede u albanskoj prestonici. Ako bi se Rugova sreo sa svojim kriticarima, trebalo bi da unapred bude jasno sta bi se time postiglo: Novi kompromis ili pak definitivan razlaz? Ako bi dosao u Tiranu a da se ne sretne sa OVK ponovo bi bio izazov koji se ne bi mogao da se proguta i koji bi jos vise pomrsio racune kosovskom lideru.

Ali, bilo kako bilo, kasnjenje na neibeznom putu prema Tirani ima cenu koja ne ide u prilog moderiranom kosovskom lideru, koji vise ne drzi nekadasnji monopol u kosovskoj politici.

Bez obzira na sve to, izgleda da Rugova jos uvek ima ciste karte sa Zapadom kojem je jos uvek potreban moderirani kosovski lider. I ne samo iz razloga sto on ima veoma jasan i legitimniji mandat predstavljanja nego sto je onaj drugih clanova delegacije Kosovara u razgovorima u Francuskoj, vec i zbog toga sto je on sklon i mogucim kompromisima u danima koji dolaze. Isto tako, Rugova koji uziva jos uvek veliku popularnost medju Kosovarima potreban je i kao protivteza revolucionarizmu OVK ili njenoj tamnoj strani, na koju se u nekim evropskim zemljama gleda sa strahom i sumnjom.

Ironija lezi u cinjenici sto Zapad nastoji da nagradi kosovskog Gandija upravo sada kada rat nije izbegnut vec je upravo poceo. I rat je zapoceo, izmedju ostalog i zato sto Zapad nije na vreme nagradio Rugovinu mirnu politiku, za koju se ne moze reci ni da je bila pogresna, ni neuspela, vec nezaurirana. Tesko je proceniti koliko bi ovome u prilog isla izreka: :"Bolje ikad, nego nikad".

AIM Tirana Remzi LANI